ДОШЛО ДОБА ДА СЕ ШКОЛА ПРОДА
Продаја Железничке техничке школе у Београду нити је стопирана нити поништена, већ само одложена на 60 дана. То у псеудоуређеној земљи попут наше може мирисати на свашта
Након што су сасвим случајно, два дана пре термина за јавну продају школе сазнали о чему се заправо ради - професори и ђаци Железничке техничке школе су, не чекајући да их очајање у потпуности савлада и пређе у кајање, алармирали јавност.
И јавност је реаговала. Мирно, елегантно, лепршаво – што би рекао легендарни спортски коментатор Добросав Гајић. Али довољно гласно да се затресе гора. И хвала јој на томе! Јер, никада није виђено толико новинара и релевантних медијских кућа у дворишту Железничке техничке школе као у уторак и среду (23. и 24. јануара).
Браво, тако треба! Без јавности, демократија је излизано слово на похабаном папиру.
Али како се, сто му громова, догодило да се једна просветна установа (у овом случају две школе по цени једне зграде), износи на продају – и то у држави и граду који у визијама републичке и градске власти фигурирају као бастиони демократичне уређености?
Другим речима, како се уопште могло десити да се зграда средње и високе железничке школе нађе на добош-листи непокретности јавног извршитеља Ратка Видовића – као да се ради о некаквом пословном простору?
И на који је начин, и по којим параметрима, јавни извршитељ (илити проценитељ), уопште утврдио да је вредност објекта од цирка 6.355 квадратних метара на атрактивној локацији
у центру града и у непосредној близини Хале Пионир (у којем васпитно-образовну делатност обављају средња и висока железничка школа) баш 483.313.793,95 динара? Односно, какве везе има јавни извршитељ са продајом школе? (У овом случају са продајом две школе по цени једне зграде). И да ли су средња и висока железничка школа банкротирале или су остале дужне па су доспеле на добош-листу јавног извршитеља? Наравно да нису. Штавише, поменуте школе деценијама, на квалитетан начин производе стручни кадар за рад на железници. Уосталом, томе у прилог иде и чињеница да су недавно долазили људи са немачке железнице како би успоставили сарадњу са Железничом техничком школом, будући да су им потребни школовани и образовани кадрови којих у Немачкој по свему судећи нема.
Па у чему је онда проблем? Откуда зграда средње Железничке техничке школе на продајној листи извршитеља Ратка Видовића? И шта је, узгред буди речено, са зградом Дома ученика средње железничке школе? То јест, због чега нико не спомиње Високу железничку школу струковних студија (као да је у питању дух)?
Одговор би могао узнемирити све оне који честитост стављају изнад профита. Наиме, неко је очигледно починио кривично дело (ваљда се то још увек тако зове у овој земљи), по- што је у катастарске књиге (по неким индицијама још 2014. године), противзаконито убележио да је зграда средње и високе железничке школе (без зграде Дома ученика), приватно власништво предузећа Железнице Србије (а не власништво Републике Србије као што стоји од 1993. године у папирима Привредног суда). И то није све! Зграду средње и високе железничке школе (према речима релевантних извора са Железница), не можете наћи на листи непокретности Железница Србије! Зато је неко у катастру (упс!) начинио грешку од тричавих 480 милиона динара, и једним потезом пера претворио државну школу у приватну својину државног предузећа? И ником ништа… Замислите да једног дана сазнате да се ваш стан налази на листи непокретности које извршитељ Ратко Видовић намерава да прода на јавној лицитацији. Као разборит грађанин/ грађанка помислите да је у питању монструозна шала (или грешка), али вам Видовић брже-боље покаже да у катастарским књигама лепо пише да се ваш стан води на приватну фирму Мике и Лазе, која због неисплаћених плата радницима одлази на добош (а у ствари на добош одлази ваш стан). Ви се наравно забезекнете и завапите „али мој мили стан, али катастар, али уређена држава!...“, а онда схватите да извршитељ само ради свој посао – дакако, на основу онога што пише у катастарским књигама.
Није Видовић Херкул Поаро па да истражује ко то тамо негде чини тамо неку „грешку“односно „грешкицу“.
Јавни извршитељ само ради свој посао – у складу са законом. Истина, на основу противзаконите „грешке“коју је неко пре тога починио у катастру (али шта извршитељ Видовић има с тим?). Његово је да по закону закаже јавну продају (не зна се како – та не ваљда одокативно процењену) непокретности, без обзира на то што је у питању школа односно две школе, е да би се продајом зграде у којој се деценијама уназад обавља васпитнообразовна делатност, намирили дугови према радницима Железница.
Врло важно што дотичног објекта (школе) нема на листи непокретности Железница Србије, и што се његовом продајом не могу намиривати било чији дугови!
Друго је питање да ли је јавни извр-
шитељ нарушио члан Закона о извршењу према којем се мора водити рачуна о сразмери између дуга и вредности предмета извршења.
