НАВИЈАЧИ СУ БИЛИ И ОСТАЛИ ВУЧИЋЕВА ВОЈСКА
Данас имамо Владара који уместо да води политику истерује сопствене хирове. Начин на који их истерује је исти без обзира на то да ли се ради о рушењу спортског клуба, Савамале, медија или било чега другог. То је оно што ме највише брине. Мислим да је у по
Душка Вујошевића сам последњи пут видела у чувеном дуелу са Небојшом Човићем у „Утиску недеље“. Од тада је прошло четири године, а само понеки дан да ме неко не пита: „Реците ми, молим вас, како су се Вујошевић и Човић понашали док су трајале рекламе?“Нико ми не верује да се стварно не сећам ничега осим високог напона. Питам Дулета по чему он памти тај сусрет, одмах почиње да се смеје, препричава ми детаље, звучи као да прича нешто што је било јуче:
„Ја возим ка студију... утакмица је сутрадан, екипа је већ у Крагујевцу, јављају ми да је Богдан Богдановић излазио у `Стефан Браун`, зовем га, вичем на њега јер сам му рекао да не сме тамо да иде… онда почиње емисија, слушам Човића, не могу да верујем шта прича, лаже и сав цвета… Мене је срамота да лажем, ја и кад говорим нешто погрешно, радим то само када мислим да је тачно, а он се поноси што прича ствари за које зна да нису истина… Критични моменат је био кад сам му рекао `пази да ти не приђем као Џајић`, стварно би била катастрофа да се нисам зауставио... а, мало је фалило.“
Нисмо се видели, ви и ја, још од тада. Како сте, Душко?
Као што сад изгледа да сам у бољем стању него што јесам, дешавало се и да је изгледало горе него што је било. Пре неколико месеци је неспоразум стигао дотле да су ми свештеници дошли у болницу да ме причесте. Замолио сам их да обрнемо редослед, да ме пусте да оздравим, па да се о причешћу накнадно договоримо. Сад идем ка трансплантацији бубрега. Имам шећер и исто као што ми је потребна дневна доза инсулина, тако ми је потребна и одређена количина кошарке да бих живео. Доза коју сам добијао као селектор у Босни држи ме још увек у активном стању. Тај одлазак у Сарајево где сам добио прилику да будем у додиру са младим талентованим играчима ми је спасио живот. Шекспир каже у Хамлету – „човек треба да буде спреман. И то је све“. Ја нисам био.
На шта мислите?
Нисам био спреман да поднесем да ми у мојој земљи забране да радим свој посао. Платио сам главом што сам се усудио да јавно изнесем своје мишљење да власт персонафикована у лику Александра Вучића не третира равноправно Звезду и Партизан. То је био довољан разлог за моје смакнуће без обзира на то што сам тог момента био убедљиво најуспешнији тренер у Србији. Суочени са уценом, људи из Партизана су ме пустили низ воду. Даниловић је пренео како му је речено да клуб неће добити ни динар спонзорства све док сам ја тренер. Мислим да су му тај абер пренели Зоран Кораћ и Новак Недић. Недић, Даниловић, Пековић и вођа навијача Вучко су се састајали на сплаву „Фристајлер“и тамо осмишљавали програм како да ме се ослободе, а да све изгледа спонтано. Све сам то знао и опет нисам био спреман. У име заслуга за успешно обављен посао тај вођа навијача је унапређен и данас је заменик команданта Жандармерије!
Да ли сте икад после причали са својим некадашњим пријатељима из Партизана?
Не. Гледао сам на телевизији неког члана СНС-а који је сада председник клуба, немам појма како се зове, нешто на О, Обрад…, тако нешто, распитајте се Оља… (Остоја Мијаиловић, прим. а.) Тај тип прича на телевизији како је, пошто је видео колико сам болестан, одлучио да нађе паре и да ми их да из СЕВАПА! После свих резултата које сам направио и играча које сам створио, ја слушам да ће ми неки непостојећи клинац вратити паре које ми „Партизан“дугује седам година уназад из његовог мизерног севапа! Штета што данас не псујем па не могу једноставнијим речима да му поручим да се мане мог здравља, јер у односу на њега, без дилеме, пуцам од снаге!
