ПРИПИТОМИТИ ДЕМОНА
Филм
Најбољи филм Феста 2018, Заиста, никад ниси био овде шкотске редитељке Лин Ремзи, пролази потпуно незапажено. Иако је реч о једној од најкомплекснијих режија али и улога (хипнотични Хоакин Финикс) новијег времена, филм Лин Ремзи остаје мимо адекватне аналитичке пажње.
Лин Ремзи која је своју репутацију дефинитивно стекла филмом Морамо да причамо о Кевину, снимила је један од најсуровијих филмова ове деценије. У позадини бруталних призора њеног филма, наилазимо на простор пребогат емоцијама, хуманошћу, емпатијом и надом. Осим што је филм режирала, Лин је и сценариста и копродуцент филма. Њен сценарио је, заправо, адаптација књиге Џонатана Ејмса. Ремзијева је, иначе, постала специјалиста за адаптације будући да се међу њеним играним филмовима неколико њих заснива на књигама које су јој послужиле као инспирација. Снимљен на локацијама у Њујорку, Заиста, никад ниси био овде ставља у фокус ветерана и плаћеника Џоа (Хоакин Финикс) који се извештио у проналажењу отете деце којој се у продајном ланцу белог робља губи траг. Џо креће у потрагу за Нином, ћерком њујоршког сенатора Вотоа који га ангажује. Но, траг у његовој потрази, након што и пронађе Нину (коју потом губи али и изнова проналази, и с којом у завршници успоставља однос савршеног разумевања проистекао из заједничког преживљавања ноћне море), поново води до унајмљивача Вотоа. За овога се испоставља да је властиту кћер „трампио“у сексуалним оргијањима са гувернером Вилијамсом. Као неуротични и психотични трагач, згађен светом у коме су рани облици девијантности малтене попримили форму легалности и недодирљивости, и посве измичу санкционисању, Џо преузима закон у своје руке и чланове подземља у криминалном ланцу брутално убија чекићем.
Овај, на екрану, по жестини ретко виђен облик свирепих ликвидација, чини од Лин Ремзи својеврсну редитељку суровости. Готово на брехтијанском трагу, ритуализацијом свог режијског приступа, који се израђа у својеврсни и непоновљиви стил, Лин промишљено идеологизује своју филмску поетику својеврсним оксиморонским поступком. Што су сцене филма бруталније на једној страни, то се све више шири простор за непатворену емоцију на другој. Такав је, на пример, Џоов однос с мајком, али и најдубљи солидаризам с унесрећеном децом.
Филм Лин Ремзи је не само виртуозно, него и антологијски режиран и он нас од првог до последњег кадра оставља без даха. Много тога у њему је пример врхунске, инвентивне режије. Тако је, на пример, фасцинантан начин на који редитељка контрапунктира слику и музику, односно музичке нумере. Што су сцене Џоових ликвидација суровије, тим су упадљивије музички контрастиране заборављеним шлагерима. Музика Џонија Гринвуда, гитаристе бенда Рејдио Хед, посебна је димензија овог филма. Мајчина сахрана под водом, крупни план лица девојчице која је бријачем распорила врат свога злостављача или сцена у којој се Џо и криминалац кога је управо убио а који издише, држе за руке и певају, антологијски су доприноси савременом филму. Као што Том Велс (Николас Кејџ) у филму 8 мм Џоела Шумахера закорачује у свет с оне стране етике, тако се и Џо у својим ноћним кретањима издиже изнад дилеме да ли преузимање правде и закона у своје руке има моралну легитимизацију.
Хумана перспектива, онако како је Џо схвата, не трпи софистикацију. Она можда праведника претвара у демона, али оно што из тога настаје није нужно демонологија. Уосталом, један од начина на који се може гледати на филм Заиста, никад ниси био овде је припитомљавање демонологије…
Филм Лин Ремзи је не само виртуозно, него и антологијски режиран и он нас од првог до последњег кадра оставља без даха