Фашиста сам тим се дичим

ЗАШТО ЕКСТРЕМНУ ДЕСНИЦУ МАЗИ СРБИЈА

Ако не наиђе на директну препреку, фашизам ће се ширити попут корова и угушити друштво. А власт данас пушта неофашизам са ланца како би стварала тензије и плашила политичке противнике

Био би то добар кабаре, такорећи туристичка атракција, Београд на води плус Бура у београдској чаши воде, да га учесници нису схватили сувише озбиљно. Добар део актера митинга и контрамитинга поводом годишњице смрти Милана Недића деловао је, наиме, као да је зарад комичног ефекта добио баш ону ролу која му најмање пристаје. Са једне стране полиције, Недића су зазивали младићи које од живота тог колаборационисте

деле барем три епохе. Они не само да не памте Недићево служење фашизму, већ немају појма ни о југословенском добу које му је уследило, и у најбољем случају имају веома ограничено искуство оног наредног, Милошевићевог. Када београдски студент призива Недића, то је по епохама као да његов берлински колега призива не Хитлера, већ династију Хоенцолерна. Политички је кабаре, међутим, био запажен и са друге стране кордона. Свака част људима часним и нестраначким, али протестом против рехабилитације фашистичке марионете покушала је да доминира Демократска странка, која је 2011, за свог вакта на власти, донела – свеж Закон о рехабилитацији фашистичких марионета. Та бизарна политика у којој не важи такнуто-макнуто, у којој човек по потреби може скочити на било које поље идеолошког спектра, нимало не одушевљава историчара Миливоја Бешлина, научног сарадника Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду, јер је у том скакању српска политика једино успела да сломи врат свом антифашистичком тројанском коњу.

„Како нам се десило да се у двомилионском Београду као одговор на фашистички скуп окупи свега стотинак страначких – верујем, предизборно мотивисаних – активиста? У већини европских метропола такве манифестације фашизма на улицама окупе хиљаде или десетине хиљада антифашиста. Фашизам ће се, ако не наиђе на директну препреку и мобилизацију најширих слојева друштва, ширити попут корова и

угушити друштво. Томе нас учи историјско искуство“, упозорава Бешлин. Треба приметити да ни оних квазифашиста није било богзна колико, отуд и опаска о „бури у чаши воде“са почетка текста. Невоља је, међутим, у томе што и не мора да их буде много. Битан је простор који им се допушта за размножавање, а тај се простор није смањио откако су почетком деведесетих година све бране проваљене.

„Од тада су феномени фашизма и антифашизма банализовани, и могуће је манипулисати њима у тежњи за конструисањем новог идентитета и ’нове историје’, у којој су се – насупрот стварној и научно потврђеној слици прошлости – појавили, два антифашистичка покрета, ’национални антифашизам четника’, ’патриотска влада Милана Недића’, ’скрупулозни хришћанин Љотић’, итд. Не треба имати илузију – не рехабилитује национализам четнике због историјске правде или истине, како тврди, не рехабилитује чак ни због самих четника и њиховог команданта, већ превасходно због тога да би њихова идеологија наставила да живи. Историјски ревизионизам је од деведесетих до данас једна од кључних платформи десничарског екстремизма“, каже Бешлин.

Зашто је важно да живи? Није баш вероватно да ће напредњачки режим – који, зависно од тога кога и када слушате, идеолошки скаче од а1 до х8 – или његови наследници данас или сутра опет наредити јуриш на Вуковар или чишћење Санџака. Али да постоје људи који такво што желе – то је српској политици баш битно.

