Само да дипломирам па ћу да емигрирам

ГАЛОПИРАЈУЋЕ СТОПЕ ГАЛОПИРАЈУЋИХ СРБА

Србија, процењује се, убије најмање 60.000 нада годишње, довољно да са београдског аеродрома - прикладно названог по још једном емигранту - сваког дана одлети крцат „ербас А320“, понос националне авионске компаније

Љуба Шампион, легенда Душановца, шведску исповест је почео одлучним „Не, нећу се вратити“и вероватно је довека у Естерсунду венуо за Београдом. Приче стварних и данашњих српских емиграната далеко су мање романтичне од те коју је смислио Драгослав Михаиловић, а имају и битнију

разлику - Љуба Шампион је „пред државом“био крив за убиство; просечан Србин одлази јер му је држава убила наду. Србија, процењује се, убије најмање 60.000 нада годишње, довољно да са београдског аеродрома - прикладно названог по још једном емигранту - сваког дана одлети крцат „ербас А320“, понос националне

авионске компаније. Одлети у неповрат, разуме се, јер се ни ти људи неће вратити.

„Лета 2012. продао сам словеначким инвеститорима удео у трећој технолошкој компанији коју сам направио у Србији, преселио се у Калифорнију и уписао мастер на Берклију. У том тренутку стартап еко-систем

у Србији једноставно није постојао. Није било инвеститора у технолошке компаније, нису постојали специјализовани медији, прављени су тек први стидљиви кораци у организовању заједнице, држава није разумела потребе индустрије и на сваком кораку је системски дестимулисала технолошко предузетништво. Када се на то дода опште стање у друштву, једино што такво окружење јесте стимулисало била је жеља за одласком тамо где ствари заправо функционишу“, каже Лазар Стојковић, директор дизајна у америчком стартапу Супер и ментор у калифорнијском „500 стартапс“, најактивнијем „стартап акцелератору“- то јест финансијском, пословном, образовном и сваковрсном помагачу младим компјутерашима са добрим идејама - на планети.

Компјутераши, поготово Стојковићевог калибра, нису савршен узорак српске емиграције, али ако на сва звона објављујемо намеру да задржимо људе од талента, такве људе треба и саслушати. Лазар сам каже да се домаћа технолошка индустрија „убрзано и веома уочљиво мења набоље“. Па ипак - неће се вратити.

„Зато што српско друштво, нажалост, и даље није друштво у каквом желим да живим. И даље је у српском друштву превише окошталих, конзервативних менталних образаца која значајно утичу на квалитет свакодневног живота. Не могу да се отмем утиску да је Србији потребна озбиљна шок-терапија модернизације у свим областима. Истовремено, прилично сам сигуран да шири друштвени консензус за то не постоји. Хајде да почнемо од капитализма, основног предуслова озбиљног економског развоја било које земље која није убола лутрију са нафтом или нечим сличним. У Србији капитализам не постоји; односно, оно што људи у Србији обично зову тим именом, нема никакве везе са њим. Ако знамо да је берза капитала у Србији практично мртва, корпоратизација мртво слово на папиру, 53 одсто привреде у државним рукама и третирано као страначки плен, то значи да се суштинска економска транзиција још није догодила. Нашминкано прасе је и даље прасе.“

Ако огромна већина грађана Србије између ушрафљивања у капитализам и градње социјализма бира прво, а у то нема сумње већ барем две деценије, онда ваља знати да је савремени капитализам управо оно што скицира Стојковић, а не председник Владе који пресеца црвену врпцу пред фабриком отвореном државним субвенцијама ради илустративности. Напослетку, не морамо да говоримо о компјутерима и капитализму; можемо и о проблемима који би били недопустиви у сваком систему.

„Већина мојих пријатеља из Србије који се баве медицином већ је отишла или увелико припрема терен за одлазак у иностранство. А зашто доктори одлазе? Зато што се њихов рад материјално не вреднује у складу са резултатима, а ни потребама друштва. Друштво у коме се исто вреднују талентовани хирург који свакодневно спасава животе, осредњи хирург који никога није оперисао већ две и по године, и хирург који убија пацијенте за мафију, друштво је из ког ће се први од те тројице иселити првом приликом“, подсећа Стојковић. Када већ помињемо лекаре, изврсни млади специјализант у захтевној грани медицине на питање да ли колеге доминантно одлазе због тога што не могу да нађу прикладно радно место, због ниских плата или лоших услова рада и целокупног окружења, одговара једноставним: „Због свега што сте поменули“. Младе лекаре, додаје, највише расељава први разлог; ако га преброде, катапултираће их друга два. Бојана је пак Србија катапултирала неких седам хиљада километара одавде, на Далеки исток, да тамо предаје енглески, иако се за то није школовао. Испрва реагује резигнираним: „Немам шта паметно да ти кажем; не бих се вратио никад“, а потом замишља повратак, говорећи тиме много о разлозима одласка.

„Сада бих повратак у Србију са дететом доживео као некакву казну, али бих те слагао када бих рекао да о њој не размишљам. Ипак је то моја земља, на њеном језику још мислим, па ако бих баш морао да се вратим, видим себе на Дунаву, у потпуном миру и тишини; ту и тамо понеки комшија, да причамо о кошави и пецању уз пиво и роштиљ. Политику да не чујем, политичаре да не видим, а телевизор да немам.“

Човек можда може да не види и не чује политику, али њен ће смрад и тада осећати, па то што Владимир Гречић, пензионисани професор Економског факултета и стручњак Уједињених нација за миграције, говори о „галопирајућем расту“српске емиграције, изненађује мање од јануарске кошаве. Пре тога треба рећи да Србија емиграциону статистику не води, а да имиграционе статистике других држава нису целовите.

