Како измерити светиње
ЈЕРУСАЛИМ – МЕСТО СУСРЕТА ТРИ ВЕЛИКЕ РЕЛИГИЈЕ
За Јевреје то је симбол свих успона и страдања, за хришћане град где је рођена њихова религија, за муслимане место одакле се пророк Мухамед винуо у небо и сусрео са Аврамом, Мојсијем и Исусом. Нико још није докучио чији је свети град, осим можда Трампа који је одлуком да га призна главним градом Израела подметнуо дипломатску бомбу
За Јевреје то је симбол свих успона и страдања, за хришћане град где је рођена њихова религија, за муслимане место одакле се пророк Мухамед винуо у небо и сусрео са Аврамом, Мојсијем и Исусом. Нико још није докучио чији је свети град, осим можда Трампа који је одлуком да га призна главним градом Израела подметнуо дипломатску бомбу
На зидинама Старог града у Јерусалиму засветлеле су се израелска и америчка застава. Истовремено у граду је дошло до демонстрација, као и у Гази и Западној обали, око сто људи је повређено. Протести су одржани и у Јордану, Египту, Турској, Ираку, Индонезији и Пакистану. Русија и Кина су прилично забринуте, европски лидери такође. То је свету даровао Доналд Трамп, амерички председник, за Божић, одлуком да призна Јерусалим као главни град Израела.
Та ствар је одлучена у Конгресу још 1995. године, како нам се сада објашњава, а и једно је од Трампових предизборних обећања, па се тако на то може гледати као на чисту формалност. Формалност која ће да преокрене не само односе на Блиском истоку, већ и нешто шире, како то већ бива са невољама у том региону.
А да је невоља на помолу било је јасно већ када је ова тема стигла у Савет безбедности УН, а Вашингтон уложио вето. Да није било тога, све остале сталне чланице СБ: Француска, Велика Британија, Русија и Кина, гласале би против. Овако је одлучивала Генерална скупштина и, упркос претњама, 128 држава изјаснило се за Резолуцију Уједињених нација о Јерусалиму, којом се тражи повлачење америчке одлуке.
Ники Хејли, америчка амбасадорка при УН, претходно је поручила да ће се „ово гласање памтити“и то ће се посебно памтити када се буде одлучивало о америчким издвајањима за буџет УН и, наравно, када појединачне државе буду тражиле америчку подршку. После гласања могла је да забележи да је било 35 држава које су биле уздржане и 21 која уопште није гласала. Или у интерпретацији Хејлијеве, како је објавила на Твитеру, 65 држава одбило је да осуди САД а 128 је гласало „против нас“. Вашингтон је уз себе имао девет земаља: Израел, Гватемалу, Хондурас, Маршалска Острва, Савезне Државе Микронезије, Науру, Палау и Того.
Који дан касније, како је већ Хејлијева наговестила, објављено је да се смањују амерички доприноси УН (за више од 285 милиона долара за 2018. годину). Тако се овом „историјском одлуком“, објаснила нам је америчка представница у УН, спречава „да се и даље искориштава великодушност америчког народа“.
Да је историјска није спорно, Трамп је направио потезе до сада невиђене - прво код најосетљивијег питања израелско-палестинских односа, а одмах затим у УН.
Забринути су сви, али је одушевљење стигло из Израела. „Пре седамдесет година јеврејски народ је дошао кући у Јерусалим. Сви народи света би требало да нам се придруже ове године у Јерусалиму, главном граду Израела. Народи широм света морају да схвате да неће бити мира без Јерусалима као главног града Израела“, рекао је Дени Данон, представник Израела у СБ.
Да би ово симболично потврдио он је извадио и реплику новчића из првог века са Храмске горе, места на коме је некада био Соломонов храм, на коме пише „Јерусалим, свето место“.
Златни град или пупак света, како је често називан, важан је за Јевреје колико и за хришћане и муслимане. Чији је, онда, Јерусалим или чије је право прече, чије су реликвије старије, важније или бројније?
За Јевреје то је место које је одабрао краљ Давид, ту је камен постанка света, ту је Аврам био спреман да жртвује Исака, ту је Соломон сазидао храм, ту су остаци зидина Другог храма, ту је Зид плача који је остао после крвавог покоља римског императора Тита у првом веку и прогона Јевреја.
УСтаром завету забележен је Псалм 137: „Ако заборавим Тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја /Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не упамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља својега”.
За Јевреје ту је божја кућа, а они су на повратак чекали 2.000 година, таман толико колико су били расути по свету, убијани, прогањани, изоловани, оптуживани, док на крају нису доживели и Холокауст.
За хришћане то је место где је њихова вера рођена, ту је Христ ширио своје учење, ту је одржана Тајна вечера, ту је ухваћен, осуђен на смрт и разапет.
