ПУНО МЕХУРА КОЈИ МОГУ ДА ПУКНУ
Костас Лапавицас
Ако се немачка економија прехлади, пољска ће добити запаљење плућа, а мање економије ће умрети. Српски извоз може да расте ако европско тржиште настави да расте. Имате врло слабу економију, па и мали прилив капитала може да подстакне раст, али зависите од будућности ЕУ, која није светла
Недавно је у Београду на позив Центра за политике еманципације предавање у Дому синдиката одржао Костас Лапавицас, професор економије на Универзитету у Лондону, колумниста Гардијана и некадашњи посланик Сиризе у грчком парламенту. Политичко искуство је само оснажило његово неповерење према ЕУ и еврозони, али и скепсу да савремена левица има стратегију да свет дубински пољуљан кризом истргне из руку све присутније деснице.
„У врло кратком року се створило мњење да ће се историја преломити баш у Грчкој и био сам међу немало људи који су приступили Сиризи или с њом сарађивали. Међутим, Јанис Варуфакис је ни месец дана након избора 2015. потписао споразум с кредиторима и већ је тад било јасно да ту нико не планира да спроведе своју тобоже револуционарну политику у дело. Ципраса и Варуфакиса је историја дословно дотакла, а они нису знали шта с њом да ураде. Сириза јесте настала из широког народног незадовољства, али је након формирања била затворена, вертикално непроходна тако да је изостао ангажман активних грађана“, каже Лапавицас за НИН.
Које стратешке грешке чини левица у суочавању с кризом?
Дозволила је да се у њеним оквирима прича више о идентитетима него о економији. Крах левице је почео још осамдесетих, када су могућности организовања и присуство радничке класе значајно ограничени, а наставио се с падом Источног блока, који је по себи већ био дискредитовао идеје и савременост левице. Данас није довољно рећи да је капитализам лош, већ је те тврдње неопходно поткрепити критиком постојећих институција и промовисањем новог вида институционалног деловања. За то је, наравно, неопходна и адекватна економска анализа. Због неспособности левице су сиромашни и обесправљени грађани, који су пуна два века били њено упориште и родно место егалитарних идеја и стратегија, овој опцији престали да верују.
Како објашњавате успон деснице која се неретко не либи да отворено лаже? Рецимо, важно упориште заговорника брегзита била је тврдња да ће излазак Британије из ЕУ аутоматски значити више пара за њихов здравствени систем.
И левица уме да слаже. Ципрас је лагао. Лењинове новине су се звале Правда, а знамо да правде у Совјетском Савезу често није било. Десница се не плаши да своја уверења представи као политички програм и да тако изазове естаблишмент који пропада. Левица се плаши и анализу да направи, а камоли да изазове статус кво. Данас левица ни себи не верује. Изгубила је способност да протресе систем, а у недостатку добре левице, десница проблеме сваљује на мигранте и суседне земље, што је много радикалнији и опаснији приступ од, рецимо, преиспитивања еврозоне или улоге ЕУ у смањењу животног стандарда за већину европског становништва. То је учинио Џереми Корбин у Лабуристичкој партији. Одлично је искористио шок после брегзита и огроман део политички гладне Британије преусмерио у лево.
Шта мислите о идеји ЕУ у неколико брзина?
Тај савез већ функционише тако. Имате сиромашне периферије коју чине Шпанија, Грчка и Португалија с једне и Бугарска, Румунија и Хрватска с друге стране. Потом имате и полупериферију коју чине Пољска, Чешка, Мађарска, Словачка и донекле Словенија. Реч је о економијама директније зависним од језгра, које, гле чуда, најчешће нису део еврозоне. Ту је и језгро које чине Француска, Италија и Немачка. А језгро никад није било слабије. Француска не може да се такмичи с Немачком, Италија ту припада само због огромне индустријске производње, иако није забележила одрживи раст већ петнаест година, а Немачка ће пући под својом тежином. Јункерова и Шулцова идеја о „сједињеним европским државама“је неостварива, а самим тим и идеолошки опасна. Занемарује стварност.
Како то мислите?
Идеја европског идентитета увек је била привилегија виших друштвених слојева. Ниже слојеве интересују плата и перспектива. Парадоксално, као да су нижи слојеви свеснији да је европска историја комплексна, да нема исходиште, да овај континент заиста настањују народи различитих култура, традиција и историјских искустава. Спремнији су да прихвате ту реалност и сарађују. А управо ту спремност десница подрива и шири ксенофобни сентимент.
Од чега по вашем мишљењу зависи редослед којим ће земље кандидаткиње бити примане у ЕУ?
Од њихове спремности да политички, безбедносно и економски сарађују с ЕУ. Јасно је да та сарадња није исто замишљена за све и да ће неке државе морати да пристају на уступке којима
друге земље неће бити изложене. Србија ће сигурно морати да призна независност Косова.
Раније сте изнели тврдњу да немачка хегемонија није последица стереотипне предузимљивости. Шта је њен узрок?
