ПРАЗНО(ВАЊЕ) ДЕМОКРАТИЈЕ
Саша Ђорђевић
Европа је спремна за Србију. Европска комисија је недавно усвојила стратегију проширења Европске уније којом је Западни Балкан враћен на дневни ред ове међународне организације. Било је и време, јер се чинило да су нас заборавили.
Владавина права и усклађивање са спољном политиком су у првом плану наставка политике проширења Европске комисије, која од земаља Западног Балкана захтева уверљиве напоре, реформе и резултате. У преводу, нема више зезања, што је и разумљиво. Европска унија планира да до 2020. потроши скоро три милијарде евра како би унапредила резултате реформи у земљама Западног Балкана. Унија је највећи трговински партнер Западног Балкана са преко 70 одсто укупне трговинске размене у региону.
Зато и не чуди што се од Западног Балкана очекују: независно судство и бољи рад правосуђа; конкретни резултати у борби против корупције и организованог криминала, што значи што мање шумова у сарадњи полиције и тужилаца, а што више судских епилога; паметно и транспарентно трошење новца пореских обвезника; поштовање људских права и јачање демократских институција; реформа јавне управе и сарадња са цивилним друштвом.
Значајна разлика у односу на период од пре 10 година, а која указује да је Европска унија сада много
озбиљнија у својим захтевима, у томе је да се први пут истиче да земље Западног Балкана недвосмислено показују елементе „заробљене државе“. То значи да у региону постоје интереси изван државе који укидају законе, политике и прописе ради задовољавања својих, махом финансијских интереса, кроз коруптивне радње јавних функционера и политичара.
Две ствари се дешавају у таквом окружењу које угрожавају европске интеграције, а повезане су са изабраним представницима грађана – народним посланицима. Зато се и намеће питање, да ли је Србија спремна за Европу?
У току је расправа о нацрту измена Устава у области правосуђа која се води на погрешан начин и на ивици је „побуне“, како истичу професионалци из правосуђа. Та расправа је започета, а да није испоштована процедура, коју налаже управо овај највиши правни акт. Народна скупштина није донела одлуку о промени Устава, нити је промена Устава предложена од најмање једне трећина од укупног броја народних посланика, председника Републике, Владе и најмање 150.000 бирача.
Посланици нису расправљали о предложеним изменама, док се парламентарни одбори за уставна питања и законодавство, али и за европске интеграције нису састали да разговарају о променама Устава. При свему томе, критика струке не наилази на разумевање, иако се каже да ће усвајањем предложеног нацрта у области правосуђа бити настављен политички утицај на правосуђе, само другачијим каналима.
Пропушта се и прилика да се новим Уставом заокружи систем безбедности, да се тачно каже ко командује, руководи, који су принципи организовања и ко врши цивилну демократску контролу. Устав би требало да уреди одговорност институција које пружају безбедност; онемогући концентрисање моћи у рукама појединца или групе успостављањем јасног система контроле; регулише рад Савета за националну безбедност који координише системом безбедности. Ми смо једна од ретких држава у којој то није учињено.
У истој Народној скупштини се тренутно расправља о сету полицијских и безбедносних закона. Постоји неколико проблема. Најпре, прво редовно заседање није почело како закон налаже, првог радног дана у марту, што је 1. март, већ се каснило шест дана. Случајност, одржани су београдски избори у недељу, 4. марта. Поједина нова законска решења су корак уназад у односу на важећа решења и могу да штете грађанима.
Грађани не могу да буду сигурни да ће у будућности у полицији радити само професионалци.
Предлогом измена и допуна закона о полицији уводи се изузетак од правила запошљавања у МУП-у путем конкурса, који је обавезан по важећем закону. Уводи се могућност запошљавања без конкурса када је „актом о унутрашњем уређењу и систематизацији предвиђено да се конкурс не спроводи за поједина радна места“. То значи да ће министар унутрашњих послова одлучивати које особе је могуће запослити ван редовног поступка с обзиром на то да акт о систематизацији доноси он сам, а при чему је овај акт поверљиве природе. Овакав изузетак
омогућава заобилазак конкурсног поступка.
Узалудно се троши новац грађана за борбу против корупције и криминала због противречног односа тужилаца и полиције у спровођењу тужилачке истраге.
Већ пет година тужилаштво води тужилачку истрагу у којој полиција није функционално подређена јавном тужиоцу у кривичном поступку. Поново се пропушта прилика да се изменама закона прецизније уреди однос полиције и тужилаштва и да се отклони ризик од утицаја надређених у МУП-у на вођење предистражног и истражног поступка. Постојеће решење омогућава полицијском службенику да за свој рад у кривичном поступку одговара само старешинама унутар полиције, а не тужиоцу. То омогућава полицајцу да у одређеним случајевима, посебно политички осетљивим као што је Савамала, не поступи по налозима тужиоца већ свог старешине. Проблем није само Савамала. Према истраживању Удружења тужилаца Србије на узорку од 200 истрага из 10 различитих тужилаштава, тужилац је за половину истрага морао да интервенише како би полиција испунила његов налог.
Грађанима није објашњено шта ће тачно добити од партнерства МУП-а и Федералне службе за обезбеђење Руске Федерације, док нејасни облици сарадње могу да имају негативне последице на даљи процес приступања Србије Европској унији.
Из појединих делова споразума чини се да се сарадња успоставља за много шири оквир, а не само за безбедносну заштиту штићених лица, као што је истакнуто у уводом делу споразума. Ако се пажљивије погледа, обезбеђење објеката се изричито не наводи као предмет сарадње у уводном делу споразума, већ само безбедносна заштита лица. То су одвојене ствари. Али, то није једино. Две од шест области сарадње нису детаљно разрађене у споразуму. Ради се о „обезбеђењу унутрашње безбедности“и „неутрализацији компјутерских напада на државне информационе ресурсе од виталног значаја“, које су прешироко постављене. Сарадња у области обезбеђивања унутрашње безбедности може да подразумева све области сарадње предвиђене споразумом и више од тога, што може да доведе до практичних проблема у сарадњи или је циљ споразума био нешто сасвим треће, па је намерно остављено тако широко.
Заштита од компјутерских напада заиста спада у домен мера превентивно-техничке заштите. Ипак, овде нису у фокусу само штићени објекти већ сви државни информациони ресурси од виталног значаја, што је далеко шири појам. То подразумева да у спровођењу овог споразума са српске стране не учествује само МУП, већ и остали органи који се баве информационом безбедношћу, који се не спомињу у споразуму.
Задатак лидера је да од државе направе функционалну демократију. Због тога је важно да носиоци власти у Србији заиста покажу да желе независно судство и самостално тужилаштво, уређен сектор безбедности, слободне медије и јаке институције. Грађанима није потребна још једна пропуштена прилика.
Министар унутрашњих послова одлучиваће које особе је могуће запослити ван редовног поступка, јер акт о систематизацији доноси он сам, а при чему је овај акт поверљиве природе. Овакав изузетак омогућава заобилазак конкурсног поступка