СТОЛИЦА И ГРАНИЦА
Вукашин Обрадовић
Заборавља се да би, осим евентуалног чланства у Уједињеним нацијама, правно обавезујући споразум требало да дефинише и формално разграничење између Београда и Приштине
Трагична смрт Оливера Ивановића за тренутак је бацила у други план много већа искушења пред којима ће се у овој години наћи Александар Вучић, сублимирана, пре свега, у правно обавезујућем споразуму Београда и Приштине. Ако је до сада било и недоумица, развејао их је Фредерик Мондолини, амбасадор Француске у Београду: „Француска је пријатељ Србији, а пријатељи говоре истину, да неће бити интеграције Србије у ЕУ без споразума о Косову“, био је децидиран Мондолини у интервјуу објављеном дан након ријалитија у Лапљем Селу, којим је председник Србије тракторима и јагањцима покушао да помери у други план монструозну егзекуцију најугледнијег и најтрезвенијег политичког неистомишљеника међу Србима на Косову.
Дипломате ретко када говоре без директног повода и разлога. Председник Србије то врло добро зна, као што му је јасно да је пред њим период, како се најављује, до краја године, доношења стратешких одлука важних за Србе на Косову, све грађане Србије, али и самог Вучића. За власт у Београду, ипак, два питања биће огроман изазов. Ту је, пре свега, пријем Косова у међународне организације, али и разграничење као не мањи проблем.
И док се о међународном статусу некадашње српске јужне покрајине још понешто може и чути, готово нико не спомиње да европска агенда предвиђа и решавање питања међународно признатих граница између
Приштине и Београда. Ако се столица у УН може представити и као компромис (уз адекватну компензацију), јер Косово може доћи до Ист Ривера и ако му Србија формално не призна државност, разграничење не оставља много мање простора за разна еуфемистичка објашњења. Дилема је, заправо врло једноставна, али са далекосежним последицама boundary (административна граница) или border (међународна граница).
Грађани Србије, какве нас је бог дао, кратко памте и још брже заборављају. За овај споразум први пут се у јавности сазнало још септембра 2012. Тада су посланици Хришћанскодемократске уније (ЦДУ) споразум уврстили међу немачке услове за даље европске интеграције. То што смо ми „пречули“овај захтев није било од велике помоћи јер већ у јануару 2014, пред почетак формалних преговора о чланству, споразум постаје део преговарачког оквира.
У Србији се, међутим, и даље упорно пренебрегавао правно обавезујући споразум. Све док Жан-Клод Јункер, председник ЕК, најављујући за средину фебруара 2018. објављивање нове Стратегије за Западни Балкан, није јасно ставио до знања шта се од Србије очекује уколико жели да се уклопи у понуђени план да постане чланица ЕУ до 2025. „Уз јаку политичку вољу, спровођење стварних реформи и трајно решење спорова са суседима, Црна Гора и Србија би требало да буду спремне за чланство до 2025“, каже се у тексту Стратегије у који је увид имао ЕУОбзервер. Други услов за улазак у ЕУ, према речима председника Европске комисије, јесте владавина права. У тексту Стратегије се, такође, говори да Албанија, Босна, Македонија и Косово до тада „такође треба да увелико напредују на европском путу“.
Значи, „трајно решење спорова са суседима“и владавина права биће кључни параметри за државе Балкана које имају амбиције да се уклопе у ову европску агенду за проширење ЕУ. Дакле, ту су и штап и шаргарепа. Шта то практично значи за Србију?
Владавину права и Вучић али и европски званичници као да стављају у други план. Власт у Србији се нада да ће, као и до сада, разним маневрима успети да макар формално испуни услове из поглавља 23 и 24, а да се стање у правосуђу, слободи медија, људским правима, корупцији, много или уопште не промени, односно, да остане на нивоу који омогућава владајућем режиму да и даље користи државне механизме на начин на који је и до сада чинио.
Међу европским званичницима, опет, влада уверење да ће много јачим, а по потреби и јавним притиском, успети да натерају, пре свега, Србију и Црну Гору, али и остале „непослушне дечаке“на Западном Балкану, да успоставе минимум унутрашњег демократског оквира, неопходног за прикључење ЕУ.
Што се тиче „трајног решења спорова са суседима“, ситуација је много компликованија, и то углавном важи за Србију и Косово. Наравно, ту је и спор Македоније и Грчке око имена, унутрашње (пре)структурирање БиХ, али од српско-албанских односа ће умногоме зависити како ће се и којим темпом реализовати Стратегија за Западни Балкан.
