ПРАШТАЊЕ – СЛАБОСТ ИЛИ СНАГА

Изгубљено осећање

Опраштање је неухватљив појам, иако је предмет многих тумачења и силесије мудрих изрека. Рефлексно се везује за хришћанство, чија је заиста окосница, али на опрост позивају и друге религије. У време верских празника, о њему се више прича и слуша, често без продирања у саму срж феномена. Али је факат да лакше „пуштамо све зло за собом“у срећном, празничном расположењу. У искричавом заносу налик заљубљивању.

Знамо да праштање ослобађа, као и да је то дуготрајан процес, према чему је молба „извини“готово ништавна. Од чега почети, ни у томе се не слажу науке и појединачни доживљаји, као ни око тога да ли је „право“опраштање заиста могуће. Хуманистички погледи нуде разне одговоре, тек спорадично подударне, што ствара простор за аутентичност личног приступа.

„Након потпуног занемаривања појма опраштања у психоанализи, последње две деценије нам доносе лавину доприноса психолошког разумевања опроста“, објашњава психоаналитичарка и психијатар Марија Везмар. Термина нема у Индексу Фројдових радова, нити га струка анализира до краја прошлог века, али од 2009. до данас, број уноса на ову тему на Амазону нарастао је до 400.000 наслова. Има и сензационалистичких, попут „Снага опроштаја“или „Опраштање у 7 корака“, као дајџест водича кроз меандре овог сложеног процеса.

Бројни покушаји да се нађе дефиниција сходна аналитичком разумевању, сагласни су у једном: појам опроста имплицира жртву, починиоца и трауму. Жртва мора да прође кроз три фазе душевних стања – жељу за осветом у циљу изједначавања бола и стицања самопоуздања. Репарација догађај смешта у свест и искуство, и, најзад, преиспитивање, када ревидирамо запамћено.

Тај пут од огорчености, јада, мржње, замерања, осветољубивости, зависти, а природних реакција на повреду, до

личног уздизања, спор је, вијугав и без сигурног исхода, наглашава Везмар. А достижан само као интегралан процес туговања. „Понављање траума успорава тај ток и често га спречава, а задржава рециклирање љутње и непријатељства, као видова психичког уточишта“, каже Везмар. А баш те „сигурне базе“онемогућавају стварање опроста.

Траума покрива широки спектар ситуација. Некад се реално сагледа, а други пут повлачи претеране реакције. Каткад се поправи конкретан повод за кривицу и опроштај, али не и стваран однос према том што нам је нанео патњу. Супружници се разводе, државе цепају, кад се можда и прашта, али се не заборавља. „Опраштање не значи замену

осећања мржње са осећањима љубави, већ развијање реалистичнијег погледа повређеног који је бол спознао, са погледом оног другог“, истиче Везмар.

„Праштање мири људе, увећава заједницу и доводи до љубави, али је и њен плод“, тумачење је које нуди Игор Батес, свештеник. То је увек лични чин, према оном до кога ти је стало, или те само праштање на ово подсети. Опростити свима за све, или је лакомислено, или резултат потпуне преданости богу и његовој помоћи у овој, заправо, одлуци. Која не може да се спроведе до краја докле год „сваку трунку бола не исплачеш“, што уме да потраје и више деценија. Тад је човек миран са собом, и са оним ко се о њега огрешио. Награда за подвиг је велика – обећање царства небескога.

Али, Христос зна да смо ми, људи, егоисти, наглашава Батес. Па нам зато и нуди решење „опростите, да би вам било опроштено“, док нас кроз учења апостола уводи у причу о љубави, много већу. До мере да ти други буде на првом месту. Љубав не поставља питање – зашто да неком опростимо, чему је пример родитељска приврженост као небиолошка категорија. Где се све прашта унапред.

Међутим, чак и у том случају тешко је да се не осетимо повређенима, сем ако нисмо достигли степен божанске љубави кад ништа не може да нас повреди. „Чак нас и тад боли, јер тај други греши, с тим што то није бол који разара биће“, истиче Батес.

Понекад, кад бол престане, сматрамо да смо опростили, те достигли то „божанско“у себи, а да смо уистину постали – апатични. Јер смо много пута били жртве. Али, тек је „апатија пакао, гора од сваког душевног бола коме ипак следи олакшање“, каже Батес. Апатија се на свој пасивни начин опире разарању, па је и тежња за осветом од ње „здравија“. Она је природни порив за правдом, иако не доноси олакшање и не поправља већ почињено. Као, уоста-

лом, и праштање које не враћа убијеног, рецимо.

Флоскула „праштај, али не заборављај“такође је подложна различитим дискурсима. Она има смисла, каже Батес, кад је у питању историјско зло нането заједници. Па чак и тада, погрешно је правдати садашња своја злодела онима која су нанета твом народу у прошлости, опомиње.

