Ђурића увеоци
ЗАШТО СЕ КОСОВО ПОНАША КАО ДРЖАВА, А СРБИЈА НЕ
Прекид бриселског дијалога може бити река која ће однети Косово, а Србију оставити у уверењу да је гарант стабилности на Балкану. Тад би се разрешила и логичка дилема Вучићеве ере - како гарант стабилности може бити земља која не контролише ни део своје територије
Ако је држава монопол силе на одређеној територији, онда нема дилеме шта су власти у Приштини демонстриралe хапшењем директора владине Канцеларије за Косово и Метохију. Демонстрирале би био еуфемизам, пошто је, осим очигледне намере да се Марко Ђурић понизи, још више од 30 грађана завршило
у болници због скупа на коме нико није био наоружан, нити се опирао хапшењу. Привођење Ђурића по себи није било довољно него је упад у Митровачки двор био праћен шок бомбама, сузавцима и пребијањем присутних, па и неколико новинара, али и представника Српске листе који су министри у косовској влади - и нецивилизованим
спровођењем главног српског преговарача кроз Приштину где је био изложен звиждуцима и јавном понижењу.
Окидач је била одлука Владе Косова да Ђурића, због тога „што шири нетрпељивост“неће пустити да присуствује округлом столу о унутрашњем дијалогу у Косовској Ми-
тровици. Директор Канцеларије за КиМ према Договору о званичним посетама ужива посебан статус званичника чија је једина обавеза да достави логистичке информације (не и у неком посебном року до доласка), па се реакција косовске полиције након што их је Ђурић обавестио о посети, 26. марта, не може оправдати самим Договором. При томе није приведен и генсек Председништва Никола Селаковић, иако он не ужива посебан статус. Београд је инсистирао на ранијим договорима, по којима Приштина не може да забрани улазак никоме и да њихово „обавештење“не сматра забраном, а Приштина на демонстрацији државности. Коме је то требало? И да ли Србија осим очигледне штете има и какву корист у томе сазнаваће се, по свему судећи, кап по кап, наредних дана, али од посете Александра Вучића Њујорку - након које је рекао да је разочаран у западне пријатеље и након које се голим оком видело да Србија у бриселском дијалогу нема много чему да се нада - бројне збуњујуће и драматичне поруке упутиле су обе стране. МУП и Влада Србије забранили су одржавање међународног турнира у рукомету због претпоставке да ће доћи до насиља иако је Рукометни савез Србије захтевао ту организацију још прошле године. Као и да при томе на такмичењу не буду истакнути симболи државности, што значи ни химна ни застава Србије, усред Србије, због Косова. Ђурић неће доћи и тачка или биће приведен ако дође - ствар је која се, за разлику од јуниорског квaлификационог турнира за Светско првенство у рукомету, ипак догодила. Да ли се државност Србије повлачи пред косовском? И да ли у међусобним односима Косово, иако ограничено што није члан УН, показује више елемената државности од Србије у односу према Косову, које је по Уставу њена јужна покрајина?
Политички аналитичар Цвијетин Миливојевић каже за НИН да „ако је министар добио сагласност (Владан Вукосављевић, који је неколико сати пре Ђурића прешао административни
прелаз, па се вратио упозорен да нема сагласност да иде даље) значи да га је тражио и то од органа које Србија не признаје. Ако је условна држава та која му дозвољава кретање, то је исто као да дозволу траже од Шапца или Чајетине где напредњаци нису на власти. Штавише, Српска листа, ћерка-листа напредњака учествује у тим органима. На том парадоксу могу да потврдно одговорим на ваше питање. Ова држава која де јуре не признаје Косово, а де факто чини и више у том смеру него што се од ње очекује - добровољно успоставља граничне прелазе, при чему мислим на Мердаре код Подујева, који је отворен после потписивања Бриселског споразума“, наводи Миливојевић. „Вучић је обећао да ће поништити све споразуме претходне власти, а потписао је споразум у коме се речју не помиње Србија. Већ то је капитулација, а ако хоћу да кажем еуфемистички - антиуставни споразум. О коме од Уставног суда Томислав Николић, као председник, два пута захтева да се не расправља, а кад се суд дрзне да донесе неку одлуку он Влади да пола године да тај споразум доведе у дослух са правним системом Србије. Влада се чак и о то оглушила. Значи и Уставни суд је антиуставан. А потпис на споразуму кривично дело. Зар шпанске власти управо не хапсе заговорнике независности Каталоније по истом основу?“
У знак неслагања са поступком Приштине, Српска листа одлучила је да напусти косовску владу, да више не подржава предлоге владе у скупштини (последњи пут је кључну подршку дала једним гласом спорном Закону о демаркацији са Црном Гором, којим
су разграничене „две државе“, од којих једну Србија не признаје) и кључно - да самостално, а симболично дан после петогодишњице потписивања Бриселског споразума, формира ЗСО у коју ће бити укључено свих 10 општина са српском већином.