У овом случају, однос „тржишне“цене зграде у власништву државе (у којој раде средња и висока железничка школа), и дуга према радницима Железница (који би они требало да наплате преко извршитеља), износи 480 према 50 (милиона динара).
Из Коморе извршитеља, међутим, одговарају да је све одрађено по закону и да повреда несразмерности не постоји у случају када дужник не поседује другу имовину подобну за спровођење извршења. Али, авај, дужник једино не поседује имовину коју је извршитељ Видовић изнео на продају! Но, ко мари за то? Ионако из поменуте Коморе лаконски поручују да ће цена зграде на следећој лицитацији јамачно пасти – што значи да ће се и несразмера између дуга и вредности објекта извршења по инерцији смањити.
(Некоме би напрасно могао пасти на памет школски пример писмене вежбе из предмета буразерска приватизација – увод: продаја зграде на атрактивној локацији; разрада: упола цене на другој лицитацији; закључак: њено рушење и изградња комерцијалног објекта на истом земљишту.) Ко шиша школу кад је све по закону!
Али тада у воду пада и епска прича власти о озбиљној и уређеној држави која се херојски бори против беле, сиве и црне корупције - будући да уређене државе нема докле год се некажњено чине крупне грешке по државним катастрима, и докле год се на основу сличних грешака школе износе на продају – без знања професора, ученика/студената и њихових родитеља. У томе је поента целе приче. Министар просвете изричито тврди како је дошло до грешке и да запослени Железничке техничке школе (је ли неко поменуо Високу железничку школу струковних студија), неће никуда из свог простора.
(Што би рекле бабе које продају празилук на пијаци - из министрових уста у божије уши.)
Ипак, треба бити опрезан поводом ових умирујућих тонова пошто у Србији не постоји одговорност политичара за изговорену реч. Данас то може бити „неће никуда из свог простора“, а колико сутра „да ће можда ипак морати из свог простора“. На срећу, оно што је непобитно јесте чињеница да Србији треба железница а да железници требају стручни кадрови којих не може бити без железничке школе. То је уосталом потврдио и министар просвете у свом кратком излагању пред камерама – дан пре заказаног термина за продају школе.
Железнице Србије, међутим, и даље форсирају курсаџијску визију образовања те у складу с њом истрајавају на интерним преквалификацијама и убрзаним курсевима, погрешно се угледајући на западне земље. Истовремено, западне земље - првенствено Британија и Немачка, схватају да курсаџијско образовање не приличи озбиљном привредном систему попут железнице па увелико ваде кестење из разбуктале ватре.
Зато су, као што је већ речено, Немци и ступили у контакт са Железничком техничком школом како би се договорили о сарадњи у циљу запошљавања наших кадрова на њиховој железници. И то баш у тренутку када неко (или нешто) настоји да прода Железничку техничку школу и на тај начин дефинитивно стави тачку на процес обесмишљавања образовања и васпитања у држави Србији.
(Мада, ако размислимо на трен, обесмишљавању овдашњег образовања и васпитања доприноси и стратегија државе базирана на широкогрудом извозу школованих кадрова.)
Било како било, они који би да продају школе по централним деловима Београда вероватно су погрешно разумели наслов студије Ивана Илича – „Доле школе“.
(За читање сличних студија они вероватно никада нису имали времена – ако су уопште умели да читају било шта што надилази праг таблоидне штампе.)
Штавише, њихов наум је далеко радикалнији од Иличеве студије – и односи се на физичко измештање школа са атрактивних градских локација (које вапе за хотелима, мотелима, шопинг-моловима, казинима и тржним центрима) – на ободе града. А што се (не заваравајмо се), може реализовати и на далеко суптилније и елегантније начине, и то преко Министарства просвете – „тактичким“измештањима и спајањима иначе неспојивих школа (наводно у складу са Владином стратегијом образовања увијеном у шарени омот рационализације)! Надајмо се да до таквог сценарија ипак неће доћи! П. С. У међувремену, продаја зграде у којој васпитно-образовну функцију врше средња и висока железничка школа нити је стопирана, нити поништена, већ је само одложена на 60 дана (почев од 24. јануара 2018).
Такво одлагање у псеудоуређеној земљи попут ове у којој животаримо може мирисати на штошта. Мада, не треба ни саплитати министра просвете који је више пута јавно, дакле на сав глас пред телевизијским камерама, обећао да ће фамозна „грешка“чим прије бити исправљена у катастру.
За 60 дана се, међутим, свашта може издешавати! На страну то што ће се и београдски избори окончати! А онда… Ком опанци, ком накривљене шајкаче.
Што се професора и ђака Железничке техничке школе тиче, поента и даље остаје антипиљарска: не продајемо, не укидамо, не измештамо и не припајамо другим школама Железничку техничку школу! Енде.
Како се уопште могло десити да се зграда средње и високе железничке школе нађе на добош-листи непокретности јавног извршитеља Ратка Видовића – као да се ради о некаквом пословном простору