МЕДИЈИ ЋЕ БИТКУ ПРОТИВ ОБМАНА ДОБИТИ
Могенс Блихер Бјерегард
Након што је председник Европске федерације новинара Могенс Блихер Бјерегард прошлог октобра за Радио Слободна Европа рекао да је „Србија најгори пример кршења медијских слобода на Балкану“, наводећи притом узнемиравање и затварање Врањских, напад на новинарку Лидију Валтнер и осуђивање Стефана Цветковића на затворску казну због наводног неовлашћеног објављивања информација, појма имао није да ће побудити бес Вучићевог пи-ар тима. На вест да ће у јануару посетити Београд, Сузана Васиљевић је брже-бољејаче саставила писмо упућено српској јавности у којем се запитала није ли чудно што Бјерегард с једне стране оптужује председника Србије – што није био случај – а с друге му се не најављује. Зашто би слушао само чињенице, када може да слуша и какву листу лепих жеља председник има да му саопшти? Поткрај посете, Бјерегард је на конференцији за медије, видно уморнији и збуњенији, изазвао салве смеха присутних када је рекао да му је председник на састанку рекао да не одбија интервјуе за поједине медије. Коју секунду касније, закључио је да новинари „и сами могу да закључе да ли је баш тако“, уз уморни осмех.
За НИН каже да се радовао састанку с Вучићем, јер је председникову жељу да поразговарају видео као позитиван сигнал интересовања за побољшање лошег стања у медијима. Вучића је подсетио да је важно да сви државни нивои исказују безусловну подршку медијима и да осуде све нападе на новинаре. Напомиње да је председник исказао несагласност да се притисак на медије појачава и очекивано обећао да ће без поговора подржати слободу штампе. Вратимо се, међутим, који корак уназад – да ли је Бјерегард био изненађен отвореним писмом Сузане Васиљевић?
„Једноставно није тачно да нисам желео да се састанем с вашим председником. Штавише. Покушали смо да уговоримо састанак и с премијерком Србије Аном Брнабић, али без успеха. Овакве посете служе за успостављање целовите, неселективне слике о стању медија у држави. Захтевају састанке с новинарима, саморегулаторним телима, представницима министарстава и других органа власти. Мој посао је да се састанем и с председником, дакле, али и с другим учесницима медијског дијалога у друштву. Нисам могао да замислим да ће се потезати писма. Додуше, чак и да нисам желео да се састанем с Вучићем, после онакве позивнице бих заиста морао“, каже Бјерегард за НИН.
Ваша изјава за Радио Слободна Европа је узроковала доста реакција. На каквим аргументима сте је засновали?
Искључиво на доказима. Нису донети паушално. Грађанске организације надгледају медијску ситуацију и у другим земљама, па самим тим и у Србији, и запажен је повећани притисак на новинаре. Смањен је број физичких напада, али су претње насиљем присутније но раније. Ове налазе су потврдили и новинари у Србији с којима сам разговарао.
Како се ситуација пореди с медијским пејзажима у остатку Европе?
Много је лошија. Довољно је видети налазе Платформе за промоцију заштите новинарства и безбедности новинара при Савету Европе, који показују да је од 2015. забележено чак 12 оправданих притужби. Бечки закључци Организације за европску безбедност и сарадњу такође указују на проблеме с којима се новинари суочавају. Дакле, чак и међународне институције, које анализирају веродостојност сваке притужбе, закључују да је стање у медијима у Србији незавидно. Ту заиста нема простора за полемику. Зато сам дошао, зато желим да разговарам са свима – министром културе и информисања, председником, али и са новинарима и њиховим удружењима.
Чак и кад управо с виших, државних инстанци постоје политички притисци, отворени и прикривени?
Неопходно да новинари остану на здравој дистанци у односу на центре моћи. Звучи бајковито, али другог решења нема. Политичари морају да остану ван сала за прес-конференције
Независни медији заслужују поштовање баш зато што су независни. Није конструктивно да политичари кажу да су за слободу говора и медија, али да би волели да медији изгледају другачије и да извештавају другачије. Тако се у народу ствара слика да су независни медији зликовци и противдржавни елементи склони дисрупцији. Слободни медији су неопходни свима, па и властима, јер обезбеђују простор за исправљање друштвених проблема, разговор, размену мишљења, па и здраву, демократску политичку климу у којој и власт и опозиција могу да раде несметано. Сазнао сам и да постоје и поједини медији који занемарују одлуке Савета за штампу као саморегулаторног тела које у Србији, могу да кажем, ради добро. Видео сам, рецимо, колико су помно пратили извештавање за време предизборне кампање. То игнорисање појединих медија је велики проблем. Јер, два су вида регулације медијског пејзажа – или се медији кроз саморегулисање међусобно надгледају или та улога по инерцији припадне држави, што друштво неизоставно доводи на корак до цензуре.