Социолог Слободан Антонић каже да је способност државе да до краја изврши своје одлуке и прописе - доказ државности. „Ми се пред Приштином повлачимо више него они пред нама. Имајући у виду да је уназад неколико дана стигла порука да Приштина може да формира војску, јасно је да је и за ово постојало одобрење са стране. И војском је Вучић одједном изненађен, што о њему једино говори да је лош преговарач. Бриселским споразумом је у старту Београд требало да учини девет, а Приштина једну ствар.“
Дан после акције РОСУ, хитног састанка Савета за националну безбедност, чији закључци, ако их је било, нису предочени јавности, после позива на рат и напуштање бриселског дијалога и, на крају, позива на смиривање тензија, који је упутио сам Вучић - све могућности су у оптицају. Ни у уторак по подне, када је у Београд хитно допутовала висока представница ЕУ Федерика Могерини, ништа није било извесније од утиска да преговарачи Србије немају више адута. Ни у рукаву, ни на столу и да је куцнуо час за „затварање“35. поглавља.
Миливојевић оцењује да „чак и кад је реч о спорту не постоји никаква визија, а камоли стратегија. Косово поштује своју државност и Устав. Пет година одбијају да формирају ЗСО,
служе се разним изговорима. Наши преговарачи газе сопствени, а поштују устав Косова. У недостатку елемената који би нам поправили расположење поспрдно се позивају на Коштуничин Устав, који су и Дачић и Шешељ заговарали, али за разлику од Коштунице који је вратио мандат народу, њима то не пада на памет. Власти у Србији немају храбрости да кажу да сваки пут има алтернативу, па и пут ка ЕУ“, истиче Миливојевић „Ниједан пут не може без алтернативе, сем пута самоубице. А кад кажеш да је нема, ти ниси више озбиљан преговарач. Ова врста притиска доказ је да се убрзава оно што се од Вучића очекује. Иако он и у реакцији покушава да купује време и спинује на споредне теме попут дозволе за улазак и тако упада у живо блато. Приштина има допуштење да се тако понаша. Вучић нам је открио да смо 2014. прихватили да нема слободе кретања кроз целу Србију и то под патронатом ЕУ, која слободу кретања представља једном од базичних вредности и у коју ми хрлимо упркос томе.“
Што се тиче дилеме дозвола или информација, пре него што је Ђурић приведен, изведен пред истражног судију, а потом „депортован“у централну Србију, сам Вучић је најавио да ће Приштина морати да пошаље „дозволе“и да не зна шта би друго могли да ураде. Саговорници НИН-а сагласни су да је мало вероватно да је последња представа изрежирана у Београду и да је искоришћена за спиновање и манипулацију српске јавности.
Дачић је још као премијер, априла 2013, инсистирао да није потписао него парафирао Бриселски споразум, о коме се одавно говори да је „превазиђен“и упоредо се најављује нови, правно обавезујући, којим се покреће и питање чланства Косова у УН. Тек ових дана први је предложио да се са споразума повуче (његов!?) потпис. Свега неколико дана пре него што је Тачи ненадано најавио формирање ЗСО, Харадинај се ноншалантно похвалио да му је Бриселски споразум толико релевантан да га није ни прочитао. Ваља подсетити да се Приштина много више упиње да одложи рад Суда за злочине ОВК и да је Харадинајева влада климава од самог почетка и састављена тако да једина растућа струја, Покрет Самоопредељење, не преузме власт.
