УНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ
Ненад Чанак
Одговор на косовско питање морају дати политичке структуре које ће и понети пуну одговорност за одлуке. Али, дајући било какав европски одговор, неке странке би се морале одрећи, у политичке програме преточених, навијачких скандирања „Косово је Србија“, чиме би изгубиле партијско гориво и преко ноћи се вратиле у небитност
Политички речник, који обилује хомонимима и синонимима, омогућио би и просечном познаваоцу да о унутрашњем дијалогу о Косову напише нешто довољно празнословно и неразумљиво да би се мање пажљив читалац могао збунити, а већ збуњен чак увести и у заблуду да творац таквог сочињенија има не само огромно знање, него и искристалисан и непобитан став о дотичној материји.
Ретки ће, пак, ипак приметити да у читавом том тражењу „одговора на питање Косова“, нико није, заиста, ни поставио ни формулисао питање на које треба одговорити. Дакле, шта је косовско питање?
Разговарано је до сада са правницима, представницима института друштвених наука, аналитичарима, привредницима, спортистима, па чак и са представницима Матице српске, из чега би се могло закључити да је питање везано за правну, научну, привредну, културну или спортску област. Међутим, Косово није изашло из државно-правног система Србије судским спором, победом на неком фестивалу или губитком неке важне утакмице. Косово је из Србије изашло ратом
који је режим Слободана Милошевића водио и изгубио 1999. Тако да, ако је рат наставак политике другим средствима, Косово је постало независно захваљујући политици режима Слободана Милошевића. Другим речима, питање Косова је par excellence политичко питање а привредни, културни или спортски аспекти тог питања су тек последице односа Србије и Косова. Тако да, ако се изузме медијско-пропагандни аспект до сада вођених разговора, они су увелико прерани, јер пре политичког дефинисања односа носилаца власти у Београду и Приштини, све остало је у другом плану.
Ако је, дакле, питање (које још увек нисмо дефинисали) политичко, онда на њега морају дати одговор политичке структуре које ће и понети пуну одговорност за одлуке које ће проистећи из одговора. Основу политичког система у Србији чине политичке странке, те оне морају и бити те које треба да дају свој допринос одговору. Али, како дати одговор када је низ странака на овај или онај начин и настао јашући на косовском миту и његовом језгру, обнови Душановог царства? Дајући било какав европски одговор, те странке би се морале одрећи, у политичке програме преточених, навијачких скандирања „Косово је Србија“, „Убиј, закољи, да Шиптар не постоји“, па чак и „Нож, жица, Сребреница“, чиме би изгубиле своје партијско гориво и преко ноћи се вратиле у небитност из које су испузале захваљујући потребама ФСБ (овде не мислим на Фудбалски савез Београда).
Без давања тог одговора, то јест, успоставе рационалних и узајамно обавезујућих односа између Србије и Косова, ЕУ није спремна да прими Србију у своје чланство. Разлог за оволики опрез при пријему нових чланица је ранији пријем држава које су у чланство у ЕУ унеле своје нерешене проблеме за које сама Унија нема решења.
ЕУ тражи да се блато остави испред њених врата а неизмирени рачуни подмире.
За то време, Русија тражи дипломатски статус за тзв. Хуманитарни центар у Нишу да би он фактички постао територија Руске Федерације, на којој власти Србије не би имале икакве надлежности, те да ту инсталира опрему којом би појачала могућност војне претње Западу. Притисак на официјелни Београд да то учини се додатно интензивирао после неуспелог државног удара у Црној Гори, који је требало да спречи Црну Гору да уђе у НАТО. Зато је руско инвестирање у „Не дамо Косово“кампању толико агресивно и очигледно, јер се тиме и ЕУ и НАТО држе подаље од Србије и БиХ ентитета Република Српска.
Другим речима, „питање Косова“није једно. Има их много и на много нивоа, али су сви нивои политички. „Унутрашњи дијалог“ту може помоћи само ако послужи за масовно трежњење дела становништва још увек наркотизираног пропагандним митовима о Косову и приведе га рационалном размишљању.
Мене као убеђеног аутономаша ипак буни једна ствар - како то да Заједница српских општина по споразуму потписаном у Бриселу треба да има немерљиво већу аутономију на Косову него Аутономна Покрајина Војводина у Републици Србији? Али, то је питање за неку другу прилику.
А биће их.