Које су неуралгичне тачке на медијској сцени Европске уније?
Нажалост, све их је више, и то понајвише у раду јавних сервиса који би требало да буду весници истраживачког рада утемељеног у чињеницама. Рецимо, у мојој отаџбини, Данској, тренутно се води полемика треба ли смањити јавне сервисе за четвртину, јер се претпоставља да ће тај простор попунити други медији и да ће извори информисања постати разноврснији. Плурализам не настаје тако. Једино што ће се десити јесте да Данци изгубе важно средство непристрасног информисања. Отварају се и питања политичке лојалности будућих уредника и новинара и могућих условљавања која ће осакатити њихов рад.
Приметна је и прекаризација радних односа у новинарству, на делу су смањења редакција и фриленсовање као све чешћи вид бављења новинарским послом. Има ли поврат- ка на стару медијску парадигму или можемо да очекујемо промене у функционисању медија?
Медији су живи организам. Друштвене мреже и интернет су потпуно променили правила игре, па чак и навике саме публике. Нове су и опасности и могућности. Веома је важно интегрисати такозване „атипичне медијске раднике“, попут фриленсера, у друштвени дијалог и дефинисати њихова права, обавезе и простор у којем могу да доприносе. У мањим и сиромашнијим европским земљама попут Србије, неопходно је да иза овог процеса финансијски и организационо стане држава. Томе би много допринело и редефинисање ауторског права као управо права и обавезе појединачног новинара да свој посао уради најбоље што може и да за њега одговара. Не само када се вест појави, већ и када се пренесе у другим гласилима. Исто тако је неопходно да новинари остану на здравој дистанци у односу на центре моћи. Звучи бајковито, али другог решења нема. Политичари морају да остану ван сала за прес-конференције.
Али, управо у Србији не избијају из тих просторија! Зашто Европска унија седи скрштених руку?
Слична питања су постављали српски новинари на једној конференцији у Тирани. На њих је тешко одговорити, јер се тичу унутрашње динамике једне велике, комплексне, наднационалне и међународне институције попут ЕУ, чије је функционисање регулисано бројним актима. Међутим, када се умеша, као у случају Турске недавно, резултати не изостану. Исто је било и у Пољској. С обзиром на европски пут Србије, мислим да ће
Два су вида регулације медијског пејзажа – или се медији кроз саморегулисање међусобно надгледају или та улога по инерцији припадне држави, што друштво неизоставно доводи на корак до цензуре
процес придруживања подразумевати и оснаживање слободе медија.
Поменули сте важну улога медија у успостављању друштвеног дијалога. Како га успоставити ако је често немогуће добити изјаву или интервју од политичара на власти?
Да се разумемо, политичар има право да не одговори на неко питање, али као политичар има и обавезу да с медијима сарађује. То је обавеза коју његов посао налаже. Неучествовање је такође врста кршења медијских слобода. Политичари у Србији и другде морају да схвате да могу само да добију ако своја гледишта објасне пред што широм публиком. Један конзервативни британски политичар ми је рекао: „Поједини медији ме много уморе, али је боље да ме уморе, него да их изгубим као платформу.“
Осим ако нису у праву. До истине је често и немогуће доћи, јер се неретко прибегава производњи и ширењу лажних вести и неодрживих анализа. Како њима стати на пут?
Прво, мислим да лажне вести треба називати правим именом – то су дезинформације, пропаганда, обмањивање. Ако нешто назовете вешћу, па макар и лажном, остаје простор да се о изнетим информацијама дебатује као о веродостојним. Ствара се конфузија коју је тешко рашчистити. Друго, неопходно је да се направи план медијског описмењавања целокупног становништва. Не само млађих генерација, већ свих појединаца. Идеја је кренула од академских радника, што је одлично, али је неопходно да њену разраду подстакну и усмере медијски радници као једини актери који знају како дише новинарство. Напослетку је и оно најважније – ништа не може да успешно скрајне непроверљиву пропаганду, која заиста није никаква историјска новина и одувек је постојала, као проверљив, поткован новинарски рад који пркоси времену. Новинарство је ту битку против обмана већ добијало, мора да је добије још једном. Како рекох, другог решења нема.