То што нема Драгана, то је једноставно неподношљиво
МИЛЕНА ДРАВИЋ, ГЛУМИЦА
И кад сам била мала, у породици са родитељима, и касније целог живота са Драганом, Божић је био празник који је обома највише значио. Никада велика гужва, нас двоје и још понеко од најближих
Када је подигла руку са Добричиним прстеном и поклонила се, публика је устала и започела најдужи аплауз који је један глумац добио на отвореној сцени Звездара театра. Био је то поздрав Милени Дравић која је добила највеће глумачко признање за животно дело, али и добродошлица уметници која се после две године принудног одсуства из посла и из јавности, појавила на сцени.
Ова трајна првакиња филмске уметности, како је о њој давно записао Ранко Мунитић, задужила је југословенску и српску кинематографију са сто филмских, више од шездесет телевизијских и више од 20 позоришних улога. Све су оне доступне у прегледу који је у монографији Милена Дравић сачинила Татјана Њежић.
Мени је у сећању, али и у компјутеру, најдражи одговор њеног супруга Драгана Николића од пре петнаестак година. На моје питање коју Миленину улогу највише воли, одговорио је: „И дан-данас, када гледам њен први филм, Прекобројна, и када дође она сцена да Милена запева Јутрос ми је ружа процветала... мени крену сузе на очи. А да не причам о крају филма Јутро Пурише Ђорђевића, о сцени њеног стрељања, што је нешто најпоетичније и најлепше што сам видео не само на југословенском филму. То како је одиграла ту сцену у тоталу, то су кулминација и катарза у овом нашем послу, због те секвенце вреди живети, од тога се не може даље.“
Као девојка са Дорћола, Милена Дравић је добила право грађанско васпитање које подразумева одбацивање априорних ауторитета, неговање опрезног оптимизма и живот у напорном задовољству. Последње две године су јој донеле муку са којом се храбро носила. Остала је без Драгана,
разболела се, лечила, и после свега опоравак. Велика је моја радост кад се налазимо у Монксу где је Ђиђа одвојио део кафића за нас две, излуфтиран од дима, где се осећа празнична атмосфера зачињена врачарским шмеком. Размењујемо мале божићне знаке пажње, наручујемо чај за њу, кафу за мене, а девојчица доноси тацну колача којим је Ђиђа у одсуству пожелео добродошлицу Милени. Све мирише на лепоту, ону коју Милена шири око себе. Питам је како памти Божић:
То је увек био најлепши дан. И кад сам била мала, у породици са родитељима, и касније целог живота са Драганом, Божић је био празник који је обома највише значио. Никада велика гужва, нас двоје и још понеко од најближих. Био је то дан, вече, и ноћ смирења свога ума, тела, свега. Опуштање и вера да ће сутра бити боље.
Шта је вера за вас, када сте постали свесни вере у нешто?
Вера је била део мог кућног васпитања. Никада нећу заборавити како је изгледала наша слава, Свети Никола, када моја мајка рано ујутру везује славски колач у божанствену уштиркану белу салвету украшену ручним радом, а тата га носи у Цркву Александар Невски, која се налазила преко пута наше куће.. У тој цркви смо крштени мој брат и ја. Ми смо становали у броју четири Улице Ђуре Ђаковића (данас Венизелосова) а у броју 12 су били моји баба и деда. А цела фамилија, стричеви, становали су на Дорћолу – Доситејева, Добрачина, Гундулићев венац. И кад дође Свети Никола, сви бисмо се окупили код бабе и деде. Пуно гостију, весеље, а ми деца бисмо, када нас нико не види, пили вино које је остало у чашама. Та лепота Божића у кући се не заборавља.
Ово ми је први Божић да сам сама, без Драгана. Звали су ме пријатељи да идем код њих, али нећу. Ја сам у специфичној ситуацији већ дуже времена, у ствари сам на дужем боловању..
Неко други је почео да дели земљу у којој смо рођени и у којој смо живели, земљу на чијем сам сваком делу снимила неки филм. Нисам никада размишљала о томе хоће ли се некоме на власти, или било коме, допасти мој став, јер ја сам следила своје васпитање и своје поимање морала
Које се ближи крају...
Ја се борим да буде тако, али је чињеница да сам због тог свог стања изгубила слободу, постала сам заточеник који се бори колико може и верујем да то полако превазилазим. Колико је то у мојој моћи, наравно. А то што нема Драгана, то је једноставно неподношљиво.
Ипак, после годину дана од доделе, имали сте снаге да изађете на сцену, да вам се уручи Добричин прстен, објављена је и монографија о вама чија промоција је била, опет у препуној сали Културног центра... све сте то издржали. Са каквим осећањем?
Искрено речено, имала сам у глави само једну мисао - да људи који су дошли у Звездара театар и у Културни центар буду задовољни. Да њиховим очима, у њиховом понашању, видим да ли сам ја ту награду стварно заслужила. Јер, ја о тој награди уопште нисам размишљала. И када су ми јавили да сам је добила, нисам била срећна колико би се то очекивало, јер су све лоше ствари које су ми се догађале биле јаче од способности да се радујем Добричином прстену. Када сам коначно имала снаге да се то уручење обави, била сам срећна јер сам видела да су моја братаница, моја унука, мој брат, моји пријатељи, сви ви који сте били тамо, показали колико се радујете. То ми је била највећа сатисфакција. Тај дан у Звездари је био посебан, нешто добро се осећало на сцени и у ваздуху.
Пред долазак на овај сусрет са вама, разговарала сам са глумицом Бебом Лончар и она ми је казала да нико није толико заслужио ову награду као ви, да сте заслужили све највеће награде које глумац може да добије, јер се нико није толико дао овом послу као ви. Каква је друга страна тог давања?
