Симптоми данашњице
ОСКАР И БЕРЛИН НА ПРЕДСТОЈЕЋЕМ ФЕСТУ
Филмови „Три билборда“или „Скривена љубав“, који претендују за најзначајнију статуету у свету филма, те „Лице“или „Ева“који стижу директно са Берлинала, указују на мање видљиве углове света у коме живимо
Филмови „Три билборда“или „Скривена љубав“, који претендују за најзначајнију статуету у свету филма, те „Лице“или „Ева“који стижу директно са Берлинала, указују на мање видљиве углове света у коме живимо
Између два издања Феста, филмска година није се много набоље променила у односу на прошлу. Баш напротив. Филмска уметност се из године у годину бори са недостатком идеја, изражаја, нових имена. Ако Фест открије иоле једно сувисло име новог светског филма, нову поетику, естетику или стил, то буде сасвим довољно да издање прогласимо успешним. Програм који је предстојећи Фест најавио указује да ћемо то име наћи, очито, у пратећим програмима фестивала, можда у Границама или Thrills and Kills, сада већ традиционално препуштеним филмским сладокусцима. Главни и такмичарски програм, међутим, игра на сигурну карту. И то је добро. На програму су добитници Оскара и фаворити што Берлина, Венеције или Кана. Српских филмова, опет, има у траговима. Све се свело на спејс оперу Едерлези Рајзинг или дуго очекивану фантазију О бубицама и херојима или егзистенцијалну драму Изгредници. Српски даје знаке живота у копродукцијама, у овом случају у филму Довлатов, у коме чувеног писца у биографском остварењу игра млади београдски глумац Милан Марић, уједно и у првој главној улози на великом платну. Велики залогај свакако. Како ће га загристи сазнаћемо већ наредне недеље, када филм буде био приказан на предстојећем Берлиналу.
Но, свакако најпохвалнији потез у програму Феста јесте отварање овогодишњег издања са филмом Три билборда испред Ебинга у Мисурију Мартина Мекдоне, једног од најинтригантнијих драмских списатеља а потом и редитеља, већ награђеног Оскаром за краткометражни филм 2006. године. Сада са седам номинација за престижну статуету, Три билборда... претендују и да, заслужно, постану амерички филм године, јер је у катастрофалној години по холивудски филм ово мало а маестрално остварење одскочило моћним ауторским изразом. Смештајући радњу у рурално место, Мекдона већ у предзнаку, наслову филма, тако интригантном а толико истинитом, окрива и његову суштину – у готово невидљивом граду, нешто тако периферно видљиво као што су билборди изазива праву лавину догађаја, коју до прецизно разрађених драматуршких детаља испуњавају бес, срџба, нетрпељивост и дискомуникација. То место, питај бога где, постаје синоним читавог друштва и данашње цивилизације, микрокосмос који се према времену у коме живимо односи попут перореза, рашчлањујући његове поре и износећи највеће трау-
ме на видело. Снага израза Мартина Мекдоне управо лежи у невероватној лакоћи којом нам доноси тако велики и значајан наратив данашњице.
Биће велика штета ако Три билборда..., то за многе неочекивано ремекдело савременог филма, изгуби трку за Оскара од Облика воде Гиљерма дел Тора, крајње неправедно фаворизованог филма, чији је тријумф само резултат доброг програмирања свих фрустрација америчког друштва, датих у овом остварењу кроз бајколику призму... Но о томе ћемо више након доделе Оскара, јер ће по свој прилици читаву доделу обележити све оно о чему је Холивуд говорио минуле године, а што нису филмови.
