Закон негативне селекције
НАРОДНА СКУПШТИНА ПРОТИВ ДЕМОКРАТИЈЕ
Ако понашање опозиције и инциденти, уместо репресије, послуже најодговорнијима - посланицима власти као оправдање за расписивање ванредних избора, биће то само још један недемократски чин злоупотребе правила
Рад Народне скупштине Србије у минулој години можда ће бити инспирација неком новом Домановићу, редитељима представа и филмова по мотивима будућег Нушића, али неће бити за понос историји српског парламентаризма. Забележено ће остати да је изигравање демократије био водвиљ за употребу Пословника о раду који је власт и опозицију довео до имиџа супротног легитимитету који су стекли на изборима. Зашто се демократија од базичне вредности претворила у фикцију
парламента, а изабрани представници добили репутацију најгорих међу нама? Како је превести жедног преко воде постао главни мото у тумачењу Пословника, а казна најзаступљенија мера у управљању Скупштином с краја друге деценије 21. века?
Да нису опомињући, били би комични епитети којима су се прошле године посланици међусобно чашћавали, а реч је о изразима које већина грађана не користи ни у свакодневној кућној атмосфери. Тек толико. Вокабулар народних посланика био би и сам зато довољан доказ негативне селекције која им је отворила врата Скупштине, да их нема још тако много.
Додуше, необична ажурност посланика у вези са последњим буџетским питањима могла би да разбије једно од дубоко укорењених уверења, не стереотипа, да народни представници у Скупштини не раде ништа. Они су у стању да напишу на хиљаде амандмана, али не за јавни интерес и не у складу са својом сврхом у држави. Контрола власти, напротив, прва је сврха које су се добровољно одрекли чак и јавно када је прва међу њима Маја Гојковић казала посланицима опозиције: нећу вам дозволити да угрозите власт. Стабилношћу владе председница парламента наставила је да прети током целе прошле године све до сада већ очигледног наума да се, штавише, и за евентуалне ванредне парламентарне изборе оптуже посланици опозиције који у Скупштини праве инциденте и чине атмосферу деструктивном. Опозиција се брани да је бројне прошлогодишње инциденте чинила под притиском цензуре, а власт (сад су законодавна и извршна једно исто) на оптужбе одговара да се мањина љути јер је у мањини.
Једна од првих злоупотреба демократских процедура било је спречавање опозиције да постави питања тадашњем премијеру када се пред посланицима појавио у једном од последњих четвртака у месецу. Од 52 посланика који су се пријавили, свега деветоро је добило реч, а ниједан из шест највећих опозиционих партија. Да од тога може да буде још горе грађани су се уверили брзо, па је и ишчуђавање престајало како се смањивала разлика између скупштинског преноса и забавних шунд садржаја. Најпре је парламент распуштен да не ради ништа само зато што је почињала кампања за избор председника Србије. Усред пролећног заседања целокупан рад парламента заустављен је да посланици опозиције не би користили Скупштину као медиј за контракампању. Ту је поништен утицај законодавног тела на животе грађана и обесмишљен и онај један дан избора. Након те прекретнице Скупштина се од контролног и званично претворила у орган у служби несметане самовоље извршне власти.
Уактуелном сазиву парламента министри више уопште не долазе последњег четвртка у месецу да одговарају на посланичка питања нити подносе извештај о раду надлежним скупштинским одборима. То правило у прво време избегавало се тако што су се седнице завршавале пре спорног четвртка. А онда су лажирања постала отворена. Кад нема неопходан кворум председавајућа се досети техничког квара, шеф посланичке групе СНС и председник Административног одбора Александар Мартиновић на седници, на којој се потврђују 34 казне (око трећине изречених) не допусти реч ниједном посланику опозиције. И тако редом. Посланици из партија на власти, узгред, председници су 18 од 20 скупштинских одбора. А кад је о Мартиновићу реч, ваља рећи још и то да је он једини посланик чија су два предлога закона икада уврштена у дневни ред. За разлику од његових и владиних, предлози других посланика остају ван дневног реда, а тек сваки тринаести амандман који поднесе опозиција бива прихваћен.
