До Хималаја на леђима народа
ЗАПАДНИ БАЛКАН И РЕФЕРЕНДУМ
Александaр Вучић је најавио плебисцит о договору са Косовом кад и ако буде постигнут. Мало је вероватно да и председник Србије зна тачно да ли ће се и о чему изјашњавати грађани Србије
Србија полако постаје земља референдума. Од 1989. до данас, овај најдемократскији начин изјашњавања грађана, практиковали смо шест пута, а у наредних неколико година на плебисцит ћемо бар два, а можда и три пута ако, наравно, Александар Вучић остане при ономе што је рекао након сусрета са Јоханесом Ханом, након усвајања Стратегије за Западни Балкан како је колоквијално назван документ чији је пуни назив „Веродостојна перспектива проширења и појачан ангажман ЕУ на Западном Балкану“.
За разлику од, рецимо, Швајцараца, који су одлучивали да ли желе да сви грађани месечно добијају стални „безусловни основни приход“од 2.500 франака (2.254 евра), нама предстоји „пењање на Хималаје“, како је то пластично објаснио председник Србије. Шта год то значило.
А, може да значи штошта. Многи би били спремни да се кладе да ни Вучић, у овом тренутку, не зна прецизан одговор.
Наша искуства са референдумима су богата и разноврсна. Почело је 28. марта 1989, кад су се грађани изјашњавали о уставним амандманима који су, како је објашњено, враћали Србији државни и уставни суверенитет. Слободан Милошевић је добио подршку, а годину дана касније огромна већина грађана, чак 96,8 одсто је гласало да најпре добијемо Устав, а да потом буду расписани вишестраначки избори. На референдуму 1992. грађани су питани какве државне симболе желе. Већина је тада била за задржавање петокраке на застави, али и за то да државна химна буде Марш на Дрину, као и да грб има облик штита са четири оцила.
Монотонију је разбио референдум одржан исте године. Грађани су се негативно изјаснили о одржавању превремених избора у Србији. То је једини неуспео плебисцит у последних 30 година. Онда следе два „чудна“референдума. Најпре о учешћу страних посредника у решавању проблема Косова (1998) који је за епилог имао увођење међународног протектората на Косову и чувену Резолуцију УН 1244.
После 5. октобра 2000. одржан је један референдум - о предлогу Устава. Први пут је трајао два дана - 28. и 29. октобра 2006. Изјашњавање је успело јер је изашло 54,91 одсто бирачког тела. Предлог Устава је прихваћен пошто су избројана 3.521.724 гласа „за“и 97.497 гласова „против“. О „трајању и бројању“, као и о преамбули, написано је скоро све, тако да не треба трошити простор на ту тему.
Вучић, дакле, има широк избор - од формулације питања до технике спровођења референдума, уз додатак да му је неопходна и двотрећинска већина у Скупштини. Чини се, ипак, да ће за њега много компликованији бити процес пре евентуалног општенародног изјашњавања, него сам чин плебисцита.
Пошто Србија, у принципу, памти једно преподне, можда не би било згорег подсетити на то како је Вучић уопште дошао до спомињања референдума. У питању је, наравно, статус Косова који, без обзира на сву декорацију, остаје кључан услов српских евроинтеграција.
„Да ли видимо будућност у Европи, за шта морамо да платимо одређену цену, а која није мала, или да останемо на овоме сада? Одлучиће грађани и ми ћемо да поштујемо ту одлуку. Али нећу да се кријем, већ ћу рећи шта мислим да је најбоље за земљу, а грађани ће рећи да ли је то фер или није“, истакао је Вучић на заједничкој конференцији са комесаром ЕУ за проширење. Председник Србије се том приликом није изјаснио да ли мисли на и референдум или ванредне изборе, мада је нешто раније у Ћирилици био много одређенији и малтене јасно најавио референдум.