Ту је Via Dolorоsa (Страдални пут, Пут суза, Пут крста, Пут бола) којим је Исус ишао ка Голготи вукући на леђима крст, ту је Црква светог гроба, ту је његов гроб нађен празан пошто је он васкрсао. Тим путем сваке године хиљаде људи пролази, многи такође носе крст на леђима, у жељи да прођу стазом страдања коју је прошао божји син. Хришћани широм света праве сличне стазе, за оне који не могу да стигну до Јерусалима али желе да се приближе Исусу.
За муслимане је то место одакле се пророк Мухамед винуо у небо око 610. године, на чудесном „ноћном путовању“на које га је повео мелек Џибрил (арханђел Гаврило), где се сусрео са Аврамом, Мојсијем и Исусом, а најзад и са самим Алахом.
Ту је џамија Ал Акса, једна од најсветијих (после оних у Меки и Медини) која се спомиње и у Курану. Она је првенствено била тачка ка којој су се верници окретали при молитви, пре него што су почели да се окрећу ка Меки. Саграђена је управо на месту где је Мухамед дошао из Меке током „ноћног путовања“. Историја бележи
Чак ни за Давида Бен Гуриона, „оца домовине“и првог премијера Израела, статус Јерусалима није био од кључне важности јер је требало сачувати државу
да је муслиманска владавина градом трајала 12 векова, дуже од било чије друге.
Најзад, град је подељен на четири дела: јеврејски, муслимански, хришћански и јерменски (такође хришћански, али ипак има сопствени део јер су Јермени први прихватили хришћанство). И на том уском појасу свако има своје светилиште. Тај непун квадратни километар Старог града у себи је сакупио све тачке око којих су се вековима водили сукоби. И овај век наследио је политичке и геостратешке борбе које још нису завршене.
Можда први савремени јеврејски лидери нису мислили да је толико важно имати престоницу нове државе баш на том месту. Теодор Херцл, оснивач ционистичког покрета, није сматрао да је Јерусалим будући главни град, он је мислио да је место за то на брду Кармел, на северу. За Давида Бен Гуриона, „оца домовине“и првог премијера, то такође није било кључно питање, јер требало је одржати државу, а не стварати нове проблеме.
Јерусалим је, када су се повлачиле палестинско-израелске границе 29. новембра 1947. године, требало да добије посебан статус и да буде под међународном контролом. Бен Гурион је то назвао „ценом која мора да се плати“да би се одржала земља.
Али арапска страна није била задовољна, почео је рат који је завршен поделом града на арапски, источни део и израелски, западни. Ни то није дуго потрајало, двадесет година касније, 1967, израелска влада, проценивши да је споразум јорданског краља Хусеина и египатског председника Насера о заједничкој војној команди знак да се спрема напад, решила је да нападне прва. У Шестодневном рату заузет је велики део територије, јорданска западна обала и источни део Јерусалима. Град је проглашен за престоницу Израела. У Јерусалиму су, између осталог смештени израелски парламент Кнесет, Врховни суд, меморијални центар Јад Вашем.
Уједињене нације су ипак одлучиле да неће признати овај израелски главни град док се не постигне мировни споразум са арапском страном. Статус Јерусалима морао се решити договором, то је требало да буде последња тачка у процесу мировних преговора. Или се бар до сада тако мислило.
Трампова дипломатска бомба, како је већ назван овај потез, сада све враћа на почетак. Није да је било некаквог напретка у израелско-палестинским односима, али постојале су неке наде, постојао је некакав међународни консензус да се поштује оно мало што је постигнуто или да се макар не погоршава. Ако ништа друго, није се дирало у статус Јерусалима, 160 страних амбасада смештено је у Тел Авиву и није се очекивало да би то могло изненада да се промени.
За Палестинце ово је најјачи ударац на надања да би једном ипак могли да дођу до своје независне државе, чија би престоница, како желе, била у источном Јерусалиму. А тај ударац долази директно из Вашингтона, главног актера досадашњих вишедеценијских преговора.
Истовремено, Антонио Гутереш, генерални секретар УН, изјавио је да се овим потезом подривају напори уложени у мировне преговоре. „У овом тренутку велике напетости морам јасно да кажем: нема алтернативе за решење две државе. Нема плана Б.” А нема га јер се седам деценија америчка политика, без обзира на то ко је био на власти, држала онога што је договорено.
Шта ће Доналд Трамп добити овим потезом, хоће ли потврдити да има чврстог савезника у региону, да Америка није изгубила позиције које је имала, упркос промени односа после сиријског сукоба и ступања Русије на сцену, да се блискоисточна питања и даље неће решавати без озбиљног учешћа Беле куће, да и даље држи моћ у својим рукама? Шта год да је била намера, тек у овом тренутку добио је пољуљан кредибилитет и узнемирен свет.
За само премештање амбасаде биће потребно доста времена, можда и која година, али за хаос који је изазван био је довољан један дан - онај у ком је из Вашингтона стигла вест о овој одлуци.