ПРИГОДНА ЧИТУЉА
ТОП 5
Већ неколико година уназад, могао би се у критичким освртима на нетом завршену годину писати један исти текст. То, истовремено, значи две ствари: или је наша филмска ситуација у основи толико стабилна да јој и не налазимо битних мана, или да смо толико благонаклони да привиде кривотворимо као позитиван салдо. Што је најгоре, и што додатно компликује ствари, за прву мистификацију има реалног основа. Београд (мање Србија) има филмски репертоар који је данас мање више планетарно унифициран (jедино Азија радикално одступа од посвемашње холивудизације биоскопских екрана). На другој страни, ту продукцијску и естетичку дефицитарност артхаус филмова у односу на еклатантне облике филмске комерцијале па и шунда, надокнађују (бар у Београду) већ традиционални, добро осмишљени и пре свега веома информативни филмски фестивали: Фест, Фестивал ауторског филма, 7 величанствених, Белдокс, Слободна зона, и све бројније недеље националних кинематографија, које управо и постоје како би се, макар и вештачким путем, видело да живимо у плуралном свету.
Није, наравно, све тако савршено и може се приговорити овом или оном фестивалу да му концентрација а и упућеност измиче, да нека филмска кретања недостају искључиво из разлога селекторске необавештености или аверзије (што му дође на исто!) али, генерално, београдски филмски гледалац није ускраћени гледалац.
Но, ово није проблемска раван којом у овом случају треба да се бавимо. Право поље проблема и императивни први план јесте стање у српском филму. Тим пре, што је година на измаку потпуни фијаско и не ради се само о томе да је ово, бар што се играног филма тиче, најгора година у миленијуму него једна од најгорих од 1945. Да није било вредне победничке награде редитељки Мили Турајлић за филм
Друга страна свега на можда најзначајнијем фестивалу документарног филма ИДФА у Амстердаму, српски филм не би заслужио више од пригодне читуље. Колико је ова, некад у светским размерама престижна кинематографија, дотакла дно, говори и квалитет домаћих ТВ серија које не само гледаношћу успевају тамо где филмови затаје. Вазда кукамо како су нам биоскопи празни, али биће да смо помешали узрок и последицу, па никако да празне биоскопске сале када су српски филмови у питању доведемо у вези са (не) квалитетом онога што се под заставом српског филма у њима приказује. Ова ситуација је тим алармантнија јер након бесперспективних година министра Браце Петковића, српску кинематографију српско друштво танкује значајним финансијским инјекцијама, али су ова бајпасовања махом узалудна. Тако вечити изговор српске филмске номенклатуре о недостатку новца, без обзира на то што га је свакако неопходно више, махом пада у воду… У својој бескрајној надмености спрам суседа, српски филм је изгубио не само у балканским квалификацијама, но је потиснут и у региону. Ако филмски професионалац у биоскопску салу у којој се приказује српски филм, улази са зебњом, најпросечнији гледалац (част изузецима!) уопште и не улази. Таленти несумњиво постоје, али када се писмен, артикулисан, гледљив српски филм најзад и појави (какав је случај са врло добрим филмом Бојана Вулетића Реквијем за госпођу Ј), иза њега је петнаестак анахроних, безличних, међународно неконкурентних и по свеколиком опсегу потпуно локалних филмова, при чему овај опсег једва да и поседује неки од међународно важећих филмских параметара квалитета… Срећом или не, неучествовање у савремености се не награђује…