КАД ЕКСПЕРТИ ОЛАКО ПРОДАЈУ ДУШУ ЂАВОЛУ
Силвано Болчић
Често се у јавности чују опаске да Србија има много учених људи, али се они јавно не оглашавају, већ су у унутрашњој емиграцији и клоне се присуства у јавности, док истовремено, због одлива мозгова, земља остаје без учених људи јер млади и образовани привремено или трајно одлазе „на Запад“. Ова запажања нису неоснована, али упркос томе, у Србији не постоји озбиљан мањак учених људи. Поставља се, међутим, питање како се и у чију корист употребљава њихово знање? И јесу ли учени људи истовремено и часни?
Власт у свакој земљи, па и у Србији, настоји да ваљаност својих мера доказује позивањем на знања оних који су те мере креирали, тако да у државни апарат ангажује много „људи од знања“, експерата. Да би се појачао утисак о новом савезу моћних и учених људи у вођењу државних послова, већ приликом бирања функционера истичу се њихове дипломе, с тим што највећу тежину имају дипломе најпрестижнијих универзитета у САД, Великој Британији и другим западним земљама. Али, дешава се да и диплома неког, не нарочито познатог и угледног западног универзитета или колеџа бива основ за третирање њеног власника као „изузетног стручњака“коме се могу доделити и највише, па и министарске функције, иако пре тога никада у каријери нису били ни близу тако високом положају.
Укључивањем тих „експерата“власт додатно осигурава легитимитет свог деловања. У условима фактичке контроле медија, инсистирањем на стручности креатора државне политике све чешће се ућуткују и сви критичари власти. Пристанак „експерата“да своју ученост дају властима на употребу не може се, у начелу и унапред, оценити као нечасно, јер је данас друштвено-рационално што боље уновчити свако властито добро, па и знање. Легитимно је, наиме, ако појединац своје знање даје на употребу политичарима који су му блиски по идологији, светоназору, погледима на државу или нацију, али је нечасно ако „експерти“у свом раду крше или свесно остављају по страни етичка правила професије, ако она нису по вољи и у интересу њиховог послодавца. Нечасно је, међутим, ако се људи, којима се не може оспорити стручност, јавно не дистанцирају од лажних „стручњака“, са купљеним дипломама и плагираним докто- ратима, јер власт и такве ангажује и представља као своје „експерте“. Нечасно је и ако износе став о неком важном питању наглашавајући да су за то стручни, а у ствари само говоре оно што они или, можда, њихови послодавци – политичари мисле. При томе нечасно делање таквих људи има теже, разорније последице од нечасног делања „обичних“припадника друштва, јер се тако неумитно урушава поверење у образоване људе, урушава се њихов друштвени статус, а науци и знању се одузима друштвени значај, грађен вековима.
Једна од видљивих последица овог тренда дезавуисања науке и научних сазнања је и све већа неспремност родитеља да подвргну децу вакцинацији, упркос несумњивим научним доказима о неопходности и предностима вакцинације. У Србији се лако може навести мноштво других чињеница о фактичком неуважавању научних сазнања у обликовању јавних политика, о урушавању друштвене значајности науке и научника, о раскораку између прокламоване тежње да се земља гради као „друштво знања“и стварних видова „државне бриге“за науку, кроз ниска буџетска издвајања за науку и високо образовање, кроз законе којима се умањује аутономија високошколских установа, кроз успостављање институционалне доминације лица које именују органи државе у Национални савет за високо образовање и друге институције које усмеравају област високог образовања.
За разумевање новог друштвеног (мал)третмана људи од знања важни су и нови обрасци људске комуникације које су донеле нове технологије, при чему друштвене мреже пружају простор за брзо ширење свакојаких „информација“, „знања“и личних „искустава“. Ипак, битан чинилац тог особеног
Људи су вековима веровали да су образовани људи по дефиницији и часни. Али, то је заблуда - било је, има и биће образованих људи чијим се делима дивимо, који су чинили и чине зло у служби разних фашиста, диктатора, чак и ординарних лопова и разних мафија
антицивилизацијског тренда у третману науке јесте и растуће неетично понашање „експерата“.