Дан касније, Александар Мартиновић, шеф посланичког клуба СНС, био је много директнији најављујући „да ће грађани Србије на референдуму дати коначну реч о ономе што буде договорено између Београда и Приштине“. „Лично мислим да је референдум још увек далеко, прво морамо да наставимо наш унутрашњи дијалог, да видимо које је то одрживо и реално решење за КиМ, са којим ће да се сложи већина грађана“, рекао је Мартиновић одговарајући на питања новинара. Он је истакао да најпре мора да се одблокира дијалог са Приштином и да ће Београд на томе инсистирати. „Када се све то заврши, онда можемо да говоримо о садржини референдумског питања, које ће да се односи на решавање питања КиМ“, рекао је Мартиновић.
И ту долазимо до суштине, формално признавање државности Косова - то је сада дефинитивно јасно и из Стратегије – стављено је ад акта. Кључан ће бити садржај тог фамозног правно обавезујућег споразума Београда и Приштине и то, пре свега, важи за границе, које су по свим дефиницијама један од кључних елемената државности.
Статус Срба на Косову, Заједница српских општина, однос према чланству некадашње јужне српске покрајине у међународним организацијама, биће сасвим сигурно важан део преговарачког процеса. Границе ће, ипак, бити оно кључно питање које ће дати одговор на судбинско питање: да ли Србија прихвата Републику Косово као самостални државни ентитет. Јасно је то међународној заједници, Вучићу, али и политичким представницима Албанаца са Косова.
Ако за тренутак занемаримо очекивани референдум о изменама Устава, пре свега дела о правосуђу (мада се поставља и питање преамбуле), као и оног, дај боже, 2023. о приступању Европској унији, који је последњи корак пре пуноправног чланства у ЕУ, остаје онај трећи референдум и логична дилема да ли ће и како Вучић „упаковати“решење из правно обавезујућег споразума у евентуално референдумско питање.
Пред Вучићем, сасвим сигурно, није лак период и због тога што „унутрашњи дијалог“даје очекиване резултате кроз или патриотске панагирике или сулуде, углавном десничарске идеје, које му нимало неће помоћи у распетљавању косовског чвора. САНУ ћути, а СПЦ и кад проговори углавном се своди на платформу коју заговара „Ристо сотона“. Ни у оној, назовимо је неутралној јавности нема назнака да би председник Србије могао да рачуна на озбиљнију подршку решењима које ЕУ очекује од њега. Опозиција, чак и проевропски оријентисана, што би рекао Борис Тадић, упорно „глуми опосума“, пуштајући Вучића да се пече на тихој косовској ватри. А најгоре је што лидер СНС ни у странци чији је председник не може бити сасвим сигуран ко ће са њим кренути пут Монт Евереста.
Далеко од тога да би, упркос наведеним чињеницама, Вучића требало сажаљевати. То што ће остати усамљен на позицији која носи огроман ризик, сам сноси највећи део кривице. Све време се труди, и у томе успева, да од себе отера све оне који би му могли бити од помоћи у предстојећој косовској епопеји. Овде не рачунам на Чедомира Јовановића, јер ће он вероватно остати уз Вучића, али од тога неке користи председник тешко да може да има.
Погрешно је, међутим, без обзира на политичка уверења, ликовати због ситуације у којој ће се наћи или већ јесте Александар Вучић. То може бити опасна игра ако ни због чега оно због реченице, изговорене на заједничкој конференцији са Ханом, коју ниједан медиј под његовом контролом није пренео: „Нешто што ће бити предмет политичких расправа овде у Србији, а то је да се очекује убрзање усаглашавања са спољнополитичким одлукама Европске уније, укључујући рестриктивне мере. Морам да приметим да је овај став у супротности са преговарачким оквиром који смо имали. Реч је, наравно, о додатном политичком притиску на Србију због односа са Руском Федерацијом“, рекао је Вучић, а транскрипт је пренео портал Евроазија дејли.
Мислите о томе.
Од изгледа граница зависи одговор на судбинско питање - да ли Србија прихвата Косово као самостални државни ентитет. То је јасно и међународној заједници, и Вучићу, и политичким представницима Албанаца са Косова