СТРАХ ОД СЛЕТАЊА
Љубодраг Стојадиновић
Усвом црном оделу, скројеном за обилазак трупа и парамилитарну интроспекцију сложене личности министра одбране, Александар Вулин подсећа на сумрачног Дучеовог момка. Али, његов изглед вара, министар није онакав као што нам се чини. Он није обичан црнокошуљаш, нити потрчко одевен у непостојећу, па самим тим и нелогичну војну униформу која је савршена за маскирање у мраку. Он је један од носећих стубова режима.
Са њим на челу, Министарство одбране пролази кроз драматичну фазу самоодређења у систему који не постоји. Одбранa земље за сумњиви владајући крем, само је пуки пропагандни оквир, скоро па примитивна верзија политичког маркетинга, по коме је Србија прва сила на Балкану, а близу је шампионске позиције у региону.
Јавно лице, које војска и систем покушавају да улепшају трећеразредном козметиком, у бруталном је сукобу са суштином. А она је оваква: нема ваљаног доктринарног оквира, па ни националне стратегије одбране, технолошки статус војске је депресиван, лична и друштвена позиција професионалаца је на понижавајућој граници опстанка. Не постоје технолошки стандарди, нити оствариви планови реанимације система. Набавке раубоване технике давно се одвијају ван спасоносне
процедуре. Све зависи од водећег симбола подивљале моћи, а он о тим стварима нема појма.
Вулин је за министра одбране постављен у инат свакој логици. То је била показна вежба самовоље господара Србије, ексцес који траје, и на који смо се некако навикли. Било би досадно да Вулина нема. Министар се у свом послу, а и ван њега, понаша као откачени беседник у некој овдашњој верзији Хајд парка, један од раздраганих артиста летећег панађура, па није нимало једноставно сачинити инвентар несувислости којима нервира све око себе: војску, јавност, суседне земље, медије и озбиљне посматраче његовог невероватног подухвата.
Порекло његове моћи, као и немоћи система одбране, потиче од недорађене но неупитне командне воље председника Србије. Постоји бар неколико битних параметара који одређују однос ауторитарне власти према сфери где обитава легитимна војна сила. Први је свакако сервилно посредовање апсолутне власти и „утеривање љубави“у трупама према харизматичном вођи.
Показало се да вођа ипак није претерано харизматичан, да нема много одлика које изазивају масовну, чак ни појединачну војничку љубав. У том узалудном послу, Вулин је започео са дивљом градњом гипсаног постамента „врховног коман- данта“, не зарезујући законе, који у нас такву функцију не познају. Није успео да окачи фотографије „врховног“на војничке зидове. Изгледа да нема зидова у војним објектима који би то држали. Није успео да смири војне синдикате. Кад је Вучић јавно назвао барабом капетана Милана Вукшића, који је отерао активисте СНС из своје зграде („Паљба, стоко!“), синдикат војника га је назвао издајником и кукавицом. То је први пут у историји било које српске војске да су „врховном команданту“његови борци јавно прикачили понижавајуће одлике. Није се усудио да их скида са себе. Зашто би, лепо му пристају.
Други је параметар свакако усклађен са негацијом свега што садржи синтагма „технолошке иновације“. Као независни и неконтролисани експерт за сва питања, председник је лично пазарио „мигове 29“, летилице давно приземљене, којима су потрошени сви оперативни ресурси, скоро без наде да се бар још једном одлепе од тла. Кад се вратио са тог вашара, тријумфално је објаснио да смо експонате из неког војног отпада музејског типа, добили на поклон.
Министар крије цифру од народа колико ће нас дефинитивно коштати данајски дарови. На самом почетку, у оптицају је била бројка од 195 милиона евра. Све то само за ремонт и додатну опрему. И тврдо обећање да ће архивски модели почети да лете до средине 2017. Неки бивши пилоти које познајем, говорили су ми о „синдрому пингвин“. То су оне шармантне птице са смокинзима, гегају се, неодољиве су, али никада не полете.
