ЗНАЦИ НАСТУПАЈУЋИХ ПРОМЕНА
ПОЗОРИШТЕ
Ако би требало изабрати један позоришни догађај који је обележио протеклу годину то би без и најмање сумње била представа Олимп - у славу култа трагедије генијалног Јана Фабра. Централни догађај овогодишњег Битефа, ова двадесетчетворочасовна представа имала је ефекат емотивног и естетског земљотреса како за домаћу публику тако и за позоришне професионалце. Након много (али заиста много) година један догађај из културе засенио је све друго и пар дана је био централна тема у свим медијима. Чак је и покушај да се догађај таблоидизира кроз примитивно саблажњавање голотињом или да се од РТС- овог директног телевизијског преноса исфабрикује (политички) скандал, изненађујуће је брзо и бедно пропао. Једноставно, лепота нас је ујединила.
Да нам је Битеф приуштио само Олимп, било би више него довољно, али ту је било још пар занимљивих, снажних представа које су на прави начин потврдиле нову енергију и нарасле амбиције најважнијег позоришног фестивала у нас. Посебно треба истаћи представу Царство небеско којом се фестивал враћа и својој (ко) продуцентској улози.
С друге стране Стеријино позорје доживело је једну од најдубљих криза протеклих година. Са релативно солидне селекције сва пажња је нажалост потпуно преусмерена на одлуку жирија да се не доделе награде Позорја, што је у најмању руку дочекано са неразумевањем, те је та одлука моментално добила размере за ову институцију незапамћеног скандала. Намера жирија да од своје одлуке направи „wake up call“, субверзивни чин који је требало да продрма учмалу позоришну средину потпуно је промашио мету те се ова одлука у бројним медијским коментарима и на узаврелим друштвеним мрежама пре посматрала као израз ароганције жирија но као позив на промену. Како је ово била година када се Позорје, бар у једном свом делу вратило „изворном“концепту, „скандал“је дошао у врло незгодном тренутку по ову институцију. Због свега овога следеће издање фестивала ће бити од велике важности за његову будућност. Чекамо и надамо се најбољем.
Што се тиче домаћих сцена ствари остају углавном непромењене. Београдска позоришта су више-мање остала на позицијама из претходних година мада се у појединим кућама примећују знаци наступајућих промена, било да је реч о извесном замору или о некаквом новом полету. Народно позориште и даље тренутно држи примат, мада мање убедљиво но претходних година. ЈДП као и до сада нуди најзавиднији продукцијски ниво, БДП, како изгледа, стидљиво излази из кризе, а у Атељу 212 се осећа неки нови полет. Преамбициозни репертоар сад већ прави приметне тешкоће Позоришту на Теразијама, док „Бошко Буха“изгледа постаје поново место за добро расположење. Битеф театар и даље једини часно брани плесни театар, док је генерално узевши приметна већа продукција „независних“трупа и ad hoc пројеката који се изводе по алтернативним просторима. Суботичко позориште, баш као и Ujvideki szinhaz задржали су свој статус важних позоришних кућа које без комплекса парирају београдским, али су приметне амбиције и других позоришта из унутрашњости (Шабац, Ужице). Повећан је за нијансу и број гостовања представа из окружења, барем у престоници, а и неке домаће представе оствариле су леп успех у суседству. Похвално је да се појавило неколико занимљивих редитељки, али је опет потврђен хроничан недостатак домаћег драмског текста. Листа која следи свакако је непотпуна и субјективна, само је једна од могућих, те има за циљ да вам скрене пажњу на оно по чему ћемо (можда) памтити 2017. годину.