ПОЗИТИВНА НУЛА
Александар Попов
Конкретних договора није ни могло бити ако се има у виду асиметричност моћи - Вучић у Србији контролише и Владу и Скупштину, хрватска председница има само протоколарне надлежности, а премијер Пленковић, који има ефективну моћ, само је статирао
Сада када је утихнула медијска халабука, прва оцена резултата недавне посете председника Србије Хрватској могла би се свести на две речи – позитивна нула. Овај израз измислили су креативни социјалистички руководиоци, користећи га када им је било потребно да улију оптимизам запосленима у ситуацији када је годишњи биланс предузећа био на граници пролазности.
Уместо да буде рутински пропраћена као најнормалнија посета шефа једне државе суседној држави, она је данима пре Вучићевог одласка у Загреб била ударна тема медија у региону, па и неких светских. Та чињеница, заправо, најбоље говори о стању односа Србије и Хрватске који су тренутно на најнижој тачки од почетка процеса нормализације. Оваквом стању, али и третману ове посете у медијима највише су допринели политичари из обе државе. С једне стране, уз утисак да је посета изнуђен потез - да ли из Брисела или Вашингтона, а можда и оба центра - у Хрватској је дошло до озбиљнијих шумова на везама између председнице и премијера, па је изгледало као да је премијер за овај позив сазнао из новина. Следствено таквим односима двоје кључних људи у Хрватској, од појединих министара из Банских двора, па и самог премијера Пленковића, почеле су стизати изјаве које су, ако већ нису могле да спрече посету, ишле на то да је бар отежају и минимизирају њен значај
и ефекте. Нису им остале дужне ни колеге из Немањине у Београду, од којих је један председника преклињао да не иде у Загреб „ где ће га дочекати усташе на трговима“, а други упозоравао на безбедносне ризике као да председник иде у ратну зону, а не у посету суседној земљи.
На крају, како и приличи, госта су лепо примили и све се свело на лепу представу за унутрашњу, али још више спољну употребу. Главна тема била су отворена питања, што је у складу са недавно промовисаном стратегијом ЕУ за Западни Балкан, која је њихово решавање поставила као један од кључних услова за улазак земаља кандидата у ЕУ. И ту је, међутим, једини конкретан договор био да се решавање питања границе орочи на две године, што је нонсенс, јер ако око тога имамо два чврсто закуцана става, бесмислено је чекати две године, јер се то питање могло одмах делегирати арбитражи. Генерално гледано, резултат - договорили смо се да се о отвореним питањима нисмо договорили - био је и једино могућ ако се има у виду фактичка асиметричност моћи домаћина и госта. Наиме, док председник Вучић, као шеф водеће странке у Србији, преко ње контролише и Владу и парламент и тако има ефективну моћ, председница Китаровић, како то и стоји у хрватском Уставу, има углавном протоколарне дужности и овлашћења. Онај ко тамо има ефективну моћ, а то је премијер Пленковић, само је статирао током посете, отворено показујући незадовољство што је прескочен у фази њеног договарања. Тако смо добили репризу оног „историјског“сусрета у Даљу и Таванкуту из јуна 2016, када је потписана и Суботичка декларација, након које се ни за јоту није макло у решавању ни једног од наведених питања, већ је уследило још веће заоштравање односа, које је пред саму посету Вучића Загребу ушло у фазу леденог доба.
Оно што није било само протоколарног карактера био је сусрет привредника двеју земаља. Али, они и сами веома добро сарађују, сем кад им политичари постављају баријере, као што је, на пример, физички била она на Батровцима која је стављена у време Милановићевог мандата. Привредна, као и други облици сарадње који се спонтано одвијају показују да су у стварности односи две земље далеко бољи него што то изгледа гледано кроз политичку призму. Јер, баш захваљујући политичарима ми смо остали заробљеници прошлости. Њима овакви односи одговарају, јер се у међусобним препуцавањима могу постављати као једини заштитници свог народа и тако убирати политичке поене на домаћем терену, а стварне проблеме - као што је висока корупција, незапосленост, недостатак владавине права - гурати под тепих. Тако ће и ова посета највероватније бити само интермецо између два нова „закувавања“, мада је добро што је и поред свега до ње дошло, ако ни због чег другог оно бар због тога што је бар привремено релаксирала међусобне односе.
У четвртак, када се овај број НИН-а појави на киосцима биће десети дан како министар војни, у складу са председниковим обећањем, није узео у уста реч Хрватска. Треба издржати још три месеца, али већ и ово даје извесну наду да оцена из наслова текста није превише оптимистичка.