У највишем законодавном телу мода је одавно таква да им од свих комплимената највише импонује да их се похвали бројем закона које су усвојили. Као да су штампарске машине, посланици све већу предност дају квантитету над квалитетом. Њихову потребу прати и статистика. У нови ниво опасности од корупције, дискриминације, произвољности и других пошасти лоших
закона - посланици су улазили све дубље како је растао број закона усвојених по хитном поступку на предлог Владе. Девет од 13 закона стизало је у Скупштину по хитном поступку, па је све са паузом измишљеном за председничку кампању брзина усвајања закона још увек на нивоу пожељног рекорда - безмало па један по дану.
Чак и најважнији закони за развој једног друштва, као што су просветни, усвојени су без могућности опозиције да искористи време за критику, а кровни закони - о основама и о високом образовању - нису имали одвојене расправе.
Председница Скупштине не заказује више седнице на актуелне теме, а и то је у обавези најмање једном месечно и на најмање једну актуелну тему. Тако је Народна скупштина, упркос захтеву бројних посланика, остала искључена из најважнијег процеса „у новијој историји Србије“- из унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Значај њене улоге је додатно обезвређен начином и избором круга преговарача из кога су посланици и формално искључени, као и упадљивим недостатком потребе председавајућег Милована Дрецуна да сазива седнице Одбор за КиМ. И Дрецун је, узгред, био „жртва“искљученог микрофона, јер се није чуло да ли је или није позвао радикала Немању Шаровића да изађе напоље да „добије батине.“А сам је био у прилици да кажњава када му је „као поклон“нова радикалска нада Милан Дамјановић, на једној од ретких седница Одбора, бацио заставу Косова пред лице.
Трговину мандатима и гласовима, што је данас заправо мање уочљива парламентарна појава не зато што су посланици слободнији у односу на странке, него зато што је мања потреба партија за том врстом трговине (већина је толико доминантна да се ништа битно не мења уз помоћ неколико гласова) заменила је трговина Пословником, чија злоупотреба је досегла врхунац приликом усвајања Измена Закона о буџету за 2017, Закона о буџетском систему и Закона о буџету за 2018. Посланици владајућих партија показали су, дакле, до сада невиђену марљивост и да су у стању да само за ту сврху испишу више амандмана него за целу претходну годину. Већину од укупно две хиљаде повукли су пре гласања - када су потрошили време предвиђено за расправу. У прошлом броју НИН-а посланица Нове странке Мариника Тепић објашњава да је реч о одмазди којом су се посланици власти светили опозицији за вишесатно утврђивање дневног реда једном седмично. У тим ситуацијама посланици власти, због утврђивања кворума, морају да седе у сали по седам-осам сати. Опозиција тада предлаже своје законе за допуну дневног реда, за сваки предлог има три минута да га образложи, а да посланици режима само тад немају право ни на реплику, ни на рекламирање повреде Пословника. То су, познато је већ, прилике које се уобичајено користе за политичке обрачуне, препричавање насловних страна таблоида и наставак расправе са друштвених мрежа.
Да нису „непостојећи“амандмани на буџет одузели право на реч опозицији, сигурно би један од до сада примењиваних метода опомене, казне, искључивање микрофона, прекид вођења стенограма, технички квар. Супротстављени делови опозиције, они који се ни у чему не слажу, тврде о атмосфери у Скупштини исто: да их се неправедно кажњава, да им се приписује оно што нису рекли, а спочитава свака критика владе, да се опструкцијом заправо користи власт не би ли своју доминацију у парламенту учинила апсолутном.
Балша Божовић, шеф посланика ДС-а тако тврди да није председавајућем Ђорђу Милићевићу претио да ће му „завалити шамарчину“за шта је добио другу опомену у року од неколико минута. Доказа за то нема, али је свађу наставио на Твитеру. Марко Ђурић из СДС „частио
Владајућој већини од свих комплимената највише импонују похвале због броја усвојених закона, иако од 13 законских предлога девет из Владе у Скупштину стиже по хитном поступку
је“другог председавајућег описно „коњу“, а вербални екстремизам се код „новијих“посланика слабијих живаца претворио и у ситуације на граници физичког обрачуна.
