НА НЕКИ НАЧИН САДАШЊОСТ
ПОЕЗИЈА
Упркос пословично депресивним описима и предвиђањима, српска поезија је много жилавија биљка него што изгледа онима који је прате издалека или читају само на интернету. Ово потврђује и продукција из године на измаку, и то колико високим уметничким квалитетом, толико, па и више чињеницом да су нови, независни издавачи (Контраст, Арете) не само храбро издвојили једну производну линију за домаћу савремену поезију, него и објавили неке од најбољих књига ове године.
Авангардно наслеђе на пресудан начин обликује књиге Без зачина Маје Солар (1980), Волфрам Бојана Васића (1985) и Шрапнели: пејзажи од барута Данила Лучића (1984), које спадају у сам врх овогодишње продукције. Док Солар – баштинећи искуство феминизма, те тиме и повишен осећај емпатије за све понижене и увређене – прецизно раскринкава ужасе савременог капиталистичког света, истовремено га, (ауто)субверзивним хуморним опаскама које песмама дају чудесну виталност, чини какотако подношљивим, дотле Васић, са граничних поља на којима се сударају природа и цивилизација, изванредно сугестивним језичким сликама описује споре процесе расапа свих форми живота како урбаног, тако и руралног света, проналазећи, ипак, у детаљима тих микрокосмоса разлоге за љубав, веру и наду. У Лучићевим песмама пак поетички фокус је на појединачним стиховима и реченицама, „избаченим“из свог примарног егзистенцијалног контекста, који, као у узбудљивом језичком трилеру, обликују напетост, претње и (адолесцентски) страхови нејасног порекла.
Другачији поетички простор обухвата Долина Плистос Дејана Илића (1961), рафинираног, одмереног тона, али и појачане чулне осетљивости, која искуство породичног путовања кроз савремену и митску Грчку и Италију самерава са оним „овде и сада“, сведочећи, попут Набокова, да је живот нешто велико, тајанствено и светлуцаво. У сличном, интимном кругу креће се и нова књига Живорада Недељковића (1959) Успон, с тим што је њено тематско средиште овдашња свакодневица и мале радости које повремено блесну у њој.
Нова књига Петра Матовића (1978) Из срећне републике, креће се, попут Илићеве, ширим, европским просторима, али је њен тон за нијансу опорији, резигниранији, дакако наметнут и актуелношћу тема о којима говори: технологизованим и анксиозним урбаним пејзажима и перманентном кризом идентитета, а ова криза, или прецизније: покушај успостављања било каквог идентитета у послејугословенском свету тема је двогласне поеме Ана-Марије Грбић (1987) Земља 2.0.
На сасвим друго крају поетичког спектра налази се књига Сећања почињу после смрти Саше Јеленковића (1964), која култивисаном патетиком и избалансираном иронијом уноси стоичку ведрину у широк спектар мотива везаних за смрт, којом се, такође, али на начин сабирања животног и уметничког искуства бави и књига Христова луда Стевана Тонтића (1946).
Поред наведених, вреди поменути и нове збирке Стане Динић Скочајић, Сунчице Денић, Војислава Карановића и Гојка Божовића, које се крећу у тематским и поетичким круговима оцртаним у њиховим претходним књигама, као и нове наслове у конкурсној едицији Трећег трга, међу којима се издвајају дебитантски рукопис Јована Марковића Знакови и знаци и нова књига Стевана Брадића Из земље.
Укупно узев, може се рећи да српске песникиње и песници свих генерација, сасвим по страни од медијске пажње и драмаквинисања, раде оно што је њихов посао, а то је да пишу добре књиге. Које притом уопште нису скупе и дивне су за поклон.