МАДУРОВА НАРКО-ДИКТАТУРА
Венецуеланска опозиционарка о стању у земљи
Многи западни лидери имају проблема да схвате колику опасност Мадуров режим представља по стабилност латиноамеричких демократија, те по безбедност Запада у целини
Талас насилних протеста који је током 2017. захватио Венецуелу ставио је у центар пажње невоље с којима се моја земља суочава. Милиони Венецуеланаца су већ напустили земљу, док многи други то покушавају, бежећи од глади, болести и репресије. Председник Николас Мадуро, уместо да трага за начинима да се патња оконча, предузима кораке којима учвршћује своју диктаторску владавину, што заузврат наилази на осуде широм света.
Али, иако је венецуеланска криза сада на радару међународне заједнице, мало ко у потпуности схвата шта се у земљи догађа, или какве би последице њено западање у аутократију имало изван њених граница. Режим који је некад просперитетну земљу трансформисао у безнадежан случај сиромаштва и криминала претња је не само за Венецуеланце, већ и по вишедеценијски демократски прогрес читавог региона.
Мадуров деспотизам упоређиван је с контролом коју на Куби има Раул Кастро. Али, систем који је у Венецуели успостављен није класични тоталитарни режим, већ нешто што је, да позајмимо термин од немачког теоретичара права Карла Шмита, налик перманентној „држави изузетака“. Користећи привид слободних избора као димну завесу, Мадуро настоји да обесмисли венецуеланску демократију тиме што ће под контролу владе ставити све кључне институције, а посебно државну изборну комисију.
Користећи тај привид демократије, режим убија, мучи, прогања и протерује своје противнике, прети и узнемирава критичаре, те цензурише или затвара медије, полако гушећи сваку слободу. Мало по мало подвргавајући себи све у земљи, режим је, рекло би се, намеран да не прелази невидљиву „црвену линију“која би међународну заједницу навела да заузме оштрији став.
Нажалост, у овом тренутку Мадуро нема разлога за бригу. Хладни рат је далека успомена а западни механизми креирања претње су ослабили. Многи западни лидери имају проблема да схвате колику опасност Мадуров режим представља по ста-
билност латиноамеричких демократија, по безбедност Запада у целини, те посебно по националне интересе Сједињених Држава. Не рачунајући одбијање америчког председника Доналда Трампа да искључи могућност војне интервенције, највећи део глобалне подршке венецуеланској борби за демократију је анемичан.
Постоје бројни разлози због којих је потребан јачи међународни притисак на венецуеланске власти. За почетак, Мадуров режим наставља да Кубу снабдева нафтом и новцем којим се учвршћује Кастрова диктатура. Ниједан трезвени посматрач не би требало да с одобравањем гледа на дугорочне импликације тог партнерства.
Мадуров режим такође подржава, а често и финансира, читав низ политичких групација које имају дестабилизирајући утицај у својим земљама, од радикалних партија и сецесионистичких група у Шпанији, Великој Британији и широм Европе, до добро познатих терористичких организација на Блиском истоку, где одржава снажне везе с Ираном и радикалним исламистима (тако настављајући политику свог претходника Уга Чавеза). Осим тога, венецуеланска влада често подржава антизападно настројене дипломатске иницијативе лансиране у ЕУ, те распирује поделе и сукобе унутар регионалних тела, попут Организације америчких држава. А не сме се заборавити ни да су везе венецуеланског режима с колумбијским и мексичким нарко картелима, криминалним групама које се баве прањем новца, те међународним шверцерима оружја добро документоване.
У конфронтацијама с режимом до којих је током 2017. долазило широм Венецуеле, ненаоружани, храбри и одлучни људи су Мадуровим безбедносним снагама упутили директан изазов, демонстрирајући спремност да се одупру покушајима да им се одузме слобода. Жртве које су људи посебно они млади - у то име већ поднели сведоче о њиховој посвећености.
Шта онда сад следи? Промена режима, која је многима приоритет, и даље је изводљива, али само уз примену одговарајућих алатки. Да би се нелибералне снаге срушиле а владајућој клики упутио изазов, Венецуеланцима је потребна чврста стратегија грађанске непослушности. То ће захтевати константни спољни притисак на финансијске и институционалне изворе подршке режиму, те континуирану мобилизацију протестних снага у земљи.
Ово није стратегија коју заговара комплетна опозиција. Неки верују да је диктатура поразила продемократске снаге, и да једини начин да се ова новоуспостављена нормалност доведе у питање јесте да се пронађе начин на који би се она поткопала изнутра. Али такав приступ би водио само попустљивости према власти, кохабитацији с њом и, на крају, подвргавању њеној вољи.
Историја сугерише да, када је једна земља доведена до ивице, патриоте узвраћају ударац. Из тог разлога верујем да ће у предстојећим месецима ревитализована опозиција још једном протрести земљу. Како људи буду схватали да Мадуров режим нема интереса да ублажи ефекте социјалне и економске катастрофе која је погодила Венецуелу, протести ће поново оживети.
Данас Венецуела живи у ишчекивању. Продемократске политичке странке и организације цивилног друштва се реорганизују, сејући семе новог и још снажнијег замаха у борби за слободу. Заједно с међународним партнерима, венецуеланске демократе ће наставити да ломе режим и враћају слободу која им је одузета.
Венецуеланци дугују захвалност онима у међународној заједници који су се већ одазвали њиховим апелима. Још једном молимо наше пријатеље у иностранству да престану са свим амбивалентностима у гледању на ситуацију у Венецуели и више не позивају на дијалог с режимом који није показао никакав интерес да преговара с опозицијом. Уместо тога, апелујемо на светске лидере да подрже легитимну Националну скупштину, те признају Врховни суд, чије су судије биле приморане на одлазак у егзил. Све слободне земље треба да наставе с разоткривањем „нарко-диктатуре“која тренутно влада земљом.
Венецуела је на раскршћу. Један правац води у попустљивост и прихватање консолидације једног криминалног режима - пут који имплицира немерљиву штету по регион и свет. Други правац води промени режима, обнови демократских институција, окончању хуманитарне кризе, те обновљеном обећању економског и политичког просперитета.
Ми Венецуеланци морамо да одлучимо којим ћемо путем да кренемо. Али нам је потребна подршка глобалне заједнице да бисмо направили прави избор.
Режим је намеран да не прелази невидљиву „црвену линију“која би међународну заједницу навела да заузме оштрији став