Ксенија и шест патуљака
КО СУ ПРОТИВКАНДИДАТИ ВЛАДИМИРУ ПУТИНУ НА ПРЕДСЕДНИЧКИМ ИЗБОРИМА
Најживописнији такмац актуелном председнику свакако ће бити Ксенија Собчак, ћерка некадашњег Путиновог ментора и руска ријалити звезда, али ће много већи изазов за Кремљ од супарника бити чињеница да је зацртана излазност од 70 одсто готово немогућа мисија
Најживописнији такмац актуелном председнику свакако ће бити Ксенија Собчак, ћерка некадашњег Путиновог ментора и руска ријалити звезда, али ће много већи изазов за Кремљ од супарника бити чињеница да је зацртана излазност од 70 одсто готово немогућа мисија
Седамдесет од седамдесет, или већ популарним нумеричким приказом 70/70, то су бројке које је Русија ових дана упрла да достигне. Шта оне значе? Да ли страшни бек Химкија и руске репрезентације Алексеј Швед намерава да поправи просек шута за три поена? Не, било би то превише чак и за таквог аса. Кошарка је озбиљан спорт, за разлику од политике, па је у овој потоњој лакше планирати статистику. Задатак Русије, дакле, јесте да на председничке изборе 18. марта изађе седамдесет одсто бирача, и да седамдесет одсто њих гласа за Владимира Путина. Кремљ је ове бројке порекао, али Александар Карлин, гувернер Алтајске покрајине – то вам дође одмах иза Казахстана – снимљен је како сарадницима говори да немају изговора, а да имају сва средства на располагању да Путина дигну управо на те две седамдесетице.
Ова друга, бројка излазности, могла би да буде проблем. Не чини се да Руси излазак на изборе унисоно сматрају патриотском дужношћу, па је на парламентарним изборима 2016. гласало прилично бедних 48 одсто грађана. Јест’ да се од председничких избора очекује да привуку више интересовања, али скок од 22 процента за две године био би превелик залогај чак и за атлетичарку Дарију Клишину. Зато се прибегло неконвенционалним методама, па лењи гласачи у једном предизборном споту могу да виде да ће, ако преспавају изборе, у руској војсци служити црнци, да ће бити регрутовани све до шездесете, да ће морати да примају на стан и храну хомосексуалце које су оставили партнери и да ће им време коришћења тоалета бити ограничено. Спот се разлио друштвеним мрежама, а у њему глуме професионалци који тврде да немају појма ко их је ангажовао.
Креативни тим из Кирова је пак закључио да су уобичајене кампање излазности досадне, па решио да прикаже младића кога цура у ноћном клубу – иако су већ стигли до тоалета – напослетку одбија јер није гласао (пошто је малолетан). Још је неизвесно какви ће бити ефекти овакве кампање и да ли руски креативни тимови имају тоалетни фетиш. Што се друге бројке тиче, ту је Путинов проблем далеко мањи, јер противкандидати, све у свему, изгледају као да их је сам бирао. То не треба да чуди јер већину вероватно и јесте, а најупечатљивија појава међу њима свакако је Ксенија Собчак. Отац јој је био Анатолиј Собчак, први демократски изабран градоначелник Санкт Петербурга – са уобичајено мрачним финишем каријере у виду оптужби за корупцију, бега у иностранство, повратка кући уз одбацивање оптужби и сумњиве смрти – и политички ментор Владимира Путина.
Ксенијина мајка, Људмила Нарусова, такође је имала значајну политичку каријеру, па је Ксенија, рођена 1981, прешла степенице резервисане за златну руску младеж – балет при Маријинском театру, уметничка шко-
ла Ермитажа и, наравно, Московски државни институт међународних односа, расадник будуће елите – но испрва јој је од државног бизниса дражи био шоу-бизнис. Сликала се – релативно чедно – за Плејбој, глумила у треш комедијама, била прва потенцијална руска свемирска туристкиња, снимила песму, водила ријалити програме и била, сума сумарум, једна од најплаћенијих руских „славне-затошто-су-славне“појава.
Уполитику је ушетала почетком ове деценије, присуствујући протестима због изборних махинација 2011. и водећи политички ток-шоу на руском МТВ-ју. У првој епизоди гостовали су јој опозиционари, а за другу је најавила Алексеја Наваљног, па је није ни било. „Нашу публику то не занима“, рекао је МТВ, али занимање Собчакове за политику развило се све до кандидатуре за мартовске председничке изборе. Политичка опредељења би јој се у кафани међусобно потукла – патриоткиња, националисткиња, феминисткиња и поборница слободног тржишта – а то што Ксенија Собчак некажњено гура прсте у очи режиму, противећи се, између осталог, и анексији Крима, објашњава се или Путиновим пијететом према покојном ментору или тиме што је и сама кремаљски пројект.
