ПРОШЛОСТ ЈЕ ДИМЕНЗИЈА САДАШЊОСТИ
Хавијер Серкас
Патња, кривица, злочин, памћење, част, херојство – питања су која отвара роман Саламински војници Хавијера Серкаса (1962), вртећи се око епизоде из Шпанског грађанског рата. Приповедач, пишчев имењак, књижевник и новинар, почиње да истражује како је писац Рафаел Санћес Масас, на чијим је текстовима настала фашистичка фаланга, пред крај рата, био ухваћен од стране републиканаца и потом побегао са масовног стрељања у шуму. Пронашао га је млади војникрепубликанац, али одлучио да га не убије, не пријави, већ да га пусти да оде.
Хавијер Серкас, романсијер, приповедач, есејиста, професор књижевности на Универзитету у Ђерони, стални сарадник каталонског издања листа El Pais, један од најзначајнијих
и најпревођенијих савремених шпанских аутора – исписује прозу о најсложенијим проблемима, бавећи се мистеријом једног погледа – кратким сусретом младог војника и злочинца.
За роман Саламински војници (издавач: Архипелаг) добио је награду Удружења каталонских издавача, награду града Барселоне, награду жирија писаца „Саламбо“, награду критике Чилеа, награду Екстремадура, награду Индипендента за најбољу страну књигу прозе у Великој Британији... Ово значајно дело продато је у преко пола милиона примерака у Шпанији и преведено на петнаест језика.
Како сте дошли на идеју да напишете роман чији ће главни лик бити Рафаел Санћес Масас?
Управо у тренутку и на месту о коме се прича у књизи: када ми је Рафаел Санћес Ферлосио, син Рафаела Санћеса Масаса и вероватно највећи шпански живи писац, испричао у мом граду како је његов отац чудом избегао стрељање на крају Грађанског рата. Додаћу да је Санћес Масас био веома значајан аутор тридесетих година – песник, романописац, новинар и главни идеолог шпанског фашизма, штавише министар у Франковој влади после рата – али, када ми је његов син испричао причу, он је већ био потпуно заборављена личност.
И раније сте размишљали о том човеку?
Да, познавао сам га и прочитао сам много више од онога што зна Хавијер
Серкас који приповеда у роману. Али, оно што ме је подстакло да пишем о њему била је причица коју ми је испричао његов син. Око те сторије врти се цео роман.
Зашто сте одлучили да о Шпанском грађанском рату приповедате баш из тог угла?
Писац не бира своје теме, него теме одаберу њега. Хоћу да кажем да сам једноставно био опседнут сликом републиканског војника који спасава живот високом фашистичком функционеру на крају Грађанског рата. После колективног стрељања, када су се сви уротили да га убију, након што га је пронашао усред шуме, и погледао га у очи. Поставио сам себи питање које поставља и приповедач: зашто је тај војник то урадио? Чега је било у том погледу? То је покретач свих мојих књига! Дакле, не оно што знам, него оно што не знам. Пишем да бих сазнао, писање је моје средство спознаје.
Саламински војници постављају важно питање. Може ли неко истовремено да буде добар писац и лош човек?
Мислим да је само питање много интересантније од било каквог одговора. То је управо питање за роман, то је оно што романи чине: постављају комплексна питања, на најкомплекснији могући начин, не одговарајући на њих. Одговор је сама потрага за одговором, само питање, сама књига. Или, ако више волите, одговор никада није јасан, једнозначан и таксативан, него је неодређен, комплексан, парадоксалан, у основи – ироничан. Једини одговори које романи могу себи да дозволе...
Шта мислите о односу историје и књижевности? У вашој књизи појављују се ликови који су постојали у реалном животу.
Књижевност и историја су сличне по томе што обе трагају за истином, али се разликују јер је врста истине коју траже – различита. Историјска истина је конкретна истина, доказива, чињенична; истражује шта се догодило са одређеним људима у одређеном времену и на одређеном месту. Насупрот томе, књижевност трага за истином која је апстрактна, морална, универзална, истражује шта се догађа са нама људима у било ком времену, у било каквим околностима и на било ком месту. Историја, штавише, има фиксирана правила; прво је да не може ништа да измишља. С друге стране, романописац има потпуну слободу да помеша оно што је измишљено и оно што је стварно. Не значи да се не придржава правила, већ да се само придржава правила која је он сам себи наметнуо.
Чини се да у прози никада не престаје битка између имагинације и документа. Да ли због тога у једној реченици помињете Нормана Мајлера и Трумана Капотеа? Играте са феноменом новог журнализма?
Апсолутно не! Мислим да су Капоте и Мајлер два добра писца (пре свега Капоте), али оно што ја радим нема никакве везе са оним што они раде, осим што су неке моје књиге (Саламински војници – не!) такође романи без фикције. Али, они пишу роман без фикције који се формално ослања на роман деветнаестог века, док моји романи иду много даље уназад, до изворног романа (до Сервантеса, Стерна, Дидроа), да бих написао једну врсту у коjoj коегзистирају различите врсте (есеј, прича, биографија, аутобиографија, новинарство). Роман који више није постмодерна и само ми пада напамет да га назовем постпостмодерна.
Откуда чилеански књижевник Роберто Болањо у Саламинским војницима?
Једноставно, зато што ми је био близак пријатељ и испричао ми причу сличну оној коју је у књизи испричао приповедачу. Том наратору који се зове као ја и личи на мене. Наравно, и због тога што сви ликови у овој књизи, или готово сви, имају права имена која припадају стварним особама.
Роберто Болањо спада у најзначајније писце нашег доба, као и Дејвид Фостер Волас, о коме размишљате у својим колумнама. Они су променили књижевност.
Реч променити чини ми се претераном. Само писци као што је Сервантес истински мењају књижевност. И књижевност тога постане свесна тек много касније. Фостер Волас је, на пример, био први постмодерни писац моје генерације који је открио ограничења постмодерне и подвргао је критици. Његова трагедија, или једна од његових трагедија, јесте то што није био способан да је материјализује у својим романима и причама. Одатле потиче дубинска разлика између књижевности за коју се залагао и какву би волео да пише, и оне коју је уистину писао. Што се Болања тиче, претпостављам да је тренутно најутицајнији приповедач на мом језику, а његова трагедија (или једна од његових трагедија) јесте та што је морао да умре, па да његов таленат буде признат, јер је за живота веома мало био читан. Два трагична писца, као што видите.
На који начин Шпански грађански рат утиче на живот у данашњој Шпанији?
На многе начине, зато што прошлост – а пре свега прошлост на коју још постоје сећања сведока, као у случају Грађанског рата – још није прошла. Она је једна димензија садашњости без које је садашњост осакаћена. Управо то открива приповедач у Саламинским војницима. Како каже Фокнер у Реквијему за искушеницу, прошлост није мртва, нити је прошла. Због тога Саламински војници не говоре о прошлости, већ о садашњости.
Из дана у дан стижу вести о политичким немирима у Каталонији. Шта се збива?
Казаћу у једној реченици: у свом тренутном облику, каталонски индепендентизам, који је Каталонија прихватила, популистички је национализам који је Доналда Трампа довео на власт и који је изазвао брегзит. Срећом, не подржава га ни половина Каталонаца, и мада је прошле јесени покушано са извођењем постмодерног државног удара, неће победити, зато што је, такође срећом, данашња Шпанија јака демократска држава у уједињеној Европи, није ово 1936. Међутим, не значи да још увек не може да нанесе много штете нама, Каталонцима, свим Шпанцима и свим Европљанима.
Само писци као што је Сервантес истински мењају књижевност. Књижевност тога постане свесна тек много касније