НАЦИЗАМ ЈЕ МРТАВ, АЛИ ЗЛО НИЈЕ
МИРА ОТАШЕВИЋ, КЊИЖЕВНИЦА
Холокауст је за мене одувек био својеврсни метанаратив који је почео у прошлом веку и који се кроз расизам, ксенофобију и хомофобију наставио до данас – вели списатељица која се нашла други пут у најужем избору за НИН-ову награду
Као што историјско зло, једна од кровних тема у књигама Мире Оташевић, није увек лако видљиво а камоли препознатљиво, тако ни њен последњи роман Горгоне (Геопоетика), којим се након Зоје ова списатељица други пут нашла у најужем избору за НИН-ову награду, на први поглед не одражава величину амбиције која га је посве успешно скројила. Иза свега 139 страна поигравања с биографијама историјских личности, постојећим интервјуима, новинским исечцима и туђим уметничким делима назире се једноставна композиција. Њена промишљена назочност олакшава ишчитавање ангажованости као главне сврхе дела. Роман је подељен у три неједнака поглавља сугестивних наслова и поднаслова. Прво је названо по Медузи, јединој смртној од три горгоне, старогрчке представе незаустављивог зла. Посвећено је спором успону нацизма, што је и најављено пропратним натписом „Арбајт махт фрај“. Персеј можда јесте Медузи одрубио главу, али је њен поглед и након смрти могао да скамени људе. Друго и треће поглавље насловљена су по Медузиним бесмртним сестрама, Еуријали и Стено, а пропраћена су натписима „Кунст махт фрај“и „Профит махт фрај“. Паралела је очита, али тек кад се открије – нацизам јесте мртав, али његово присуство и даље ужасава; уметност и профит је немогуће елиминисати, али је неопходно
сагледати њихову сродност и испреплетаност са друштвеним стањем у којем је прихватљиво и пожељно убити некога само зато што је другачији. Позамашна идејност, ефикасан и уједно ефектан стил и равнотежа форме и садржаја ситуирају Горгоне у ред малобројних овдашњих књижевних дела које тематски и естетски припадају светским токовима.
„Увек прво осмислим структуру романа, јер ми је једноставније да у постојећи нацрт узглобим исказ и да разложим шта имам да кажем. Холокауст је за мене одувек био својеврсни метанаратив који је почео у прошлом веку и који се кроз расизам, ксенофобију и хомофобију наставио до данас. Он је за мене историјска константа. Скоро као мит. У њему су садржани индустрија смрти, баналност зла и историјске закономерности. То што сматрамо да се размере и природа нацистичких злочина не могу поновити – напросто, други је дух времена – не значи да клице из којих су ти злочини настали и даље не постоје и да нису нашле ново плодно тле. Зато роман почиње успоном нацизма, а завршава се избегличком кризом. Много је паралела између те две зле појаве“, каже Мира Оташевић за НИН.
Да ли сте у процесу прикупљања обимне архивске грађе мењали почетну замисао? Сматрате ли да је чин селекције грађе по себи естетски?
Ако имате прецизно постављено питање, лако ћете наћи и добар одговор. То истраживање, тражење одговора, то задовољење знатижеље било је најузбудљивији део посла. Зато и сматрам да је и одабирање грађе естетски акт. Рецимо, фотограф Ханс Балин је као антинациста живео и радио у центру Берлина за време Трећег рајха. На конкурсу за фотографију најлепше аријевске бебе коју је бирао Гебелс лично, потурио је слику мале Јеврејке, која је победила, што нацисти никад нису открили. Тај податак био ми је драгоцен у обликовању једног дела романа. Без њега извесно не би изгледао исто. Једнако важна је и Брехтова песма Рођенима после нас којом затварам књигу, јер је тужна и тријумфална, као данас да је писана.
Да ли је било судбина које сте желели да укључите у роман, али нисте?
Касно сам дошла до података о Тањи Остојић и Вахиди Рамујкић. Прва је, бавећи се мигрантима, илегално прелазила границу Словеније и Аустрије како би на својој кожи осетила кроз шта све мигранти свакодневно пролазе. Друга се бави мигрантском кризом и сарађује са Женама у црном, а превела је и исповест мигранта који је један од закључака романа.
Први део романа укршта фиктивне дневничке забелешке Бертолта Брехта, глумице Кароле Нехер и трагично настрадалог ромског боксера Јохана Тролмана Рукелија. Како сте одлучили да кроз њихове судбине прикажете успон нацизма?
Изворно сам хтела да, пишући о њих троје, заправо пишем о порајмосу, нацистичком геноциду над Ромима. Тролман је био Синти, тј. Ром, па сам желела да кроз познанство Брехта и Тролмана, додуше апокрифно, тематизујем и Брехтово уверење да је спорт својеврсни позоришни израз. Потом сам у њихов однос уткала и Каролу Нехер, која је за време Другог светског рата настрадала у стаљинистичким гулазима, па сам помињући њу могла да се осврнем и на тај тоталитарни терор. За разлику од њих двоје, Брехт је имао среће да се спасе. После боравка у Данској и Америци, настанио се у Источном Берлину, оформио је Берлинер ансамбл и од Стаљина примио награду за мир. Био је у позицији да спасе Каролу Нехер, а историја памти да није ни покушао. Преплитање њихових судбина служило ми је за осликавање расула у којем се свет током тих деценија нашао.
Актуелно је изједначавање нацистичког и стаљинистичког тоталитаризма. Сматрате ли да је реч о истим појавама?