Хвала Беби и посебно ми је драго што то она каже. Знамо се од ране младости, из истог смо краја, из исте школе. Живот нас касније раздвојио, али Беба ми је увек остала у лепом сећању и зато ми посебно значи та њена реченица.
Ја нисам размишљала о другој страни овог посла, јер ја и не мислим да је то само посао. Тачније, мени је било предодређено да ово радим. Кад се догоди да баш ништа не радим, не снимам, не играм, ја сам себе ангажовала на некој другој страни. Умела сам, рецимо, да седнем у авион и одем у Париз јер је тамо била нека велика изложба импресиониста које ја волим и тог тренутка је то за мене било веома важно. Мене су то сазнање и та лепота држали до следећег филма. И увек је тако било. Када нисам играла, мене су окупирале све друге области уметности, музика, изложбе, балет... Све ружно у овом послу, трудила сам се да заборавим. Недавно сте ми казали да вам је жао што нисте у бољој кондицији да одете у Атину и видите изложбу посвећену Марији Калас...
Да баш ми је жао, али зато сам била недавно на концерту Иве Погорелића у Коларцу. Знам га кад се први пут у јавности чуло за њега, памтим његов почетак у Варшави, слушала сам га потом у Београду. Знате, ми смо као глумци били често бедно плаћени, али ја сам умела да одем у некадашњи Југотурс, купим авионске карте на рате, и одем у неку европску престоницу да бих нешто чула или видела. Тако сам једном приликом видела да Погорелић има концерт у театру Champs Elysees, и ја сам преко тог Југотурса отишла у Париз. Без тих путовања, без тог духовног богатства не бих могла са толико љубави целог живота да се предајем глуми. А давала сам себе максимално, била сам до краја озбиљно посвећена свакој улози.
Андреј Беле, први човек Гранд кафе у Београду, каже да му људи у Словенији не верују када је говорио да Милена и Драган живе у поткровљу једне стамбене зграде на Врачару, у скромном стану. Зар нису у кући, у луксузном пентхаусу... Милена и Драган су то!
Требало је да живимо у бољим околностима, тај стан је требало да
Нико ме није ставио на црну листу, пуштају се неки моји филмови, али ја одавно нисам присутна у јавности као уметник чији би глас нешто значио
буде једно привремено решење, а не да ту останемо. Знате како је било у оно време када је држава бринула о уметницима тако што им је додељивала поткровља, мансарде. То је и нама допало. Сада видим колико смо погрешили што касније нисмо себи обезбедили простор какав смо заслужили. У једном тренутку, четири-пет година пре но ће се Драган разболети, ипак смо пожелели да приуштимо себи мало више простора за дисање. Нашли смо стан у једној новој згради, допао се мени, допао се Драгану, и хтели смо да га купимо. Међутим, људи који су то продавали су Драгана и мене видели дупло, све је у нашем случају коштало дупло. Ми тај новац једноставно нисмо имали. Без обзира колико је Бог био њему одредио, колико мени, било би лепо да смо то мало више квадрата и тај лепи поглед могли себи да прибавимо.
Има ту још нешто. Никада Драган и ја нисмо прижељкивали луксуз, нити смо мислили да је срећа у гомилању новца. Наш живот је подразумевао неке друге вредности.
Недавно сам у Сарајеву, после промоције монографије о Драгану Николићу Господин мангуп, са Емиром Хаџихафизбеговићем причала о вама. Он је доказивао колико сте ви не само велика глумица већ и ве- лики човек. Ми овде памтимо како сте у тешким временима умели да изаберете добру страну, да будете на добром путу. Било је то веома тешко деведесетих година, када сте гласно говорили шта мислите о тадашњој власти и како се не одричете својих пријатеља Хрвата, Муслимана, Словенаца... То вас је коштало?
Драган и ја смо тих деведесетих година остали пријатељи са људима који су нам до тада били пријатељи, а живели су у земљи која је била простор нашег рођења. Неко други је почео да дели земљу у којој смо рођени и у којој смо живели, земљу на чијем сам сваком делу снимила неки филм. Нисам никада размишљала о томе хоће ли се некоме на власти, или било коме, допасти мој став, јер ја сам следила своје васпитање и своје поимање морала. Нико ме није јавно прозивао због тога, али било је подземних вода које су радиле своје. Нико ме није ставио на црну листу, пуштају се неки моји филмови, али ја одавно нисам присутна у јавности као уметник чији би глас нешто значио.
Ја никоме нисам нанела зло, никада нисам правила проблеме, а што год да нам се догађало, Драган и ја никада нисмо тражили заштиту. А када је прошао тај ужас од рата и свега што нас је задесило, када смо поново кренули са турнејама по земљама које су некада чиниле део наше велике земље, опет сам се сусрела са колегама, са публиком, и видела да се ту ништа није променило. Не можете да избришете деценије заједничког живота и рада, деценије у којима смо градили и систем вредности тог друштва. Ја мислим да сам се залагала и живела исправан систем вредности, што год ко о томе мислио и како год ко на то данас гледао.
Данас живе само две легенде југословенског филма – редитељ Вељко Булајић у Загребу и глумица Милена Дравић у Београду. Он снима свој нови филма, а и ви ћете, надам се, ускоро?
Тек сада почињем да размишљам о томе. И верујем да можда могу опет пред камере.
Никада Драган и ја нисмо прижељкивали луксуз, нити смо мислили да је срећа у гомилању. Наш живот је подразумевао неке друге вредности