Једно мало остварење такође се веома добро котира међу номинованим остварењима, великим делом сасвим заслужено. У оригиналу Зови ме својим именом, а у бесмисленом преводу Скривена љубав Луке Гвадањина, од прошлогодишњег Санденса и Берлинала на листи је готово свих значајних филмских фестивала, где купи све ловорике, па тако стиже и на Фест. Питање је, међутим, да ли би ово остварење одјекнуло тако громогласно да није било у рукама вештог филмског маестра какав је Лука Гвадањино, чију каријеру с пажњом пратимо још од филма Протагониста из 1999. године. Као и у случају претходних филмова, Лука Гвадањино глумачку поставу и сада бира с пажњом и посебном деликатношћу. Сваки карактер у филму изразит је у глумачкој снази почев од главих протагониста Армија Хамера и Тимотија Шаламеја, који су с правом побрали бројне награде и признања. У таквој подели, помало неправедно су запостављени глумци Мајкл Штулбарг и Амира Казар, више него бриљантни у улози родитеља главног протагонисте – седамнаестогодишњег дечака који се заљубљује у њиховог госта, младог америчког студента археологије, током једног дугог врућег лета.
Радња се дешава на северу Италије. Година је 1983. Прича је заснована на динамичном и провокативном роману Андреа Акимана. Сценарио је написао славни британски синеаста Џејмс Ајвори. Директор фотографије је Тајланђанин који је освојио Кан пре неколико година са филмом Ујка Бунми, који може да се сети својих претходних живота. А италијански режисер спаја све наведене неспојивости у маестралности филмског изражаја, творећи остварење као директан визуелни и наративни одговор на Бертолучијеву Украдену лепоту или Тешинеове Дивље трске. Хомосексуални однос између два главна лика, у односу на литерарни предложак ублажен је за толико да не шокира већ да се обраћа најширој публици.
И као такво, остварење Скривена љубав савршен је пакет и за публику и за критику која га је у већем броју прогласила филмом године. Чини се да је то мало претерано у процени. Тачно је да је тај коктел различитости режиран маестрално, осликан попут слика ренесансних мајстора платна. Тачно је и да је суптилност љубавног односа између два главна мушка лика сасвим прецизно изведена, посебно кроз музичке и визуелне пасаже. Тачно је да је и дијалошка сцена између оца и сина пред крај филма - у којој отац подржава његову љубавну романсу са њиховим гостом - тај дуго тражени моменат на који су геј активисти деценијама стрпљиво чекали. Али управо у толикој испегланости, филм је изгубио оно зрно храбрости, директности и жестине које би га издвојило од класичног таласа активистичких филмских прича.
Но, на неке филмове са овогодишњег Берлинала нећемо чекати годину дана, као што је то случај са Гвадањинновим филмом или са филмовима Ана, љубави моја, Божија земља, Трагом костију, Фантастична жена и Забава. Директно са овогодишњег Берлинала стиже филм Лице, ново остварење пољске редитеље Малгоржате Шумовске, чији смо претходни филм Тело већ имали прилике да гледамо. Лице је прича о човеку који након тешке несреће на послу бива унакажен и постаје прва особа у земљи која добија трансплантацију лица. Његов живот се мења из корена, у медијима је слављен као јунак и мученик, али он више не може себе да препозна у огледалу.
Други филм је Ева, адаптација романа британског писца Џејмса Хедлија Чејса. Главни јунак је Бертранд, младић који је случајни сведок смрти славног писца и једини сведок постојања његовог последњег манускрипта. Бертранд одлучи да потпише текст својим именом и одмах бива проглашен за литерарног генија. Слава доноси и притисак да испостави своје следеће ремек-дело, а Бертранду у раду помаже сусрет са мистериозном Евом, проститутком високе класе. Разговори са Евом га у почетку инспиришу, али ускоро његова опсесија овом женом почиње да измиче контроли.
Засад, можемо сасвим сигурно да закључимо да ће се у годинама посрнућа српског филма, један домаћи филм издвојити на оба фестивала. Остварење Кад будем мртав и бео Живојина Павловића из 1967. године, чија је рестаурирана и дигитализована верзија израђена у оквиру пројекта Вип Кинотека уврштена у селекцију Форум Берлинала и у програм Класици Феста, сасвим сигурно ће бити далеко најбољи српски филм у оба фестивалска програма.
Крајње неправедно би било када би ремекдело Мартина Мекдоне изгубило трку за Оскара од фаворизованог филма Облик воде. Публика Феста лако ће да закључи и због чега