Немачка уз Италију има најмоћнији индустријски сектор који много извози, што њену привреду чини најприсутнијом на европском тржишту. Једина је европска привреда која је глобално конкурентна. Два су разлога, а ниједан нема везе с великим улагањима и одрживим привредним растом, који су, узгред, прилично осредњи. Прво, дошло је до историјског премештања фокуса с немачке радне снаге на немачки капитал. Ако радницима смањите плате и дестабилишете радне односе, смањиће се домаћа потражња. Немачки крупни капитал је потом искористио превласт у еврозони и преусмерио се на извоз. Друго, извоз се усмерио ка сиромашној источној Европи где је успоставио нове ланце вредности. Немачка заправо нема снажну националну привреду. Није то мала Кина, како воле да је представљају. Не напредује, иако је њена хегемонија без преседана. То није одржива позиција по Европу.
Могу ли мање економије да одрживо стану на ноге коришћењем немачког интереса да у њима послује? Пољска је, рецимо, тако постала шеста највећа економија у Европи...
Да се разумемо, ако се немачка економија прехлади, пољска ће добити запаљење плућа, а економије мање од пољске ће умрети. Да ли вам то звучи одрживо?
Постоје тврдње да је јединствена монетарна политика унутар еврозоне без јединствене фискалне политике један од већих разлога кризе монетарне уније. Слажете ли се?
Овај аргумент постоји од средине деведесетих и нимало не објашњава кризу 2008. У најбољем случају, може да помогне објашњавање проблематичне реакције у регулисању кризе. Јединствена фискална политика је неостварива с обзиром на различитост европских економија. Али, под претпоставком да је остварива, најбоља замислива последица била би да богате земље помажу сиромашним земљама. Рецимо, да Немачка помаже Грчку. Пазите, то је најбољи исход. Али, мислите ли да би оваква помоћ ишла без политичких и економских условљавања? Зар то већ није случај? Једино не бисмо говорили о кредитима већ о субвенцијама, а однос би био исти. Решење није да се нека земља претвори у просјака који зависи од туђе добре воље или фискалне политике. Зато су неопходне структурне промене еврозоне.
Сматрате да савремени капитализам не треба сагледавати у контексту глобализације, већ финансијализације. На шта тачно мислите?
Глобализација је користан, али недовољно прецизан појам. Углавном се односи на раст глобалне трговине и ширење производних капацитета ка мање развијеним срединама. Истовремено се одвија и процес финансијализације, тј. промене понашања међународних корпорација и великих банака. Крупни бизнис се окренуо ка финансијским трансакцијама, банкарство се окренуло ка пословању у отвореном финансијском тржишту, а финансије су постале део свачије свакодневнице. Финансијски сектор је нарастао до немогућности, а производни сектор је растао неупоредиво спорије. Новац је данас производ по себи. Истовремено, продуктивност не расте, реална примања не расту, динамике нема и улазимо у спори крах неолибералног капитализма.
Да ли изолационизам потпомогнут Трампом стаје томе на пут?
Не. Трамп је класичан републикански политичар који смањује порезе, много прича и свуда се појављује, колико год екстравагантно изгледао. Приде је и богаташ. Мислим да је до сада једноставно имао довољно тога да изгуби да би жртвовао изолационистичку мантру помоћу које је дошао на власт.
Дуго већ сматрате да судбина ЕУ зависи од односа Француске и Немачке. Сматрате ли да је тај однос дугорочно одржив? Може ли Макрон да Француску учини конкурентном?
Највећа опасност у језгру ЕУ је Италија. Њен банкарски сектор је у озбиљним проблемима, не бележи привредни раст, а реч је и о најподељенијем друштву у ЕУ. Француска је, међутим, у незавиднијој позицији, јер њене владајуће елите деценијама верују да спроводе исправну политику, а само јачају Немачку. Француски властодршци су инсистирали на увођењу монетарне уније. Мислили су да ће тако моћи да контролишу Берлин, јер су пре њега ушли у процес финансијализације. И даље су у заблуди, јер свесно пристају на јачање Немачке како би очували унутрашње привилегије. Њихова политичка класа живи у облацима. Макрон је парадигма тога, јер је на власт дошао искључиво да не би победила Марин ле Пен. И, шта је урадио? Најавио је дерегулацију, даљу либерализацију, удар на плате. То ни француском крупном капиталу неће помоћи, а камоли економији државе. Само ће учврстити немачку превласт.
Шта чека европску економију у 2018? Шта Србија може да очекује с обзиром на то да две трећине робне размене остварује са земљама ЕУ и да три четвртине инвестиција долази из ЕУ?
Европи вероватно предстоји година благог раста. Квантитативно попуштање, које већ неколико година заговара председник ЕЦБ Марио Драги, даће резултате. Дисбаланси унутар Европе ће остати непромењени. Тај тренд ће се можда наставити делом у 2019. Будући да предстоје италијански избори, можда се њихов банкарски сектор, наслоњен на благи раст, извуче. Већ 2019. неће. Многи мехури широм света могу лако да пукну и угрозе ЕУ. Српски извоз може да забележи раст ако европско тржиште настави да расте. С обзиром на то да имате врло слабу економију, чак и мали прилив капитала може да подстакне раст у Србији. Али, ви зависите од будућности ЕУ, која није светла.
Редослед којим ће земље кандидати бити примане у ЕУ зависиће од спремности да политички, безбедносно и економски сарађују с ЕУ, с тим што та сарадња није исто замишљена за све и Србија ће сигурно морати да призна независност Косова