Од немила до недрага
АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ У ХРВАТСКОЈ
Када се наредних дана буде правио инвентар резултата Вучићеве посете Загребу, преовлађијући осећај биће да су се српски председник и његови домаћини сложили да нису сагласни у већини отворених питања
Свако ће добити оно што му недостаје. Хрвати у Србији споменкућу бана Јелачића, а Срби у Хрватској струју и воду. Како је и зашто дошло до тих диспропорција у капацитету мањинских права, није била тема разговора, јер су два нова сарадника на будућности – а Александар Вучић и Колинда Грабар Китаровић сложили су се да су билатерални односи још далеко од пријатељских - одлучили да не разговарају о „бременитој прошлости“.
Пошто прошлост „није“била на тапету, разговарало се о положају мањина, спорној граници на
Дунаву и могућности међународне арбитраже као решењу, о несталима, повратку имовине и правосудној сарадњи. Начете су, додуше, и идеје о инфраструктурним пројектима и прекограничној сарадњи.
Узалуд је, међутим, из дефанзиве пред негодовањем удружења хрватских бранитеља уочи пута Вучић образлагао да његови преци никада нису били четници, то јест да су сви били партизани чије су куће усташе спаљивале, на улицама Загреба дочекали су га транспаренти и неколико стотина љутитих грађана. „Овај наш гост данас био је и остао
четник. А Србија никада није одустала од својих великосрпских намјера и то видимо сваког дана у хрватском Сабору гдје они сједе“, образложила је жена у средњим годинама зашто је 12. фебруар провела на улици пратећи уз скандирање руту српског председника кроз хрватску престоницу. Председници су са протеста, па и са тамошњег јавног сервиса, поручили да за њу више неће гласати, што је, на концу, најболнија штета коју би функционерка Хрватске демократске заједница могла да отрпи у овом стискању зуба.
Само зато је негујући
модно-дипломатску праксу коју је увела, домаћица Грабар Китаровић колегу дочекала са поруком – храброст - на рукаву свог капута. Требаће јој, без обзира на то што је позив наводно упутила инспирисана жељом да се прекине негативан тренд односа двају народа.
Ни на састанку привредних комора и делегација „није“се разговарало о прошлости него о модерној теми у складу са глобализацијским токовима, о могућности да српски инвеститори више немају дискриминишући однос кад покушавају да инвестирају у Хрватској. Вучић се састао и са премијером Андрејем Пленковићем, који није подржао позив председнице Вучићу и нарочито је инсистирао на ратној одштети, коју према његовом уверењу Србија треба да плати Хрватској. На састанку су се сложили да се нису сложили.
Да су добро одиграли ту двоструку игру у самом ХДЗ-у видело се по извештајима медија. Док су домаћи инсистирали на национализму, страни медији преносили су похвале из европских центара моћи за обострано пружену руку „помирења“. Биће да се у извештајима западних медија пре него у државничкој обавези да обезбеди нормалан суживот крије и мотив за Вучића да у непријатним и помало понижавајућим околностима посети Загреб, као и за Колинду Грабар Китаровић да га упркос грађанским, јавним чак и институционалним отпорима уопште позове.
Још једно извињење које се и од Вучића - након извињења које је хрватском народу упутио некадашњи председник Борис Тадић, 2007. године - захтевало пре посете, као и питање његове безбедности на коме су данима пре инсистирали пак српски медији, током посете нису били више у фокусу јавности. Осим са председницом и премијером, делегација Србије, у којој су биле и министарке Зорана Михајловић и Јадранка Јоксимовић, посетила је Сабор испред кога је у вербалном инциденту са послаником Моста Миром Буљем председник Србије изгубио стрпљење упитан кад ће у Глину.
Вучић се састао и са надбискупом загребачким, кардиналом Јосипом
Свако ће добити оно што му недостаје. Хрвати у Србији спомен-кућу бана Јелачића, а Срби у Хрватској струју и воду. Како је и зашто дошло до тих диспропорција, није била тема разговора
Бозанићем, митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем и присуствовао скупштини Српског народног већа. Бежећи од прошлости посетио је Вргинмост, место у појасу Баније и Кордуна, званично у Сисачко-мославичкој жупанији, у коме има српских повратника. Али тамо је могао затећи свега око две хиљаде Срба од 17.000 колико их је било пре 1995. године.