Спроводећи договор, Србија је укинула војне и полицијске снаге на КиМ, неке је, попут полиције, интегрисала, уз усмене гаранције НАТО да специјалцима РОСУ неће бити дозвољен улазак на север. Све чешће продирање тих униформи у Косовску Митровицу, међутим, за тамошње Србе нема само симболичан значај – њиховим присуством се потврђује косовска државност - него и сигурносни и животни.
Прва особа коју је Вучић по инциденту позвао био је Владимир Путин. Детаљи тог разговора још нису познати, али ни могућност окретања Русији није до краја искључена. Нису малобројни ни они који верују да у растакању униполарности света, заоштравању борбе сила на Балкану, Србија треба да искористи „прилику“. Миливојевић се, међутим, пита зашто би Русија штитила интересе Србије ако она то не ради сама и ако Дачић лаже Русију да ће хуманитарни центар у Нишу добити дипломатски статус који има симболичан значај. „Истовремено Руси имају свој проблем Крима који је у недослуху са косовским. Сад, кад је Косово постало чланица свих релевантних међународних организација, они се ослањају на Кину и Русију да ће у Савету безбедности уложити вето на чланство Косова у УН. Мада ме од политичара који верује да је добио апсолутну подршку народа да доноси самосталне одлуке и који не слуша ни најближе сараднике, не може ништа изненадити, па ни то да се потпуно окрене Русији.“
Антонић, пак, сматра да иако није касно на такав заокрет спољне политике Вучић није спреман. „Осим ако би схватио да је то једини начин да се очува на власти или на слободи. Па и у Србији он има читав један озбиљан фронт против себе. Верујем да ће најављивано решење за КиМ бити да се Косову одобри чланство у УН, а да Србија добије ЗСО плус још нека овлашћења. Али, ако на то пристајете, не треба вам заштита. Уосталом, са становишта силе, из ситуације у којој је Србија допустила чланство Косова, Русија увек може да изађе тако што ће, а у складу са својим интересима првенствено, Србији јавно поставити питање шта да учини.“
У врху српске власти јављају се идеје да се заглављени дијалог замени међународном конференцијом у којој би били заступљени једнако и они који су признали самопроглашену независност и они који нису (Милован Дрецун), а Антонић није оптимистичан у вези са одлагањем епилога, али ни могућностима да се та идеја спроведе у дело. „Своју одлуку Вучић ће имати озбиљне проблеме да објасни бирачима, без обзира на то што је вешт да намигује и на леву и на десну страну, јер он преко својих таблоида стално пумпа национализам“, каже Антонић.
Упитан да ли је зарад својеврсне историјске легитимације за „пуштање“Косова низ воду могуће одржавање референдума које би Вучићу дало оправдање да спроведе „народну одлуку“, Миливојевић каже да поред решења - други преговарачи или други посредници – постоје још две могућности, блиц референдум са „довољно“нејасним питањем да Вучићу обезбеди мандат да заврши причу или ванредни парламентарни избори, који би збрисали опозицију.
Антонић комбинује оба, тако да се одрже истовремено, јер сматра да би референдумско питање могло да се сведе на изгласавање промене начина на који се мења Устав. „То јест да се омогући промена Устава неком већином у парламенту, коју ће обезбедити баш на тим изборима.“
Прекид бриселског дијалога, мада не нужно, такође може бити река која ће однети Косово, а Србију оставити у уверењу да је гарант стабилности на Балкану. Тад би се разрешила и логичка дилема Вучићеве ере - како гарант стабилности може бити земља која не контролише ни део своје територије.
Ни у уторак по подне, када је у Београд хитно допутовала висока представница ЕУ Федерика Могерини, ништа није извесније од утиска да преговарачи Србије немају више адута. Ни у рукаву, ни на столу