Да ли имате осећај да сте у игри са Вучићем изгубили?
Знам сигурно да он није добио. А када буде падао, и мој ће му се случај рачунати - мало, али ће му се рачунати. Мој пријатељ Воја Станић каже: „Не вреди у животу ништа што прескупо платиш.“То јесте тачно, али мени ни због чега није жао. Изгубио сам здравље и живот који ми даје кошарка. Сачувао сам част и биографију.
Град је пун станова у којима дечје собе остају празне. Млади људи беже због економске ситуације, због мржње и несигурности и због политика које су само продужетак ратова другим средствима. Плашим се тога
После свега и са овом памећу, да ли бисте нешто другачије одиграли?
Можда ништа, а можда бих одавно отишао. Прихватио бих неку од понуда које сам имао на почетку ове
трагедије. Ја сам знао шта ће да буде чим су радикали дошли на власт, све што сам мислио, то се и десило. Апсолутна диктатура коју смо добили је одговор свима који су се у то време залагали за „беле листиће“и мислили да ће казна стићи ДС, а да ће њихова дворишта заобићи. Данас имамо Владара који уместо да води политику истерује сопствене хирове. Начин на који их истерује је исти без обзира на то да ли се ради о рушењу спортског клуба, Савамале, медија или било чега другог. То је оно што ме највише брине.
На председничким изборима сте подржали Сашу Јанковића, коме дајете подршку у трци за Београд?
Сигурно ћу гласати против Вучића. Подржавам Весну Ракић Водинелић, мислим да је жена од изузетног интегритета. Немам ништа против ни да се да глас Ђиласу. Слажем се са Борисовом идејом за поновним окупљањем Демократске странке. Не знам какве су шансе да се смени ова власт на изборима под оваквим условима, али сам сигуран да је господски борити се чак и у биткама које делују унапред изгубљене.
Да ли имате утисак да се ми све мање сећамо шта то беше демократија?
Ја сам за демократију у којој се поштује воља већине, али под условом да се до те већине дође демократским изборима. Демократски избори подразумевају равноправне услове за све. Ако желимо да се представљамо као демократско друштво, онда је неопходно да будемо демократе и у току изборне кампање. Тешко је поштовати вољу већине чија победа стиже као резултат недемократског изборног процеса.
Зашто би власт мењала услове у ситуацији кад се избори одигравају у сваком случају и када им демократски свет не налази примедбе?
Суочени са уценом, људи из Партизана су ме пустили низ воду. Даниловић је пренео како му је речено да клуб неће добити ни динар спонзорства све док сам ја тренер. Мислим да су му тај абер пренели Зоран Кораћ и Новак Недић
Европа и Америка гледају ко може да им заврши посао. До тада их се ништа друго не тиче. Сећам се једног телефонског позива у време док радикали још нису дошли на власт. Бранкица Станковић је правила „Инсајдер“о повезаности навијача са организованим криминалом. Наравно да сам знао да међу навијачима има и криминала, да су целе групе навијача бивале регрутоване за све врсте ратова, за паљења амбасада, геј параде и разне друге организоване обрачуне. Али то нису били сви навијачи. У једном моменту када ми се учинило да се преко криминалаца међу навијачима улази у кампању против свих навијача и против спорта, изашао сам у јавност са ставом да вероватно има неки криминалац који је навијач Црвене звезде или Партизана, али да то не значи да су сви навијачи Звезде и Партизана криминалци, нити да тај који је криминалац и продаје дрогу то ради у црно-белом или црвенобелом дресу. Пошто је у то време ДС била владајућа странка, употребио сам и метафору да ако је неко ко је демократа лопов, не значи да су све демократе лопови.
И звони вама телефон…?
Зато вам све ово и причам. Звони телефон, неки непознати број, јавља се човек: „Добар дан, Александар Вучић овде… Пошто сте заштитили навијаче, сада ћете да видите како изгледа кад имате подршку Српске радикалне странке”!