„Сама Собчакова је рекла да је о кандидатури дискутовала са Путином. Њен пут у САД пратили су не само амерички, већ и руски државни медији. Мада заступа ставове либералне опозиције и покрета попут Евромајдана, одбацује могућност таквог покрета у Русији и сматра да је позив Наваљног на бојкот избора ’сувише радикалан’. Њен циљ је да ’утиче на Путина и систем’. На Универзитету Колумбија је упозорила да би све друго могло да одведе у револуцију ’много другачију од њихове’ - мислећи ту на ’револуцију’ коју предлаже либерална опозиција – у револуцију која би била ’много радикалнија чак и од оне коју Наваљни заступа, а то нико не жели’“, записала је Клара Вајс, ауторка Светског социјалистичког веб-сајта, међународног троцкистичког пројекта. Троцкистима се не мора веровати, но њихов закључак да Ксенија Собчак, залажући се за разумевање САД и Русије, безусловну одбрану приватне својине и отварање руских капија страним инвеститорима, али без много политичке фрке, представља само једну карту режима – „покушај неких кремаљских фракција да се споразумеју са Западом“– а и да успут упропасти позив на бојкот избора, делује разумно.
Владимир Путин не мора много да се боји ни кандидата Комунистичке партије Павела Грудињина, јер је тај изазвао расцеп чак и међу комунистима. О чему је Комунистичка партија размишљала када је кандидовала милионера који одбацује основне постулате комунизма – осим о томе да би пета неуспешна кандидатура 73-годишњег Генадија Зјуганова можда била малко превише – није познато. Тек, комунисти већ дуго дувају у исту ти-
кву са Кремљом – за разлику од Собчакове, није им сметала ни анексија Крима – па се и за Грудињина, баш таквог какав јесте, жустрог у позиву бирачима да гласају, сматра да би Кремљу могао бити од користи. Човек за кога кажу да личи на релативно младог Стаљина тренутно шефује Лењиновом државном фармом – да, још се тако зове – која се поноси тиме што производи трећину руских јагода. Фарма, међутим, признаје Грудињин, највише зарађује крунским грехом по социјалистичком моралу – изнајмљујући и продајући земљу тржним центрима. Сам Грудињин је пријавио приход од неких три милиона долара у претходних шест година, али их је, чини се, задржао и улагао у Русији, што није баш честа појава.
„Ако кажем богатима да, уместо што купују јахте, треба овде да плате већи порез на приход, баш као што се ради у иностранству, можда ћемо попунити буџет, модернизовати образовање и здравство“, тако гласи револуционарни програм који је Грудињин изнео у разговору са новинарима Гласа Америке. Ако комунисти наступају са нечим оваквим – Грудињин је поврх свега учествовао у првој Путиновој председничкој кампањи, 2000, а и сада вели да „не наступа против њега, већ се залаже за другачији пут развоја“– умесно је питање какви су тек остали противкандидати.
Најпознатије име, поред оног које свако очекује, јесте Григориј Јавлински. Он и његова партија Јаблоко имали су значајну ролу у постсовјетском хаосу и за Јељциновог вакта – залагао се за брзометан прелаз на тржишну економију, али не баш онако вратоломан какав су замислили Јељцин и Гајдар – но како је време одмицало, тако га је гурало на маргину. Путинов је критичар, али свакако далеко мањег домета но што су биле реформе које је гурао деведесетих. Домаћој публици вероватно је занимљив Сергеј Бабурин, председник Руског свенародног савеза; занимљив утолико што је недавно био гост београдског Правног факултета поводом стотог рођендана Смиље Аврамов, што је писао писма подршке Војиславу Шешељу и што је 2007. у парламентарној кампањи предложио да се сваком Русу додели 150.000 долара као компензација за приватизационе неправде. Колико је био озбиљан тада, толико је и данас.
А када говоримо о озбиљности и подршци Шешељу, руски избори не би били руски избори без Владимира Жириновског. Међу важнијим политичким идејама Жириновског ваља издвојити предлог да се на руске западне границе поставе велики вентилатори који би одували радиоактивни отпад у балтичке државе, замисао да се птичији грип искорени тако што би наоружани живаљ обарао птице када се у пролеће враћају у Русију и захтев да Русија детонира нуклеарку у Босфору како би цунами збрисао барем девет милиона становника Истанбула. Те идеје нису баш из ове кампање, али једном Жириновски, увек Жириновски, па му ко жели може пожелети срећу на изборима и шести пут.
Списак опасних Путинових ривала допуњују Борис Титов, шеф Партије раста и Путинов комесар за права предузетника, те Максим Сурајкин, вођа Комуниста Русије (које треба разликовати од руских комуниста). Ниједно истраживање јавног мњења комплетној дружини не даје више од петнаест одсто гласова, при чему би гро требало да однесу Грудињин (пет до седам) и Жириновски (четири до шест одсто гласова), мада последња истраживања са веб-сајта Алексеја Наваљног приказују тридесет одсто неодлучних. Што се тиче Наваљног, коме је кандидатура, наравно, забрањена – под изговором осуде за проневеру – недавно је у интервјуу за Си-Ен-Ен рекао да Руси све нестрпљивије чекају политичке промене. „Путин је већ осамнаест година на власти. Људи нису спремни да чекају још шест година, па још шест, па још“, закључио је. Руси можда јесу нестрпљиви, али шансе да Путин буде поражен на председничким изборима и даље су далеко мање од шансе да Алексеј Швед погоди седамдесет узастопних тројки.
Лењи гласачи у једном предизборном споту могу да виде да ће, ако преспавају изборе, у руској војсци служити црнци, да ће бити регрутовани све до шездесете, да ће морати да примају на стан и храну хомосексуалце које су оставили партнери