АМЕРИКА КАО МЕТАФОРА
Владимир Пиштало
Кад чују да предајем америчку историју, људи ме често питају: „Какву историју? Па Америка нема историју“?! Ја кажем да је историја Америке отприлике дуга као историја Срба у Угарској, а њу не сматрамо кратком. Осим тога, за причу није најважнија дужина. То је добра прича. Можда није лепа, али је добра. Карл Уве Кнаусгор на свом путу од Њуфаундленда до Минесоте је записао да није знао ништа ни о Канади ни о Америци, једино је приметио да људи изгледају дебљи овде. „Зар то није клише о Америци“, упитао се.
Чини ми се да бисмо о овој теми могли разговарати и на софистициранији начин. Без наде да ћемо их исцрпити, побројаћемо нека значења Америке. Прво, Америка је земља која није требало да буде. Чим је Нови Свет откривен, Европљани су на њега почели да пројектују своје фантазије. Једна је Монтењова фантазија о добром дивљаку. Друга је Шекспирова визија перфидног, хтонског Калибана (од канибал) из Буре. Џон Милтон је, у различитим деловима свог епског опуса, идеје раја и пакла наизменично пројектовао на Америку. Слично су чинили и Пуританци, кад су, почетком 17. века, основали теократију у Масачусетсу.
Велика стабла Нове Енглеске једва је могло обухватити 10 људи. Пуританци су се плашили урлајуће дивљине. Ту су зли чаробњаци разговарали са демонима. У тој магичној и демонској дивљини они су основали свој град на брду, идеалну хришћанску заједницу. За њих је Америка била најбоља друга шанса човечанства. Ти људи са ципелама са шналама и вештичјим шеширима поклонили су нам два важна мита. Први је мит о америчкој изузетности, коме се Доналд Трамп данас подругује, афирмишући га. Други је мит о Америци као земљи других шанси, у свету у коме многи не добију ни прву.
Као што смо рекли, та земља других шанси није требало да постоји. Ни људи који живе тамо (са својих сто осамдесет језичких породица, у поређењу са индоевропских десет) није требало да постоје. Посебно зато што Индијанце нису помињала два основна постојећа извора ауторитета - Библија и Аристотел. Шпанци су организовали учене скупове на тему: да ли су Индијанци људи? Одлучили су да јесу, да је Спаситељ умро и за њих, да имају бесмртну душу која може бити спасена и да их треба примити у хришћанску заједницу.
Америка је метафора великог мешања. Индијански ратник није имао коња пре него што му је стигао из Европе. Тешко је замислити ирску и пољску кухињу без кромпира, италијанску без парадајза, српску без пасуља. Америка је ујединила биљке, животиње и бациле света. Најзанимљивија је мешавина људи. Она постаје очигледна кад зурите десет минута кроз стакло било којег њујоршког кафеа. Нови свет је помешао приче, музику (један од њених најзначајнијих извозних артикала) и, ако је веровати Нилу Гејмену, помешао је богове човечанства.
Један од америчких митова из раног федералног периода је фантазија о краљевству мира, месту где лав леже са газелом, вук са овцом и тигар поред бебе. И тада ћу им учинити завет са зверјем пољским и са птицама небеским и с бубицама земаљским; и поломићу лук и мач и рат да их нестане у земљи, и учинићу да леже без страха. Како је ова фантазија, инспирисана књигом пророка Осије и Проповеди на Гори, ухватила корена у америчкој култури није ми сасвим јасно. Можемо то замислити као неку врсту немогућег, наивног, визионарског прото-мултикултурализма.
Слобода! Американци често кажу да су сви људи који су дошли у Америку ту дошли добровољно. По тој школи мишљења, Америка је одабрана не зато што ју је бог одабрао, већ зато што су је одабрали многи људи. Многи, али не сви. За британске криминалце избор је био: вешала или Америка! Негде педесет хиљада осуђеника је послато у колоније. Милиони Африканаца су у Нови Свет дошли без своје воље. Често су радили на плантажама шећерне трске, од које се правио рум. Тако се зној и крв једних људи претварала у слатки чај и пијанство других. Један од првих подвига глобалног капитализма био је масовна продаја мушкараца жена и деце. О овоме треба размислити сваки пут кад подигнемо глас да откриће Америке опевамо као ренесансни или просветитељски пројекат.
Злато! Прича о злату је ту била од почетка Америке. Инке су напуниле ону собу златом и драгим камењем како Пизаро не би убио Атахуалпу. Флота злата и сребра из рудника у Боливији и Мексику сваке године је полазила из Хаване. Тај принос је столећима чинио десет посто буџета Шпаније. У једном споровозном процесу, америчко злато изазвало је инфлацију у Европи, па у Отоманској империји, па у Кини. Проносиле су се приче о местима од злата, од Елдорада до града Норумбега у Мејну. Емигранти су годинама причали да су улице америчких градова поплочане златом. Марио Пузо се жалио како су мали били Сицилијанци из генерације његових оца и мајке. Њихови унуци постајали су амерички кошаркаши. Обичан човек, који је код куће јео месо о великим празницима, у свом новом окружењу је нашао пре свега одреске и кобасице. Емигранти су дошли у Америку да се наједу. Што се самог злата тиче, можда је то најбоље изразио један стари италијански емигрант: „Пре него што сам дошао у Америку чуо сам да су улице поплочане златом. Када сам дошао овде открио сам три ствари. Прво, улице нису биле поплочане златом. Друго улице уопште нису биле поплочане. И треће, очекивало се да их ја поплочам“.
Америка је земља која није требало да буде. Чим је Нови Свет откривен, Европљани су на њега почели да пројектују своје фантазије. Тако је настао и мит о Америци као земљи других шанси, у свету у коме многи не добију ни прву