„Постоје неки злочини који су толико ужасни, као Холокауст или други случајеви геноцида, када се намеће питање да ли је аутентично опраштање заиста могуће, чак и код најзрелијих појединаца“, Марија Везмар цитира Симона Визентала. Масивне трауме немерљиве су и неупоредиве, тврди она. Важна специфичност данашњих сукоба је ситуација где жртве и починиоци настављају да живе једни поред других и где могућност опраштања постаје на неки начин неопходност. „Можда се у једноставној чињеници да нема преживљавања без другог крије еволуциона основа опраштања“, њена је опција разумевања.

Трауме изазване насиљем изискују постојање друштвеног промишљања о историјској истини трауматских догађаја. Или консензуса који жртве неће оставити беспомоћнима. Нити ће починиоци бити ушушкани зидом ћутања и рањивошћу оних које су тлачили. А где се питање праштања из сфере апстрактног преноси у домен закона.

Међутим, ни закони не доносе расплет тог суштински интимног процеса. „За природног човека нема дилеме када осећа да му је нането зло, не нужно засновано на стварности. Он се спремно свети, и негодује уколико се у његову освету умешају институције, тражећи за кривца уместо освете – казну“, каже филозоф Саша Радојчић. Закони су оспорили човеково право на индивидуалну освету, трансформишући то право у правну моћ додељену институцијама

(судовима). „Али закони, старајући се да предупреде анархију, нису ускратили човеку само право да се неконтролисано свети, него и право да прашта“, истиче Радојчић.

Јер, смислено се може говорити о праштању само онда када постоји моћ да се изврши освета, додаје. Да би праштао, човек мора да превазиђе своје природно стање, што зависи од његовог капацитета за опрост. „Онај ко прашта ставља се не само изнад освете и сопствене природе, већ и изнад закона, па и правде. Утолико, на индивидуалном плану нема ничега неопростивог“, Радојчићево је становиште.

Неопростиво се појављује тек на институционалном плану, у виду поступака који угрожавају сам опстанак и конституцију заједнице. „Заједница мора да одржава границу између опростивог и неопростивог, ради дигнитета сопствених закона и смисла правде. Заједница која покушава да опрости неопростиве поступке, изводи једну представу: она се претвара да прашта, а заправо показује како нема моћ да казни“, закључује.

Када појединац прашта за почињено зло, то не значи да га заборавља. Управо супротно, његов подухват праштања добија на величини тиме што се дешава упркос сећању на зло које му је нането. „Али, не треба сметнути са ума ни то да понекад изгледа да и заборав може да буде лековит, као и да, као свако терапијско средство, има нежељене пратеће ефекте“, упозорава.

Појединац може све да опрости; заједница не сме, и мора да мотри да, ако је прибегла забораву јер није могла да се свети/казни, то празно место не испуни лажним садржајем.

Чак и ако нам је познат разлог из ког нам је неко нанео бол и штету, ово не утиче на праштање, отац Игор придодаје још једну феноменолошку димензију. „То разумевање долази након што смо опростили, а док смо у болу, никакво објашњење нам ништа не значи“, тумачи. Међутим, постоје и примери „симултаног“разумевања тог, да кажемо, непријатеља. Као кад је старац Вукашин, јасеновачка жртва, канонизован у светитеља, свом кољачу рекао: „Само ти, дијете, ради свој посао“.

„Ми смо за то сви способни и позвани да такви будемо, али треба да знамо да се ово достиже тек потпуним предавањем Христу“, подсећа овај свештеник.

Стога су и све невоље које нас стижу тек врата за пролазак у више сфере постојања. Неко то зове мудрошћу, други обожењем, а сви – љубављу. Када волимо, на љубав смо тако фокусирани да и не размишљамо шта нам је ко учинио нажао. Заљубљен човек је свима опростио. „Небитно је што то кратко траје јер је доказ да је могуће“, аргументи оца Батеса су овај пут (само наизглед) профани.

Психологија љубав ставља у контекст емпатије, без које нема опраштања код жртве, као ни кајања код починиоца, и на есхатолошку награду вишњим праштањем, додаје једно научно „али“. Ако желите да се стави тачка на проживљено, да се пусти и крене даље, сећање на трауму мора у целости да се јавно искаже слушаоцу, без обзира на то какав ужас складишти. „Масивне трауме обележене су дехуманизацијом и губитком емпатије свих учесника, па је потребан сведок да би се саосећање вратило“, каже Марија Везмар. Јавне исповести помажу да се изгради наратив који више није само приватна ствар већ нуди разумевање прошлости, подељено са другима.

Вратимо се личном доживљају праштања. Вратимо се свакој својој ћелији која памти сваку прехладу (и много даље, и шире), а камоли неправду. Ако је се добро не сећамо свесно, знак је да смо је можда и потиснули. А можда и били у (ничим изазваној) благодати, спремној да опрашта, чак и не узимајући у обзир награду на небесима.

Ако ли нисмо, крајње је време да кренемо ка том циљу. Зашто да се, за почетак, не препустимо празничној клими праштања?

Опраштање не значи замену осећања мржње са осећањима љубави, већ развијање реалистичнијег погледа повређеног који је бол спознао, са погледом оног другог