Узимајући у обзир општи одијум у Срба према било чему што значи признавање - самим тим, како се то обично каже, и „вечно одрицање од колевке српства“- и Албанце којима
је државност основни гарант будућности, као и факат да пет чланица ЕУ, углавном због сопствених интереса, нису вољне да дају формално-правни легитимитет „Републици Косово“, пред Јункером је још тежи задатак: како да се задовоље све стране, а у исто време осигура дугорочна стабилност на Западном Балкану. И све то, по могућству до 31. новембра 2019, кад истиче мандат садашњем саставу Европске комисије.
И ту долазимо до правно обавезујућег споразума између Београда и Приштине као кључног документа за нормализацију односа на Западном Балкану, али и услова за евроинтеграције Србије, како је сасвим јасно рекао француски амбасадор. Недавно, Вучић је рекао да су шансе за постизање обострано прихватљивог споразума „мање од пет одсто“и загонетно додао „осим ако се не постигне нека врста историјског споразума којим би Срби били задовољни“. На шта је мислио, вероватно само он зна.
Са друге стране, око 200 интелектуалаца, академика, књижевника, црквених великодостојника, угледних јавних личности, најистакнутијих представника националистичке деснице, јасно су поручили да споразум носи са собом „опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке“. „Апелници“нуде и решење: „замрзавање конфликта“по кипарском моделу, пребацивање дијалога у Савет безбедности УН и остављање решавања овог питања будућим генерацијама. То исто, само другим, не баш бираним речима, Вучићу је рекао и митрополит Амфилохије.
Српска проевропска опозиција мудро ћути и чека да се Вучић „оклизне на кору од банана“. Већински корпус у том делу политичке сцене сматра неком врстом небеске правде да се Косовом баве бивши радикали и социјалисти, они који су победили у рату са целим светом, али де факто изгубили Косово. Овакав, за неке аналитичаре, прагматичан, али ипак неодговоран однос неће моћи да потраје вечно, јер ако Европа тражи од Вучића да се изјасни о Споразуму и решењима које он садржи, тешко да ће Хан, Јункер и остали дозволити Јанковићу, Шутановцу и Јеремићу да само немо посматрају са стране распетљавање овог Гордијевог чвора.
Кад је реч о чланству Косова у међународним организацијама, иако се споразум не односи на столицу у УН, у међународној заједници се већ поодавно спомињу два модела. Први је био примењен у случају две Немачке, које су биле чланице УН иако нису признавале државност једна другој. Својевремено га је, пре проглашавања независности Косова, предлагао немачки дипломата Волфганг Ишингер.
Друга могућност да се Косово смести на Ист Ривер је да Приштина добије статус сличан Палестини која је 2012, мимо препоруке Савета безбедности, јер су се томе противиле САД, постала држава нечланица посматрач, са заставом у седишту УН.
Да ли ће и који модел предложити Европска комисија, можда ће нам бити јасније после објављивања Стратегије за Западни Балкан, али оно што ће представљати можда још већи проблем је непристајање ЕУ на, како се стално понавља, „уношење нерешених граничних питања“. Из Комисије стижу увијени, али јасни сигнали да разграничење на Западном Балкану јесте неопходан услов за интеграције, што је сасвим логично и очекивано, нарочито после оног што се збива између Словеније и Хрватске.
Свестан је очигледно ове чињенице и председник Србије. „Неће дозволити улаз Србије у ЕУ без јасно решеног питања граница“, рекао је Вучић за ТВ Хепи, најављујући да ћемо за неколико месеци чути његов став о овом питању али да ће „народ на неком референдуму морати да каже шта мисли“.
Какав ће одговор Србије бити остаје да се види, али је Европљанима, по свему судећи, подједнако важно прихватање међудржавних граница и формални чин признања државности. Ваља претпоставити да ова питања неће одмах бити на столу. Др Вернер Вајденфелд, професор политичких система и европског уједињења на Универзитету Лудвиг Максимилијан у Минхену, изјавио је, за Дојче веле, да од питања међусобног признања и граница не треба правити „језгро споразума“. Није Вајденфелд рекао, али то се подразумева, и да нема споразума без решења ова два кључна питања на Западном Балкану. Дакле - столица, али и граница.
Правно обавезујући споразум се у Србији и даље упорно пренебрегава, иако из Брисела јасно поручују да је то један од услова за чланство у ЕУ, док владавину права и Вучић и европски званичници као да стављају у други план