ЈЕДАН ДОБАР ВРЕДИ ВИШЕ ОД ХИЉАДУ ЗЛИХ
Владика Григорије
Не можемо рећи да нисмо ми криви зато што нам је „овако“. Једино што нас може ослободити кривице је спремност да страдамо у борби против укидања слобода, без обзира на цену. Људи не смеју да пристану да буду ућуткани, већ морају да дигну глас против сваке тираније
Читајте књиге да бисте били мање дивљи, тако би могла да се формулише „посланица“владике захумско-херцеговачког и приморског Григорија. Знам да нагли преокрети могу да буду опасни за организам, зато крените постепено: прочитајте овај разговор, па полако… Без обзира на то да ли себе зовете верницима или „неверницима“.
Имам утисак да има много људи који чекају неку вашу реч, плашим се да је не покварим првим погрешним питањем. Шта бисте им прво рекли?
Прво што ми пада на памет да кажем је да је много важно да непрестано учимо и да читамо. Сећам се како ми је деловало необично када је владика Атанасије Јевтић у 68. години отишао у Јерусалим да учи јеврејски језик. Пре неки дан сам напунио 50 година и схватио да више него икад имам потребу да учим стране језике и да читајући књиге проширујем своје видике. Учење оплемењује. Миљенко Јерговић мисли да књиге служе да људи не би сасвим подивљали, ја му верујем. На нашим улицама често виђамо дивљање, а сигуран сам да су степен насиља и потреба за њим обрнуто пропорционални мери у којој људи читају.
Били сте учитељ веронауке, да ли сте икада помислили да би неко од те деце могло да заврши као убица друга, жене, бабе, навијача противничког табора... Да ли постоје зла деца?
Верујем да су људи потенцијално добри и потенцијално зли. Да ли ћемо се определити за добро или за зло, то је питање наше воље. Испричаћу вам причу о седам грчких мудраца који су се једног дана нашли у најпознатијем грчком пророчишту Делфи, где је требало да напишу по једну мудру и кратку поруку – како би се то данас рекло – твит. Тако је један написао – „Спознај самога себе“, други – „Најбоља је мера“, трећи пак – „Научи да слушаш и знаћеш да заповедаш“, и тако сви редом. Једино је онај кога су сматрали најмудријим међу собом, Бијант, одбијао да напише поруку говорећи им: „Боље ће бити за све да ништа не напишем“! После дужег умољавања ипак је дрхтавом руком узео камен како би и он уклесао своју поруку.
Шта је написао?
Бијант је написао: „Већина људи је зла“.
Шта бисте му „ретвитовали“?
Рекао бих да је у праву, али да смо кроз историју научили и то да један добар вреди више од 1.000 злих. Исус Христос је најбољи пример тога.
На чему би се усред општег ужаса заснивала наша нада да ће добри победити?
Добро има свој ток и могућност да буде вечно, а зло има свој ток, али оно никад неће бити вечно. У томе је разлика између добра и зла. Георгије Флоровски је изнео једну од најлепших теза: „Добро и зло функционишу у свету истовремено, али синтеза између њих није могућа“! Другим речима, вара се свако ко чинећи зло мисли да то може бити у сврху неког вишег добра.
Да ли срећете људе који су већ толико сити те приче да почињу да сумњају да је у току писање нове књиге у којој ће бити записано обрнуто – зло је бесмртно, а добро смртно?
Нису ти људи ничега „сити“, него беже од страдања. Ових дана читам Мартирологијум, својеврсни дневник Андреја Тарковског, у којем он, поред осталог, пише како му је његов отац читавог живота говорио да је зло активно, а добро пасивно. Тај генијални редитељ је заиста провео живот у подређеном положају пред моћним и активним злом Централног комитета и разних завидљиваца којима је сметало то што се његови филмови гледају и на Западу и на Истоку, и на северу и на југу. Они су чинили све да га спрече да ради оно што најбоље зна. Издржао је зато што је разумео да опредељење за добро подразумева страдање. Није случајно што се његов последњи филм зове Жртвовање.
Шта зовете страдањем?
Свако ко се определи за добро мора да страда и ви то знате из личног искуства. Човек који се определи да говори истину, да буде објективан, у овом свету ће страдати овако или онако.