„Годишње статистике главних имиграционих земаља евидентирају мигранте по земљи у којој су рођени, ређе према држављанству, још ређе према националној припадности. Проблем је што је Србија у последње две деценије неколико пута променила државни статус. Мигранти се и данас воде као рођени у СР Југославији или у Србији и Црној Гори“, објашњава Гречић.

Неке су бројке ипак доступне; отуд онај крцати „ербас А320“са почетка текста, јер се може претпоставити да Србију по дану напусти најмање сто шездесет људи.

„Преглед међународних миграција, који је ове године објавила Организација за економску сарадњу и развој, показује да је емиграција из Србије попримила галопирајући раст. Само у чланице те организације од 2005. до 2015. године у просеку нам је одлазила тридесет једна хиљада људи. У 2014. години емигрирало нам је педесет седам хиљада, а 2015. рекордних 60.000 људи“, наводи Гречић.

Организацији за економску сарадњу и развој припада већина популарних емигрантских одредишта, то јест 22 од 28 чланица Европске уније, као и САД, али не и Кина и Русија, где се Срби такође селе. Но, где год одлазили, разлози су слични.

„Људи нижег образовања трагају за већим зарадама. Људи који

Ако бих баш морао да се вратим, видим себе на Дунаву, у потпуном миру и тишини; ту и тамо понеки комшија, да причамо о кошави и пецању уз пиво и роштиљ. Политику да не чујем, политичаре да не видим, а телевизор да немам

се у медијима називају ,мозговима’ на прво место стављају услове рада и каријеру. Примера ради, из развијених држава Европе, главних стубова Европске уније, стручњаци такође одлазе у САД или у Канаду; не због вишег стандарда, већ због бољих услова за напредовање.“Овде је занимљиво поменути да о одласцима из Европе за САД говори и Лазар Стојковић; тек да видимо да се проблем „одлива мозгова“не решава чак ни „уређеном земљом“.

„На социјални модел нордијских земаља у Србији се обично гледа са пуно поштовања. Познајем, међутим, немали број успешних Скандинаваца у Калифорнији који су се у Америку преселили управо зато да би од њега побегли главом без обзира. Они не желе да буду материјално кажњавани тако што ће плаћати порезе по стопи од деведесет одсто или казне за брзу вожњу од сто хиљада долара само зато што имају више приходе од просечног грађанина земље у којој су рођени. Америка нема готово никакву социјалну заштиту, али исто тако нема ни горњу границу друштвене прихватљивости успеха. Док год си новац поштено зарадио браво, свака част и вози даље. Само небо је граница“, закључује Стојковић. Претходни су редови значајни као илустрација удаљености Србије од токова развијених земаља - док амбициозни Срби беже у Шведску, амбициозни Швеђани беже у Америку. Но, Шведску то вероватно не потреса много, јер је - како подсећа Владимир Гречић - јефтиније увести човека високих квалификација него га произвести, што може само додатно попунити авионе који полећу из Србије. Сањани улазак у Европску унију могао би да има исти ефекат.

„Сиромашније државе чланице ЕУ имају озбиљних проблема када је реч о емиграцији. Из Румуније је у чланице Организације за економску сарадњу и развој 2015. године емигрирало 425.000 људи. Пољска, Бугарска, Мађарска и Хрватска такође су међу педесет држава са најбројнијом емиграцијом у свету. Што је Србија ближа чланству у Европској унији, емиграција је динамичнија, јер су препреке све лабавије“, објашњава Гречић.

Можда је најбоље објашњење галопирајуће стопе галопирајућих Срба сакривено у Индексу глобалне конкурентности, бизарно детаљном рангирању потенцијала светских држава које сваке године обави Светски економски форум, онај са чувеним састанцима у Давосу. На том су списку државе рангиране и по томе колико туберкулоза утиче на бизнис - ту смо на 53. месту од 137. анализираних земаља - а најзанимљивији сегмент Индекса за ову прилику јесте способност државе да задржи таленте. На шта год стручњаци из Давоса под „талентима“мислили, а извесно говоре о нечему уновчивом, ниједан се читалац неће изненадити тиме што нас Индекс за 2017. годину смешта на 134. место. У леђа нам гледају само БиХ, Хаити и Венецуела, али занимљивост је у томе што су оцену српске конкурентности у том домену дали - сами Срби, то јест домаћи пословни партнери Светског економског форума. С једне стране, то што се на ово питање одговара самопосматрањем, даје настране резултате, јер испада да Руанда лакше задржава таленте од Француске, а Бангладеш од Италије. Живот талента у Србији (134), Румунији (132), Хрватској (131), Мађарској (126) вероватно није гори од живота у Лаосу (42), Камбоџи (50) или на Зеленортским Острвима (73), али када човек одлучује о емиграцији, управо је самопосматрање битно, а не „објективни економски показатељи“. Извесно је боље живети у Србији него у грађанским ратом разореном Јемену (130), али од Јемена се са очитим разлозима очекује мање него од Србије, и зато је „убијена нада“кључна фраза српске емиграције.

Друштво у коме се исто вреднују талентовани хирург који свакодневно спасава животе, осредњи хирург који никога није оперисао већ две и по године, и хирург који убија пацијенте за мафију, друштво је из ког ће се први од те тројице иселити првом приликом