Министар је ономад обећао да ће „мигови“зарулати најкасније 1. јануара 2019. Засад је тако. Са поклоњених шест, имаћемо укупно десет, и бити „најреспектабилнија“авијација и војска у региону. Дакле, утериваћемо страх свима око себе.
Али изгледа да се цена поклона опасно примакла фантастичној, и рекао бих тешко прихватљивој бројци од 300 милиона евра, уз изгледе да је лако прескочи (прилично поуздани извор). Да би та ирационално висока цена била заташкана, она је нападно маскирана информацијом да војска ускоро добија два „антонова“(Ан26), иновирани модел хибридних својстава (путнички, транспортни, десантни, санитетски), уз брзу адаптацију за било коју од наведених намена.
Чак и ако смо уверени да све ове послове око остарелих „пингвина“раде експерти, који ће умети да им бар мало продуже сениорски живот, постоји ту и трећи параметар. А он се заснива на парадоксу опстанка система одбране: професионализација војске уз аматеризацију министарства.
Опасни дилетанти, чије су амбиције неограничене али нејасне, опробавају се у усмеравању и решавању судбине једне крајње сложене професије. Њихово незнање би могло да буде бенигно, само док не започну да решавају судбину читавог једног вида оружаних снага, технолошки најосетљивијег. Незаборавна је слика усхићеног Вучића, поред једног од „мигова“, који му незаинтересовано показује дежурни прапоршчик. Као да каже: „И ја ћу да возим ово кад се поправи, као Путин ’сухој’. Само да ми покажу гас, кочницу, саух, рикверц. Нема страха од летења, само се плашим слетања и пада“.
Можда би четврта одредница система домицилне одбране могла да буде прилично индискретна русофилија власти, која нас још непристојно много кошта. Љубав „мајке Русије“не може се купити нити добити, такво осећање према нама тамо не постоји, нити они примећују нападне изливе овдашњег путинизма. Равнодушни су према провинцијалном усхићењу, и не разумеју га. Али овде постоји битна стратешка недоумица о томе шта би могло да нам запрети у покушају да се непрекидно држимо шизофрене спољне политике. Уз све чешће неуротске испаде председника и његових епигона у покушајима да се покаже комично и неделотворно рогушење према Западу. И који би то били „безбедносни изазови“у крајње неизвесној будућности?
А онда је, у складу са најгорим очекивањима, креирана неонатална политика државе, која чак у свом езоповском облику има примитивни милитаристички обол (требају нам бебе које ће мајке неговати до топовског меса). Тај несрећни збир мера, који младе српске породице своди на понижене плаћенике државе - а једна његова поента изазива ужас - у Министарству одбране је схваћен као „наређење врховног“, и налог за непосредно укључивање војске у „послове рађања“.
Вулинов испад тим поводом, његови пратиоци који су сложили своје физиономије као за парастос, и министров нејасан, безвезан „репродуктивни“говор, скоро да су изазвали збуњеност, страх и црне слутње из неких суморних времена - о чему тај човек говори? Шта, забога Министарство одбране уопште има с тим? Осим ако министар не планира формирање расплодних одреда, који би, у недостатку другог посла „обављали неопходне планиране радње“. По позиву, по потреби или одлуци надлежног лица.
И због тога је Вулин стуб режима, један од оних који ће спровести сваку одлуку, само ако је нелогична, тупава, штетна или неспроводива. Све оно што сам уме да смисли, није вредно помена, јер он ништа не смишља сам. У суштини, њега не занима ни струка, о којој не зна ништа, ни генерали који око њега облећу, без гласа, давно лишени своје воље или способности за одлуку, која се бар њих лично тиче. Ни војници, ни границе, ни мир ни рат. Ништа од тога.
Једино га интересује Вучић, његов пут ка потпуном освајању власти, и чување тог пута од могућих одрона у војсци.
Одбрана Вучића од било какве војничке сумње, утеривање љубави према њему, уздизање свога господара до опскурног јунака непостојећих победа и освајања – само је то за Вулина одбрана земље.
Вулин је за министра одбране постављен у инат свакој логици. И није нимало једноставно сачинити инвентар несувислости којима нервира све око себе: војску, јавност, суседе, медије и озбиљне посматраче