Опростите, владико, али има много људи којима је одузета могућност да раде оно што најбоље знају?
Многи људи су се, у мањој или већој мери, сагласили са тим. Ма колико то звучало болно и непопуларно, ипак има истине у изреци да људи заслужују оно што имају.
Да народ има власт коју заслужује?
У томе има истине и то не можемо никако порећи. Не можемо рећи да нисмо ми криви зато што нам је „овако“. Не говорим само о политици, узмимо неке сложеније ствари као што су култура и некултура. Не ослобађа нас кривице то што смо ми против нечега лошег. Једино што нас може ослободити је спремност да страдамо у борби против укидања слобода, без обзира на цену.
Може ли човек да буде слободан без пара за хлеб?
Један сам од оних људи који мисле да је материјална беда врло често извор духовне беде, као што верујем и да духовна беда може бити извор материјалне беде. У једном философском трактату из петог века пре нове ере двојица Атињана разговарају о новоуспостављеном режиму и један од њих каже: „… међу бољима (мањином) постоји минимум необузданости и неправде и максимум наклоности ка доброти; док у маси постоји максимум незнања, нереда и зла, јер их беда гура у погрду, а ту је још и недостатак васпитања и простота која у неким случајевима настаје из беде“.
Добро не може да се деси без сукоба са злом, свеједно да ли је зло обучено у политику, економију, религију или неку врсту уметности која није права. Вара се свако ко чинећи зло мисли да то може бити у сврху неког вишег добра
Знате и сами шта бих вас сад питала…
Годинама сам у медијима врло смишљено и с јасним циљем представљан као бизнисмен у погрдном смислу. Орати виноград, претварати грожђе у вино, продавати га и за то уредно плаћати порез, живети од свог рада а не од испружене руке, шта је у томе лоше? Сигуран сам да је много лакше представљати се врлим духовником и своју притворну побожност добро наплаћивати. Иза све те смишљене пропаганде сто-
је људи мрачних намера, који имају за циљ да човека блокирају, учине га некреативним и неслободним, и што је најважније: у крајњој линији зависним од њих.
Има ли Црква и у смислу материјалне беде и у смислу залагања за слободе право да шаље поруку „жене су дужне да рађају децу“?
Немам намеру да свој став проглашавам за став Цркве, али покушавам да говорим онако како мислим да је говорио Исус. Ако читамо Нови завет, видимо да таквих ствари тамо нема, али има супротних. Христос има сасвим другачији приступ и не инсистира на биологији. Он инсистира на ономе што је најважније - а то су милост и праштање, а од свега највише осуђује лицемерје. Ако ја кажем „лепо је бити сиромашан“, а сви знају да нисам сиромашан, то је лицемерно.
Да ли је ћутање врста „пасивног добра“о коме сте говорили?
Не мислим да је ћутање увек добро. Сматрам да је лош знак то што је данас у свету све мање јавног противљења. Људи не смеју да пристану да буду ућуткани, већ морају да дигну глас против сваке тираније. Добро не може да се деси без сукоба са злом, свеједно да ли је зло обучено у политику, економију, религију или неку врсту уметности која није права. Апатија је заиста лош знак.
Апатија или депресија?
Апатија је добар израз уколико разумемо шта значи: „патос“је страст, а „а-патија“је недостатак страсти, равнодушност, незаинтересованост. Човек без страсти је мртав човек. Ако смо иоле нормални, не треба да угушимо ерос који нас покреће, жеље и страсти које су нам дате. Страсти не смемо гушити, већ их треба преображавати и користити на добар начин. Њихово умртвљење свакако је и пут у депресију.
А шта ако је наша страст да просто живимо и радимо оно што најбоље знамо неупоредива са страшћу наших вођа да нам то не дозволе? Шта ако је апатија обичних људи нормална последица ненормалног „патоса“оних који хоће да владају?
Управо о томе је реч. Не треба да се љутимо на то што они имају страст, боље је да се концентришемо на то да ми не изгубимо своју страст за животом. Они који се бежећи од страдања не боре више ни за шта, пристају на добровољну смрт. Његош каже „Страх животу каља образ често“, а Свето писмо нас учи да „у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави“.
Да ли су зло и глупост синхронизовани?
