У ИМЕ НАРОДА
МОРАЛИЗАМ И УМЕТНОСТ
Ако ограничавамо слободу уметничког изражавања на теме које су опште прихваћене као друштвено респектабилне, ускоро нам неће остати ништа сем моралистичког кича
Чак Клоуз је амерички уметник, чувен по својим портретима великог формата. Будући парализован, он је везан за инвалидска колица. Његови бивши модели оптужују га да је од њих тражио да се свлаче и користио сексуално експлицитан језик. Овакво понашање навело је Националну галерију у Вашингтону да откаже планирану изложбу Клоузових радова. А Универзитет у Сијетлу је уметников аутопортрет уклонио из универзитетске зграде у којој је био изложен.
Ако бисмо повукли сва уметничка дела из музеја и галерија зато што се не слажемо с уметниковим понашањем, велике колекције би биле озбиљно осиромашене. Рембрант се сурово односио према својој љубавници, Пикасо је животињски третирао своје супруге, Каравађо је вребао младе момке и био
убица, и тако даље. Како ствари стоје с литературом? Селин је био екстремни антисемита. Вилијам С. Бароуз је у пијанству из пиштоља усмртио супругу, а Норман Мајлер перорезом избо једну од својих жена. А филмски режисери? Сексуално експлицитан језик? Заборавите. Ерих фон Штронхајм је зарад свог задовољства снимао масовне оргије. Чарли Чаплин је волео изразито младе девојке. А ту је и Вуди Ален, кога сумњиче да је злостављао своју седмогодишњу усвојену кћер, али против кога никад није подигнута оптужница.
Филмски критичар Њујорк тајмса А.О. Скот написао је о овоме интересантан текст. Он је у младости идеализовао Алена. За младића књишког типа, Ален, нервозни тип коме ипак успева да освоји девојку, био је нека врста узора. Али сад кад знамо за оптужбе против овог филмског режисера, приморани смо, сматра Скот, да његово дело реинтерпретирамо у том светлу. Можда у његовим филмовима има нечег злокобног и аморалног што бисмо морали да узмемо у обзир.
Другим речима, жели се рећи да лоше понашање, или чак наводно лоше понашање, може да упрља уметничко дело, јер је уметника немогуће одвојити од његове уметности. Ово је макар интересантнији предлог од сугестије да би уметност требало да буде дисквалификована само зато што нам се не допада како се уметник понаша у приватном животу. Али да ли је то исправно становиште?
Морална беспризорност може да произведе лошу уметност. Ово би могао да буде разлог зашто је толико мало примера добре нацистичке уметности. Расна мржња је морално неприхватљива на начин на који то комунистички идеализам, на пример, није. Сергеј Ејзенштајн је снимао комунистичке пропагандне филмове, али су они такође били и велика уметничка дела. Филмови Лени Рифенштал који су представљали нацистичку пропаганду били су технички запањујуће добри, али иначе одвратни.
Истина је такође да уметност може да се уздигне изнад приватног понашања уметника. Писци, филмаџије или сликари који лоше третирају своје супруге или љубавнице у стању су да произведу уметничко дело у коме ће исказати дубоку наклоност према женама. По истој логици, људи беспрекорног понашања могу да у својој уметности прекрше све врсте друштвених табуа. Стога је, да бисмо судили о моралној компоненти уметничког изражавања, потребно да у обзир узмемо не особу која је дело произвела, већ дело само.
Прошле године њујоршком Метрополитен музеју упућена је онлајн петиција с 8.000 потписа којом се од те установе тражило да уклони чувену Балтусову слику која приказује адолесценткињу како седи на столици тако да јој се делимично виде гаћице. Гледати на ово, попут потписника петиције, као на облик дечје порнографије, или „објектификацију деце“, чини се крајње дубиозним. Балтуса су инспирисале
девојчице на прагу зрелости. Али чак и ако су Балтуса у приватном животу привлачиле младе жене, у његовој слици нема ничег што сугерише моралну изопаченост или злостављање.
Исто се може рећи о Аленовим филмовима, каква год била истина о његовим наводним неделима. Није никаква тајна да Ален младе жене сматра привлачним; његовој садашњој супрузи није било још ни 20 година када је започео везу с њом. Притом, она је била усвојена кћер Аленове тадашње партнерке. Један од Аленових најпознатијих филмова, Менхетн, из 1979. године, када је био у својим четрдесетим, говори о вези између средовечног мушкарца (Алена) и младе девојке коју игра Меријел Хемингвеј, којој је у време снимања филма било 16 година.
Ове везе су биле неконвенционалне. Некима се могу чинити љигавим. Али оне нису исто што и злостављање детета. Нити у Менхетну, нити у било ком другом Аленовом филму, има ичега што указује на склоност ка малтретирању деце. И та констатација би стајала чак и ако би се испоставило да су све оптужбе на његов рачун истините.
Још једном да поновимо, моралност није неважна. Тешко је замислити ситуацију у којој се неко диви уметности која заговара злоупотребу деце, расну мржњу или тортуру (иако се чини да људе ово последње узнемирава далеко мање него сексуални садржаји). Али као што не треба да осуђујемо уметничко дело због приватних поступака уметника, требало би да будемо опрезни и у примени норми друштвене респектабилности на уметничко изражавање. Смисао неких уметничких дела је да провоцирају, да буду трансгресивна, и да померају границе. Људи у креативним остварењима могу да чине ствари које никад не би чинили у стварном животу.
И тако треба да буде. Ако ограничавамо слободу уметничког изражавања на теме које су опште прихваћене као друштвено респектабилне, ускоро нам неће остати ништа сем моралистичког кича, и то тачно оне врсте коју ауторитарни владари воле да јавно промовишу, док у исто време чине много горе ствари од оних које би већина уметника и пожелела да замисли.