ПОД ОКУПАЦИЈОМ
Живео је у време решавања питања Косова. Каква моћна одредница! За време, и за простор. Тај грађанин, сумње нема, живи у Србији. И сасвим је свеједно колико му је година. Кад год да се родио, и колико год дуго живео, умреће у веку решавања питања Косова. Јер, косовски век је дужи од осталих векова. Нико заправо не зна колико се векова у том веку крије. Али, оно што није непознаница јесте чињеница да због енормног суфицита прошлости, грађани Србије немају будућност.
Колико год живео тај грађанин, рођен у дугом веку решавања питања Косова, тешко да ће доживети пријем Србије у ЕУ. Ако се настави постојећи тренд исељавања младих и образованих, све мање ће бити оних који су способни да изграде институције, а без институција нема уређеног друштва. Популација излуђених и хипнотизованих грађана у Србији биће све већа на добробит владајуће касте криминалаца и њихових вазала, које од миља зовемо политичари.
Већ три деценије грађани Србије живе под окупацијом. Покушај првог демократски изабраног премијера Србије да након 5. октобра 2000. створи нормалну државу завршио се његовим убиством. Дубоко је већ у српској традицији да реформаторе убијају. То често иде наруку интересима неке велике силе. Тренутно је на сцени последња фаза рестаурације јахача апокалипсе из деведесетих година прошлог века. Спроводи је напредњачка власт, и сама виновник катастрофе у годинама када је носила радикалско рухо. Слободни медији су угушени, државне институције су обесмишљене, а корумпирано судство поново актуелизује случајеве политичких убистава која су давно стављена ad acta. Нова суђења би требало да докажу невиност убица и њихових налогодаваца.
Под напредњачким скутима окупљају са авети из Милошевићевог времена, свакојаки башибозлук који чланством у СНС неутрализује криминалну прошлост. Наравно, напредњаци и без тих придошлица нису дефицитарни у моралном талогу. Због наводног недостатка доказа, свакодневно се доносе ослобађајуће пресуде за проневере и корупцију. Таквих случајева је унедоглед.
Најсвежији пример је Михаљ Кертес, шеф царине у време Милошевића, који је по трећи пут проглашен невиним – овог пута за незакониту доделу другог стана. Претходно је ослобођен оптужби за шверц цигарета и изношење девиза на Кипар. По властитом признању 49 пута је изнео новац, што је више него дупло од Вулинових трансфера током посета тетки у Канади. Михаљ Кертес је својевремено набавио замену за „камион смрти“, којим је убијено четворо људи из СПО-а на Ибарској магистрали, како би се заметнуо траг извршиоцима атентата. И тако, тај човек, кога зову Брацика, сада може мирно да спава, и да се посвети раду у главном одбору СНС-а.
Време пролази. Србија тоне све дубље. Сасвим је свеједно где ова земља иде – да ли више према ЕУ, или према Русији – кад је води постојећа екипа. С њима се једино стиже у нигде. Зар је важно да ли ће Србија у НАТО или не, док је Вулин њен министар војни? Са напредњацима правог пута нема, нити ће га бити. Оно што је извесно јесте да смо свакога дана од правог пута све удаљенији.
Наша земља је политички провизоријум, чија сувереност је само у натрухама. Мафија и службе безбедности држе Србију на сигурном одстојању од европске перспективе. Клацкалица са ЕУ ће да потраје, јер то је стратегија која одговара обема странама. Ипак, како време буде пролазило, шаргарепе ће бити све краће, а батине све дуже. Тамо где бели магови лече, а врачаре замењују аналитичаре, нормално је да се и мале богиње враћају. Вакцина је у Србији метафора.
А сада нешто сасвим друго, како би рекли монтипајтоновци. Пре месец дана на једној од телевизија са националном фреквенцијом приказана је репортажа о посети групе домаћих новинара рускосрпском хуманитарном центру у Нишу. Пред очима гледалаца су полупразне хале и канцеларије, док глас из оff-а сугерише да ту никаквих шпијунских уређаја нема. Експертиза очито намењена онима са квоцијентом интелигенције испод осамдесет. Зашто неко мисли да је то већина грађана Србије?
Уосталом, сви знамо да је намена руско-српског хуманитарног центра у Нишу да реагује у ванредним ситуацијама, нпр. код гашења великих пожара.
Што наравно, не искључује иницирање истих.
Србија тоне све дубље. Сасвим је свеједно где земља иде, према ЕУ или Русији, кад је води постојећа екипа. С њима се једино стиже „у нигде“. Зар је важно да ли ће Србија у НАТО или не, док је Вулин њен министар војни