Хитлер је последњих дана рата, кад је већ знао да је рат изгубио, убио Дитриха Бонхефера, евангелисту, свештеника и професора који се побунио против њега и јавно изражавао страшан очај што су многе његове колеге изразиле лојалност Хитлеру.
Бонхефер је написао и једно поглавље о глупости, где је рекао да ће будућност света зависити од тога да ли ће вође хтети да имају као своје следбенике слободне људе или глупе и покорне поданике. Само ако буду хтели слободне људе будућност света ће имати неку наду.
Кад погледамо где смо, да ли је Бонхефер у својој нади испао „глуп“?
Када данас сагледамо подручје политике, видимо да се ту траже бројеви, не траже се људи, траже се бирачи. Уместо личности које имају свој став и своју слободу, говори се о „бирачком телу“. Тај поремећај је видљив у целом свету.
Како се људима може одузети право да буду у праву када кажу „ја не верујем више никоме“, па да одбију чак и ту улогу да гласају?
Велики јеврејски народ има изреку – „Проклет је сваки човек који верује у човека“. Како год да поставимо ствар, надајући се у човека ми ћемо бити разочарани. Једини поуздан основ наших надања је Бог.
Али ми гласамо за људе! Ако ћемо свакако бити разочарани, каква је разлика га ли гласамо за Вучића или за „Мучића“?
Морамо да размишљамо не о вођама, него о друштвеним појавама и да се онда боримо против неких од тих појава. Кад разумемо појаве против којих смо, онда ћемо лако доћи и до тога ко је за њих крив, те за кога (не) треба гласати
Не би требало да се изјашњавамо као што нам се стално намеће - да ли си за или против некога? Морамо да размишљамо не о вођама, него о друштвеним појавама и да се онда боримо против неких од тих појава.
Против којих појава?
Против тога да цео свет гледа људе који се зверски туку на фудбалској утакмици и против тога да се то упорно не спречава; против тога да је све мање емисија у којима се слободно говори; против пошасти коју нам неки ТВ канали емитују 24 сата; против сензационализма који је нажалост постао стандард упркос томе што разара и загађује јавно мњење; против све мање истински културних садржаја доступних широј јавности. Кад разумемо појаве против којих смо, онда ћемо лако доћи и до тога ко је за њих крив, те за кога (не) треба гласати.
Како може бити крив онај који народу даје оно што највише воли, макар се то звало пошаст и простаклук?
Није поента у томе да се удовољи људима. Целокупна историја света је подељена на оне који су угађали нечему узвишеном и бесмртном и на оне који су угађали пролазном и смртном. Марко Аурелије је својим стремљењем ка добру учинио Рим моћним. После његове смрти на власт је дошао његов син Комод. Из своје неспособности и жалости што је живео у сенци свог оца, великог Марка Аурелија, несретник је измислио чувену и неретко практиковану мисао: „Дајте народу хлеба и игара“! Међутим, римски сенатори су узвикнули: „Не може!“, и Комод је по налогу Сената убијен. Ми живимо у времену у коме владари радије иду Комодовим неголи стопама Марка Аурелија. Међутим, Комода се данас нико и не сећа, а Марко Ау-
релије је остао запамћен као образац просвећеног владара. То је оно што улива наду.
Остало ми је у ушима да сте малопре изговорили „ако смо иоле нормални“… Шта за вас значи бити нормалан?
Углавном - ићи средњим путем у коме нема екстремизма. Народ је збуњен зато што га стално гурају из крајности у крајност. Он никако да стане на пут, увек иде поред пута, увек је изгребан шибљем, увек је у неком блату и никако не може да нађе свој правац.
Шта предлажете?
Предлажем ентузијазам и то у смислу коју та реч има у грчком језику у којем ентузијаста значи богонадахнут или Богом обузет човек. Наш народ је у доброј мери слуђен зато што је изгубио ентузијазам, а са њим и везу са Богом. Ако и даље остане окренут површним вредностима и буде опијен заборавом Бога, неће имати будућности. Крајње је време да се прене, сабере и своју судбину узме у своје руке.
Шта сте рекли вашем старом саборцу са протеста из 1992. Драгану Ђиласу на идеју да се кандидује за градоначелника?