Сетимо се само Солжењицина и његових записа о гулазима. Свакако има много сличности с нацистичким логорима смрти. Међутим, постоји битна разлика због које никад не бих могла потпуно да изједначим нацизам и стаљинизам – под нацистима, неподобни су свесно масовно убијани, док су под Стаљином затварани у гулаге. Многи су се оданде спасили, али су многи и изгубили живот. На страну то што су идеолошке премисе нацизма и комунизма потпуно другачије.
За ваше романе се често каже да су писани у постмодернистичком кључу, а постмодернизам је традиционално подозрив спрам великих прича и идеологија. Може ли данас неконвенционално приповедање да посредује велике истине?
Зависи ко се тога подухвати. Ауторски приступ диктира обраду теме. Сходно томе, не бих рекла да је мој израз постмодернистички. Пре бих рекла да користим технику колажа. Селекција и компилирање наратива ми је интуитивно близак креативни поступак, а сматрам да је делотворније слушати инстинкт него копати по сопственим дубинама зарад изналажења неког новог формалног решења.
Уосталом, ваш роман опстаје управо на недостатку цинизма, чак и ироније. Рекло би се да одише непосредношћу, једноставношћу па и наивношћу.
Једино у другом поглављу заузимам амбивалентан однос према својим јунацима. Гитариста Ђанго Рајнхарт био је Синти, али и изванредан гитариста. Њега је од смрти спасила наклоност једног његовог обожаваоца међу нацистичким официрима. Постоје сведочанства да је виолинисткиња и нећака Густава Малера, Алма Розе, која је у Аушвицу управљала оркестром затвореница, које су свирањем официрима себи продужавале живот, толико малтретирала чланице оркестра да су поједине сматрале да је била капо – затвореник који за личне привилегије контролише и потказује друге затворенике. Од чланица оркестра је чак и у Аушвицу захтевала највише извођачке домете. Као писац сам увек на страни својих ликова. Никада нисам имала пунокрвне негативце. Нисам писала о нацистима и капоима. Сви су жртве. Али у другом поглављу је однос између жртве и џелата међу ликовима често замагљен. То је на примеру Јозефа Бојса најочитије – у Другом светском рату је бомбардовао исте оне Татаре који су га након пада авиона спасили. После им се захваљивао стварајући врхунску уметност. У роману тематизујете и варљивост историјског сећања. Помињете уметника Хорста Хоајзела који је на Бранденбуршку капију пројектовао светлосну инсталацију „арбајт махт фрај“с улаза у Аушвиц, поништавајући симболичку бременитост и капије и самог логора... Како посредовати трагедију, нарочито када је давна као Холокауст или далека као избегличка криза?
Уметношћу. Прстом у око. Знате како је Сантајана говорио – ко се не сећа прошлости, та ће му се стално враћати. Сећање је веома важно. Оно је такође одговорност политичара и других друштвених делатника, али немам наде да ће се те одговорности подузети. За то мора да се оствари идеолошко, вредносно превредновање као засебан предуслов. Жижек о томе стално говори. Али његов однос према стварности је филозофски, самим тим и комплексан. С једне стране о избегличкој кризи говори као о храбрости безнађа, с друге говори да Европа не треба да те унесрећене људе прима раширених руку.
Који вам је део био најинтересантнији за писање?
Вероватно трећи, о избегличкој кризи и уметничким коментарима о њој. Никад се до сада нисам бавила садашњошћу, већ сам увек покушавала да пишући о прошлости понешто кажем и о садашњости. Кроче је говорио да је садашњост сва историја, а велика Беренис Абот да је фотографија сажетак историје. Једна у текст прецизно убачена фотографија заиста каже више од хиљаду речи. Зато свако поглавље Горгона завршавам фотографијама. Оне сажму оно што није речено. Бављење садашњошћу је било изазовно и узбудљиво. Рецимо, контрадикторна су мишљења о кинеском уметнику Ај Веј Веју, али га ја нисам у роман уврстила јер је доказана величина, већ зато што је као човек и уметник гурао прст у око коментаришући уметничким праксама избегличку кризу. Дужност је уметника да укаже на свет око себе, нарочито на његову етичку проблематику, а он то ради. Ужасавам се понижавајуће идеје да је уметност само декор.
Може ли уметност онда да промени свет?
Не. Може да тумачи и коментарише. Пишући о уметницима који су различито коментарисали свет и на њега макар и мало утицали покушала сам да учиним исто то.
С треће стране, у роману се Сиоранова мисао да „свет не заслужује да буде схваћен“појављује два пута – једном је говори Брехт, а други пут је и приписана самом Сиорану. Шта онда уметник осим ангажованог коментара може да пружи свету?
Утеху! Ништа друго. Нема идеологије која се није завршила профитирањем власти, колико год племенита била. Данашње фашизације друштава последица су у великој мери тога што је данашња идеологија профита по себи перверзна. Тешко ју је додатно изопачити и још је теже исправити је уметношћу. Уметност може само да утеши, понешто отвори и осветли. Мислим да немамо баш много основа за оптимизам. Уосталом, нисам књигу без разлога назвала по сестрама које су квинтесенције зла. Ако је срљање света у бездан цена инспирације и писања књига, радије бих да могу да не напишем ни ред.
Ко се не сећа прошлости, она ће му се стално враћати. Сећање је веома важно. Оно је такође одговорност политичара и других друштвених делатника, али немам наде да ће се те одговорности подузети