„Плашим се да данашња држава, како се то некада говорило за Вајмарску Немачку, жмури на десно око. Крајње беневолентно се посматрају неофашистичка оргијања на стадионима, улични фашистички маршеви са салутирањем, скупови екстремно десничарских група на којима се позива на линч представника цивилног друштва. Све то говори да власт нечињењем повремено пушта неофашизам са ланца како би стварала тензије у друштву и плашила политичке противнике“, додаје Миливој Бешлин. Ко може да буде озбиљнији противник и овог и будућих режима од онога коме ниједан режим неће ваљати, од левичара, од активиста за људска права, од трајно потлачених, попут сексуалних мањина? Српске власти и квазифашисти имају заједничке непријатеље чак и када немају заједничке интересе, па то што држава спава на десно око није никакво изненађење. Исто тако, шта може боље да утули завијање празног стомака од завијања сирена за узбуну због шорке са дежурно кривим комшијама која само што није почела? Која увек само што није почела.

„Важно је да се нагласи да свака екстремно десна група ради за власт јер саучествује у скретању пажње са стварних проблема на измишљене непријатеље“, каже антрополошкиња Јелена Вељић, активисткиња Друштвеног центра „Октобар“, чије су просторије квазифашисти напали двапут, притом и повређујући, што су платили условним или никаквим казнама.

Најзад, шта је чудно у томе што српску екстремну десницу мази држава Србија, која је одбацила своје антифашистичко наслеђе, када то ради и Русија? Тај феномен, да следбеници српских колаборатора махом влажних очију гледају ка земљи која љубоморно чува ролу победнице над фашизмом, бива још занимљивији када се зна да та љубав уме да буде и узвраћена.

„Пропагандисти режима у Москви са једне стране узимају за себе право ексклузивног чувара антифашистичких традиција, а са друге имамо чињеницу да су прокремаљски политички субјекти у ЕУ углавном екстремно десничарске и неофашистичке странке. Никита Бондарев са Руског института за стратешка истраживања 2014. је, поводом параде у част доласка руског председника и годишњице ослобођења Београда од фашизма, рекао да би у паради требало да се нађу и четничке заставе. Врхунац апсурда руске ревизије историје Југославије јесте тврдња Бондарева да је рехабилитација Драже Михаиловића ’праведна’ и да грађане Србије тек треба ’просветлити’ ко је он био. Поента је да се српски национализам, поражен у ратовима и фрустриран, данас идентификује са руским. А руски пропагандисти задужени за Србију желе овдашњем национализму, у основи поданичком, да изађу у сусрет и помогну рехабилитацију њихових идеолошких предака“, закључује Бешлин.

Како је и антифашизам западног света у прилично слободном паду, овдашњој је политичко-историјској посуди за узгој фашистичких микроба потребан само импулс; а ено га у економији колико год да треба.

„Имамо екстремно осиромашење, потпуну безизлазност, а екстремно десне опције примамљиве су јер апелују на емоционални осећај угрожености. Тиме релативно лако проналазе следбенике“, подсећа социолошкиња Маја Крек.

Прототип следбеника такав је да се после Недића на списку за судски повратак у живот после вероватно налази Љотић. Имаће ко да се за то постара.

„Највећи националисти, највећи ксенофоби налазе се у најмлађим генерацијама. Они немају искуство рационалне мисли о друштву. Рођени су у хаосу и ирационалном дискурсу, низашта друго не знају, а имају и најмање економских опција – ретко ко ће имати сталан посао и дочекати пензију, посебно ону од које ће моћи да живи“, додаје Маја Крек. Како ни ова власт „не нуди излаз из периферног положаја у савременом економском систему“(Јелена Вељић), јер га не нуди ниједна, песнице деснице остају јој последњи ослонац. И онда, јасно, нема места чуђењу што квазифашисти не бивају кажњавани; што Миша Вацић добија посао у државној служби; што екстремна десница одржава трибине у јавним просторима, попут месних заједница и спортских центара; што министар културе прима делегацију „Алтернативе“; што млади Срби некада постану фашисти. Исплативо је.

Највећи ксенофоби налазе се у најмлађим генерацијама. Они немају искуство рационалне мисли о друштву. Рођени су у хаосу, ни зашта друго не знају и ретко ко ће од њих имати сталан посао