Људи су вековима готово неупитно веровали да су образовани по дефиницији и часни људи, те да ту своју несумњиву ученост неће користити за било које лоше делање. Али, то је заблуда - било је, има и биће, несумњиво учених, образованих, интелигентних, мудрих људи, чија се филозофска, научна, стручна или уметничка дела доимају својим позитивним квалитетима, с тим да су ти учени људи, чијим се делима с разлогом дивимо, чинили или чине зло и били су или су још у служби разних „лошечинитеља“фашиста, диктатора, терориста, па чак и ординарних лопова и разних мафија.
Ако реалне друштвене прилике и нису тако суморне, ипак се ваља запитати: шта то условљава да се уз умножавање круга учених људи, истовремено умножава и круг људи који нечасно делују, само за властито или добро разних господара? Све је мање оних који себи - и у себи постављају питање: радим ли часно и хоћу ли се једног дана постидети због онога што сада чиним? Како се и зашто данас у Србији тако често губи част као једно од битних обележја људскости, па и професионалности? Шта то данас, све чешће и све више наводи људе да чине ствари за које и сами знају да не приличе часној особи? Зашто многи тако лако продају душу ђаволу?
Доста је и склоних уверењу да је „некад било боље“, да би и сада било боље ако би се поштовао традиционални начин живљења. Ти „традиционалисти“заборав моралности често доводе у везу са потискивањем религије и умањивањем улоге цркве у уређивању свеукупног живота. Својеврсна „нормализација“нечасног делања као владајућег обрасца може се сматрати последицом устројства модерних капиталистичких друштава, у којима је тежња за профитом и увећавање властитог капитала први услов индивидуалне и друштвене успешности.
Многе девијантне појаве, па и учесталији заборав стида и обзирности према другима, доводе се у везу са променама психолошких и менталних функција људи под дејством нове свеопште „колонизације света“уз помоћ интернета и виртуелног „дружења“. Нека истраживања наговештавају и трајније промене у начину фунционисања људског мозга, тако да неке раније мождане функције кржљају, а друге добијају превагу - умањује се емпатија према другима, па и ефектима властитог деловања.
Проблем са упутствима за индивидуално и колективно деловање - са циљем да се обнови моралност, која се своде на апеле да пре свега „будемо људи“, да свако поправи себе, да више и боље раде институције – је у томе што полазе од претпоставке да би то требало постићи без суштинског мењања друштвених координата. Управо та индивидуалистичка визура је битна слабост ове „стратегије“. Друштво није прост збир појединаца и често и не жели да се мења. Социолози, али и економисти Тома Пикети и Бранко Милановић, упозоравају на раст друштвених неједнакости - моћници су све моћнији, а „мали“људи све немоћнији. Прва резултанта тог тренда јесте разорна дезинтеграција друштва, која се манифестује и кроз доминацију извршне власти у систему власти.
Створен је систем промоције у којем је нормално да човек не осећа нелагоду ако је заузео високо место на скали моћи иако и сам зна да то не одговара његовом угледу у друштву. Елита није више круг најугледнијих, већ људи који имају највише
Аутократске личне инклинације државних челника у Србији и у неким другим земљама могу појачавати њихову безобзирност у стилу владања. Али, погрешно је изводити њихову реалну над-моћ из њихових личних својстава као „лидера“, па и из некаквих наслеђених склоности „народа“да траже такве „јаке“вође, који, уз подршку „народа“, о свему сами одлучују. Ти атрибути личности вође, као и наслеђена „својства народа“јесу релевантни, али нису пресудни. Док се не промени темељно устројство друштва, променом лидера мењају се само „нијансе“у стилу владања али не и карактер власти и квалитет свакодневног живота људи. Грађани у таквим друштвима постају свесни да је главна трајекторија за долазак на високу друштвену позицију она којом се улази у „сталеж моћника“, те је стално стицање нове моћи, и то свим средствима, најбоља гаранција за лични успех. Тако је створен систем промоције у којем је нормално да човек не осећа нелагоду ако је заузео високо место на скали моћи иако и сам зна да то не одговара његовом угледу у друштву. Елита није више круг најугледнијих, већ оних који имају највише „добрих ствари“у свом поседу, под својом контролом. Њихова изразито увећана и неконтролисана моћ прелива се и на оне који их опслужују, који - као и моћни патрон - престају да брину о свом угледу. До заборава професионалне етике нема много неугодних корака које ваља прећи, поготово ако се такво понашање издашно награђује.
У разореном друштву нема реалног страха од ефективних санкција за свако нечасно делање. Чини се да је данас у Србији нови животни мото - ако си паметан, заборави на част. Било би добро ако то не постане владајући животни мото младе генерације.