У ком контексту сад то причате?
Говорим о његовој давној вези са навијачима и о томе да су Тадић и покојни Ракић под притиском Запада да
се направи прихватљива алтернатива и спречи долазак радикала на власт, изабрали Вучића као идеалног човека који је близак навијачима и који „уме с њима“. Он је испред државе задужен за контролу и социјализацију тих најагресивнијих група. Претпостављам да је њихова идеја била да он остане на том нивоу, али сви знамо да се то није десило. Пошто је искористио овлашћења да им дели синекуре, одлаже затворске казне и додељује уносне послове, он их је убрзо претворио у сопствену војску. Добро се сећам када је неколико година касније постао Први Потпредседник Владе и одлучио да дође у посету Партизану. Није тада дошао нити у Југословенско спортско друштво, нити у фудбалски клуб, нити у кошаркашки клуб, него без икакве најаве, правац у просторије вођа навијача! Његов посао је био и остао да контролише целу ту масу навијача која је врло битна за дешавања у овој нашој држави оваквој каква је.
Како онда није „исконтролисао“онај језиви дочек Алена Омића?
Мислим да је у позадини покушај рушења Човића у оквиру дворских игара које воде Вучић и његов брат. Није лако Човићу.
Звучите као да сте спремни да станете на његову страну?
Донекле.
Ако је у току утакмица Вучићи - Човић, чије су шансе веће?
Није ни Човић сам, на његовој страни је део навијача, а и неке амбасаде.
И ко ће да победи?
Ја навијам за Човића. Ево га наслов - Дуле Вујошевић: Навијам за Човића!
Немојте! Има људи који читају само наслове, ко зна шта би могли помислити?!
Да се вратимо на почетак ове приче…?
Дакле, ја мислим да ће Запад остати равнодушан на сва кршења демократских обичаја док се не заврши тема Косова. Треба им да обави тај задатак и знају да је у стању да исконтролише те најпроблематичније и најагресивније снаге да то решење дочекају мирно. Образац је сличан као и за геј параде.
А како ви видите то решење?
Очигледно је да се иде ка признавању Косова и да је једини смисао унутрашњег дијалога да јавност подржи оно што је руководство већ одлучило. Можда више немамо другог избора, али за мене је ипак стравичан покушај да се предаја Косова прогласи историјским успехом. Власт већ говори да ће Вучић ако реши тај проблем остати запамћен као најуспешнији српски владар у 200 година! Какав апсурд! Каква луда кућа! Онај који је предао Косово је најуспешнији српски владар, како то може бити?! Чему се ви надате?
Ирци имају страшну клетву – „дабогда ти дете не остало овде“! Мој син Лука има 17 година и он би хтео да иде у Америку. Његови другови се спремају да иду и да се не врате. Град је пун станова у којима дечје собе остају празне. Млади људи беже због економске ситуације, због мржње и несигурности произведене сталним ратовима, због најава нових ратова и због политика које су само продужетак ратова другим средствима. Плашим се тога.
Питала сам чему се надате, а одговорили сте ми чега се плашите?
Не надам се ничему. Више волим да се борим него да се надам. Не одустајем од личне борбе да сачувам ментално и физичко здравље колико је то још могуће, да не обрукам своју фамилију, да се не огрешим о морал и да не испаднем кукавица у овим тешким временима.
Шта одговарате људима који вас питају – „Да ли има шансе да се вратите у Партизан?
Ја им одговорам: „Зависи за кога ви гласате!“
Недавно сте рекли да „на крају здравији побеђују“. Шта мислите да ли бисте данас били здравији да сте мање говорили?
Италијани имају изреку - „пропустио сам дивну прилику да ћутим“. Андрић је одавно написао - „дођу тако нека времена кад памет ућути…“Не могу то да прихватим. Ја мислим да човек има обавезу да се супротстави злу.
Диктатура коју смо добили одговор је свима који су се залагали за „беле листиће“и мислили да ће казна стићи ДС, а да ће њихова дворишта заобићи