Председавајућа је била „највреднија“међу посланицима па је у изрицању казни и опомена оборила рекорде својих претходника. Кажњени су највише били посланици Двери којима је једном приликом изречено чак 13 опомена и два искључења. Споља гледано не без разлога - шеф те посланичке групе унео је камен у Скупштину да би се песнички изразио кроз Отаџбину Ђуре Јакшића, посланица Марија Јањушевић одбила је да изађе из сале кад је добила меру удаљења и пришла је са Пословником у руци говорници, Бошко Обрадовић је у кабинет председнице дошао по објашњење зашто је искључен, а она је тврдила да ју је и физички и вербално напао. Истовремено, Двери су и највише оштећене злоупотребом Пословника и права председавајућег, јер је управо највише њихових захтева за сазивање седница на актуелне теме игнорисано.
Играње амандманима био је само један од начина да се демонстрира сила која је варничила бес, псовке, физичке реакције непримерене одраслом човеку и читав циркус у парламенту, како је атмосферу недавно описала Маја Гојковић, шефица циркуске трупе. Кад је дрекнула „излази напоље“секретарки парламента у лице, показала је, уосталом, и какав манир гаји према колегама. Строга васпитачица, међутим, има двоструке аршине кад игнорише саботирање права на реч паралелном галамом коју посланици власти стварају чим заусти посланик опозиције (за кога су, спекулише се, задужени по страначкој директиви).
У Скупштини Србије и претходних је деценија било много чега чиме се прозивани великани српске историје и уметности не би дичили, али не и да председница толико често бива оптужена за лаж. Маја Гојковић током председавања парламентом бележи рекорде у изрицању опомена и казни посланицима опозиције, али и бројем инцидената у којима је и сама учесник. И прво редовно заседања у 2017. завршено је оптужбом да је дневни ред фалсификован. Непримерено честој критици на рачун колега повод углавном остаје изгубљен између угашеног микрофона и паузе у вођењу стенограма. Казне и оптужбе на рачун председавајуће, уз њена признања да ради у корист владе, доказ су веома лошег управљања парламентом. Дијалог не би смео да падне на последње место средстава политичке борбе у тој институцији, као претходне године, а нарочито не безразложно када је већина толико стабилна колико Маја Гојковић тврди. Парадоксално, председавајућа се не сматра одговорном за рапидно растућу деструктивност Скупштине којом руководи, него, штавише, ни предлог за њену смену, као ни друге који јој се не допадају, она није уврстила у дневни ред.
Представничка функција остала је једина неугрожена у данашњем парламенту, ако се та тврдња може бранити истраживањима јавног мњења, према којима СНС и даље има већину. Представљеност још одговара реалности, иако две трећине грађана сумња у регуларност избора. Тим пре је допринос функционерке СНС пропасти угледа Скупштине сразмеран важности њене улоге, али на негативном имиџу те институције радило се са свих страна. Када су се Вук Јеремић и Саша Јанковић, поражени кандидати на председничким изборима чије су странке формално ванпарламентарне, иако уживају подршку одређеног броја посланика, из скупштинског хола обратили новинарима, ни њима није било на уму да се независност законодавног органа у сваком тренутку мора поштовати као база слободне воље и демократије, да је власт подељена између извршне и законодавне и да нису изабрани на парламентарним изборима.
Ако и буду имали шансу да се на њима опробају, велики су изгледи да ће као „кривци“за то бити проглашени посланици опозиције који су изазивајући бројне инциденте „увели ту институцију у нестабилност“, а не потреба СНС да подигне резултат на локалним изборима у Београду подршком коју ужива у Републици. Председница која атмосферу у парламенту доживљава нестабилном, превиђа сопствену одговорност прве међу једнакима и да је изговарање опозицијом још један недемократски чин злоупотребе правила. Након кога, са аспекта бирача, ни поновни избор не би имао никаквог смисла. Легитимација власти која не прихвата одговорност опасна је колико и злоупотреба механизама демократије са свим њиховим мањкавостима - до краја огољеним у прошлогодишњем бивствовању Народне скупштине Србије.
Распуштањем парламента усред пролећног заседања због председничких избора поништен је утицај законодавног тела на животе грађана и обесмишљен и онај један дан избора