Питао сам га да ли је још увек спреман на лудост као што је то био 1990. Ако јесте, онда нека се бори; а ако није, онда је боље да се и не кандидује.
Шта је за вас лудост?
Лудост је сестра храбрости, али у нашим годинама храброст мора бити праћена мудрошћу.
Рекли сте да се са Вучићем нисте слагали „од 1992. па све до данас“, у чему се данас не слажете с њим?
Рекао сам и нема потребе да то понављам. Генерално, имам потребу да искажем свој бунт против свих људи који су наметнули себе као најважнију тему, при чему је најмање битно како се зову и коју функцију обављају, као и то да ли се ради о држави, цркви, универзитету или некој другој институцији. Шта сте мислили када сте Вучића описали као „опасног“човека?
Нема потребе да се враћам на ствари које сам већ рекао. Додао бих да је патријарх московски Алексеј Други једном приликом изјавио да је најтеже на свету бити на првом месту, а и из личног искуства схватам колико је сложено за сваког човека кад је на било ком руководећем положају. Патријарх је ово изјавио са свешћу о томе какву и колику одговорност носе лидерске позиције. Чини ми се да се у новије време само неупућени у тежину тога шта значи бити „први“слепо боре за та места. И то није случај само са Балканом.
Да ли је Бакир Изетбеговић опасан човек?
Људи сами по себи могу бити мање или више опасни, али када се налазе на водећим положајима, значај тога се вишеструко умножава. Речи које Изетбеговић изговара понекад могу да звуче опасно, али треба имати у виду и то да он, као и већина људи који се баве политиком, мисли пре свега о онима који гласају за њега, и у складу са тим се и понаша. Веома често су те „опасне“речи више упућене управо тим бирачима него онима на које се наводно односе.
Како сте разумели цртање граница председника Додика? Да ли је то било опасно?
Колико сам упућен, то се није десило на неком тајном састанку, него пред камерама, што целој ствари даје другачији тон у односу на цртања мапа и испијање вискија у тајности, у тренутку кад су се људи јавно убијали под командом тих истих „цртача”. Колико га ја познајем, он није човек који ће ћутати ако мисли да има решење за неки проблем. Да ли су та решења увек добра, о томе се може дискутовати. Важно је да он није човек скривених намера.
Народ је збуњен зато што га стално гурају из крајности у крајност. Никако да стане на пут, увек иде поред пута, увек је изгребан шибљем, увек је у неком блату и никако не може да нађе свој правац
Да ли сте пресуду Хашког трибунала Ратку Младићу доживели као „дело ђавола“?
Сваки земаљски суд је свакако несавршен, али није тешко замислити какав би био свет да нема макар таквих судова. Имам утисак да све то што се збило за наших живота, па и Хашки трибунал, потребује дистанцу за боље разумевање. Једини који засад има ту потребну дистанцу је онај Једини Праведни Судија.
Председник Србије је најавио да ће у априлу изаћи са предлогом за решење питања Косова? Шта очекујете?
Као баштиник косовског мита растужим се увек кад замислим каква је то позиција. Шта год да уради он је у невољи и некога ће учинити незадовољним. Не бих му био у кожи, јер „Косово је грдно судилиште“.
Хоћете ли учествовати у том унутрашњем дијалогу?
Нико ме није позвао да учествујем у том дијалогу.
Не умем да завршим овај разговор, учините то ви...
Постоји прича о разговору који је Микеланђело водио неке бесане ноћи са својим извајаним кипом: „Ах, како ти завидим! Ти спаваш и не бринеш што је свуда около беда и јад“. А кип му одговара: „Ах, не буди ме“! Ради се, дакле, о томе да чак и ако смо постали кипови - ми можемо да се пробудимо! Божић је радостан празник у коме нас додирује бесмртност – додир бесмртног Бога оживљава природу и кипа и човека. Додирнувши нас и оживевши нас, он нас ничим више не малтретира, не тражи да гласамо за њега, само две ствари од нас тражи - да волимо њега зато што нас је љубављу оживео и да волимо један другога зато што ћемо само тако истински бити живи. То је сва његова заповест. Зато морамо да рушимо све друге идоле, и тиме покажемо сваком ко би хтео да нам заповеда и ко сматра да је неко божанство, да то не само да није, него да, док је истинскога Бога, то никако и не може бити.