ПОТЕМКИН НА НИЛУ
Египат
Након што је свим Сисијевим потенцијалним ривалима онемогућено учешће, као једини „противкандидат“инсталиран је политичар који је доскоро агитовао за председника
Како 21. век одмиче, све је очигледније да растући број земаља крхких демократских тековина - попут Турске, Мађарске или Србије, рецимо - поново запада у ауторитаризам, у коме су и провеле највећи део својих иначе посве различитих историја; док, на другој страни, традиционалне аутократије не само да не показују намеру да дозирано попуштају стеге (чему су се оптимисти понадали кад им се учинило да је глобални тријумф либералне демократије историјска неминовност), него репресију још и појачавају, елиминишући и оно мало преосталих слобода које су неко време толерисале, те полако али сигурно клизећи у систем више не толико једнопартијских, колико изразито персонал(изова)них диктатура.
Кина је тако нетом укинула ограничење председничког мандата, својевремено уведено управо да би се избегли ексцеси неограничене личне власти под којом је толико пропатила; а клептократском руском режиму није довољно што би његов предводник, захваљујући несумњивој популарности коју ужива, и под регуларним условима добио изборе, него још и лопатом убацује листиће у гласачке кутије, не би ли тријумф неприкосновеног владара изгледао импресивније.
У Египту, пак - земљи с вишедеценијским континуитетом војне диктатуре, прекинутим само једногодишњом владавином првог демократски изабраног, па потом пучем свргнутог председника Мухамеда Морсија (2012-2013) - ове је седмице још једном уприличена спрдња од председничких избора. На њима се „бирало“између актуелног шефа државе Абдела Фатаха ел Сисија и
једног јединог „противкандидата“Мусе Мустафе Мусе, лидера мале Гад партије - који је, пре него што је у последњи час угуран на списак, активно агитовао за Сисија.
Као и пре четири године, када су на листићу такође била само два имена и када је Сиси победио с кимилсунговских 97 одсто гласова, питање исхода тродневног гласања (резултати се очекују идуће седмице) се не поставља. Право питање, међутим - макар и само реторичко јесте зашто режим, ако је већ толико сигуран у Сисијеву супериорност, не само да ниједном другом кандидату није допустио учешће на изборима, него се и потрудио да неки од оних који су ту амбицију имали због тога зажале.
Ахмед Шафик, генерал и бивши премијер с краја владавине дугогодишњег диктатора Хоснија Мубарака, намеру да се кандидује објавио је из егзила у Уједињеним Арапским Емиратима, одакле је - захваљујући блискости два режима - одмах депортован; већ на каирском аеродрому покупили су га египатски безбедњаци, да би, пошто му је предочено да би могао да се суочи с оптужницама за корупцију, накнадно скрушено саопштио како је закључио да, после вишегодишњег одсуствовања из земље, није неко коме би сународници требало да поклоне поверење.
Бивши начелник Генералштаба Сами Анан, који је важио за потенцијално најозбиљнијег Сисијевог ривала на овим изборима, дисквалификован је због наводног кршења закона јер се кандидатуру објавио а да претходно није добио сагласност војног врха; потом је и ухапшен.
И пуковник Ахмед Консова је ухапшен чим је обзнанио кандидатуру. Промптно је изведен пред војни суд и осуђен на шест година затвора због тога што је прекршио забрану политичког ангажовања која важи за све активне припаднике војске и полиције (њима није дозвољено чак ни да гласају на изборима).
Адвокат и борац за људска права Халид Али, један од лидера левог крила народне побуне којом је 2011. срушен Мубараков режим - за кога се такође веровало да би могао да добије пристојан број гласова - одустао је од кандидатуре због застрашивања његових присталица.
Мухамед Анвар Садат, нећак убијеног египатског председника Анвара ел Садата, повукао се из трке из истих разлога као и Али.
И тек онда су, трагикомично, власти схватиле да ће Сисијево име бити једино на бирачком листићу, па су на брзину инсталирале Мусу, не би ли створиле привид (чему и то?) да некакав избор ипак постоји, иако то очигледно није случај.
Апсолутна власт би, дакле, да некако постане још апсолутнија. Као да у Египту већ није, према практично унисоној оцени познавалаца, на снази систем који по својој искључивости и немилосрдности превазилази и виђено током бруталне Мубаракове владавине. Сиси јесте успоставио какву-такву стабилност у земљи која је у првим годинама ове деценије стално била на ивици хаоса, мада се и даље суочава с нерешеним проблемом исламистичког тероризма, пре свега у северном делу Синаја. Али начин на који режим третира политичке противнике и независне медије, те на који реагује не само на сваку критичку реч, него чак и на безазлене, узгредне опаске, не оставља никакву сумњу да је, под изговором нужности да се земља политички и економски стабилизује, у Египту заведена страховлада.
Хјуман рајтс воч је прошле године изашао с проценом да је кроз египатске затворе од пуча и Сисијевог доласка на власт 2013. прошло барем 60.000 људи ухапшених из политичких разлога. Много је случајева да су њихове породице месецима држане у незнању о судбини својих најближих, као што је много и сведочења о тортури којој је један број њих подвргаван; на хиљаде ухапшених је, иако су цивили, изведено пред војне судове. Међу њима је, очекивано, највише активиста и присталица забрањене Муслиманске браће, покрета који је стајао иза Морсијеве председничке кандидатуре и који је својом неуком владавином после његовог устоличења и сам допринео сопственом краху; али у данашњем Египту није довољно држати се подаље од политике да би се избегао стисак гвоздене песнице власти.
Водитељ једног ток-шоу програма на прорежимској телевизији, и сам Сисијев присталица, ухапшен је почетком марта због наводног вређања полиције и ширења лажних вести само зато што је у својој емисији емитовао прилог који је садржао и оцену супруге неког полицијског пуковника да су полицијске плате мале. Мало пре тога, поп певачица је осуђена на шест месеци затвора опет на основу оптужбе за ширење лажних вести - јер је својевремено на концерту у УАЕ у шали прокоментарисала лош квалитет воде у Нилу. На удару су, наравно, и страни медији: прошле седмице Тајмс је саопштио да је његова дописница из Каира у фебруару била ухапшена на задатку и, после неколико сати проведених у полицији и под претњом да ће у случају да остане бити изведена пред војни суд, спроведена на аеродром и депортована. (Као разлог због кога је толико чекао пре него што је објавио ову информацију - збуњујуће с обзиром на околности - лондонски дневник навео је да је у међувремену испитивао постоји ли могућност да се његова новинарка ипак врати у Египат.)
Па ипак, из света се, мимо западних медија и организација за људска права, не чују критике на рачун Сисија. Од подједнако ригидних режима на истоку оне се, наравно, и не очекују; слично се сличном радује. С Доналдом Трампом у Белој кући, више није изненађење ни што ћути Америка - која, уосталом, имајући у виду величину и стратешки значај Египта у региону, његовим владаоцима ионако редовно гледа кроз прсте све док су кооперативни на спољнополитичком плану. Али није тешко докучити ни зашто ћуте и Европска унија и остатак западног света. У страху од исламиста на власти, њима је прихватљива свака алтернатива - а ту алтернативу тренутно представља само Сиси. И све док је тако, генерал у цивилном оделу моћи ће несметано да влада на начин на који то сада чини. А обичним Египћанима како буде.
У данашњем Египту није довољно држати се подаље од политике да би се избегао стисак гвоздене песнице власти