УГРОЖЕН И МУГАБЕ
Избори у Црној Гори
Осим појачане контроле штете за себе и пријатеље, Ђукановић победом на председничким изборима неће решити ништа друго. Јер, основни проблем је у њему и његовом начину владања подељеним друштвом
Цугцванг! Непреводива њемачка ријеч (zugzwang) у шаху означава низ изнуђених потеза које играч мора да направи, иако је очито да то води поразу. Теоријска новост на црногорској политичкој табли је што се у оваквој ситуацији обично налазе обје стране, а у изгледу је само пат позиција цијелог друштва.
Асоцијација на бескрајно понављање потеза са сваком новом рундом, неизбјежна је и три седмице пред избор будућег црногорског предсједника. Неприкосновени лидер Демократске партије социјалиста Мило Ђукановић, са 56 година живота, од којих је половину владао Црном Гором, тек 25 дана уочи гласања, објавио је кандидатуру и најавио да ће све опослити у првом кругу 15. априла. Ако му успије, а сила којом располаже иде томе у прилог, озбиљно ће угрозити рекорд Роберта Мугабеа кога се нација ратосиљала тек послије 37 година. Плус, имао би право на још један мандат. Оне којима не изгледа далеко 1989. година, када је Ђукановић на таласу Милошевићевог пуча постао премијер, АФП је подсјетила: предсједник Француске био је Митеран, британски премијер Џон Мејџор, њемачки канцелар Хелмут Кол, а Совјетски Савез је још постојао.
Из Ђукановићевог окружења се незванично могу чути двије верзије. Према првој, одувијек је он био једини, али је хтио да се опозиција добро издува, међусобно посвађа и изађе са неким изнуђеним рјешењем, за коje нико неће уложити максималан напор и енергију. Други сценарио је да је желио да провјери степен лојалности у партији, посматрајући како се понашају потенцијални кандидати. Осим накнадне памети, мало је ту што вјероватно за политичку сцену на којој се комбинације са више од два потеза једноставно не играју.
Чињенице, међутим, говоре да је и овај трећи повратак на државне функције био изнуђен околностима у којима Ђукановић не може само са партијске функције у потпуности да управља процесима и контролише могућу штету по њега, породицу и пријатеље. Први пут се повукао послије референдума о независности, а вратио на мјесто премијера када му је био неопходан имунитет због оптужби за шверц цигарета. Премијерску функцију други пут је препустио Игору Лукшићу, а узео је када су Вашингтон, Берлин и Брисел озбиљно заиграли на насљедника. Иако је као формални разлог за паузе, поред умора, наводио жељу да се посвети бизнису, као менаџер се није прославио, а једино му од руке иду послови ослоњени на употребу државног апарата.
И овога пута, прије него што ће постати серијски повратник, Ђукановић је говорио о другачијој личној оријентацији, и о спознаји да би требало јачати институције умјесто ослањања на ауторитет личности. Истицао је како жели да се више ба-
ви партијом, али је остављао отворена врата и за друга рјешења. Од тренутка када се посветио партији, међутим, ДПС је изгубио власт у Будви, Котору и Херцег Новом, а није успио да је поврати у Беранама. На Цетињу је, да би одржао власт, морао да прихвати понижавајуће услове коалиционог партнера Социјалдемократа Црне Горе. Док им није уступио мјесто директора болнице, договора није било.
О ентропији која захвата партију свједочи и неколико примјера непослушности. Барска организација се успротивила продаји дијела Луке Бар по ниској цијени, упркос захтјеву Ђукановића. Градоначелница Тивта одбија да потпише одлуку о опраштању милионске вриједности комуналија власнику ексклузивног насеља Порто Монтенегро, тражећи да прије тога Специјално државно тужилаштво потврди да неће бити гоњена. На робији су два бивша градоначелника Будве, осуђен је некадашњи први човјек Бара, а пресуду чека некадашњи предсједник беранске општине. Због милионске штете приликом продаје градског земљишта на суд ће морати и бивши подгорички градоначелник Миомир Мугоша. Када се са фингирања борбе против корупције, под притиском ЕУ крене чак и од краја тањега, директиве са врха више нијесу довољне за ризик. На сигнал да више није „Мило – бритва“, дио опозиције (УРА) почео је да га назива политичком мумијом, а остали превазиђеним политичарем, како је он, уочи разлаза, частио Слободана Милошевића. Довољно да се такне его.
Да су у игри само предсједнички избори, можда би и Ђукановић доносио другачије одлуке. Већ 20. маја у Плужинама и седам дана касније у још десет општина, укључујући и Подгорицу биће одржани локални избори. Парламентарни избори 2016. показали су да му недостаје око 8.000 гласова да задржи власт у главном граду. Пораз на предсједничким изборима би зато могао да изазове лавину других. Иако би му повратак на премијерско мјесто, као и раније, дао много више оперативних могућности, ту замисао у старту је прошле године покопао садашњи предсједник Владе и Ђукановићев замјеник у партији, Душко Марковић. Он је брже-боље саопштио како жели да спроведе економски програм санације договорен са ММФ-ом и Свјетском банком. Истраживања јавног мњења потом су окренута према универзитетској професорици Милици Пејановић, некадашњој предсједници партије, амбасадорки и министарки одбране и још некима из партијског врха, али свака симулација давала је неизвјестан исход. Завршно пипање пулса бирача, дало је у бројкама оно што је експерт за Балкан Флоријан Бибер сажео у двије реченице: „Владајућа партија и њен модел владавине, базиран на клијентелизму и државној контроли, зависе од једне особе која систем држи под контролом – од Мила Ђукановића. Стога, нема пуно простора за опцију његовог пензионисања.“
Одмах по Ђукановићевој кандидатури, уприличено је потписивање споразума о разумијевању са кинеском фирмом ЦРБЦ о наставку градње ауто-пута, мада је јасно да је ново задуживање забрањено, а приватно-јавно партнерство нереално. За три седмице кампање Ђукановић вјероватно неће потенцирати економске успјехе, јер их и нема. Резултат власти је строги надзор међународних финансијских институција, повећање ПДВ-а, најава отпуштања у јавном сектору и стезање каиша, као и процјена ЕБРД да овим темпом ни Црна Гора за 60 година неће достићи европски просјек.
Кључна ријеч коју ће користити у кампањи биће - стабилност. Зато лидеру ДПС-а, умјесто Бибера, више
Када је Ђукановић на таласу Милошевићевог пуча постао премијер, предсједник Француске био је Митеран, британски премијер Мејџор, немачки канцелар Кол, а Совјетски Савез је још постојао
прија Јануш Бугајски који упозорава на опасност од Кремља. „Не може се одбацити могућност насилних провокација, да се дискредитује актуелна власт и поткопа кандидат ДПС-а“, рекао је за Побједу амерички аналитичар, кога Ал Џазира помиње чак и као кандидата за будућег америчког повјереника за Балкан.
Уз оцјену да је могла бити нарушена крхка стабилност и замагљена европска перспектива, Ђукановић каже да је ДПС имао у виду домаћи и шири политички контекст. Управо је он пола године раније, када су се стране дипломате повјеравале активистима НВО како сугеришу властима да се Ђукановић не кандидује, напао бриселску политику да се понаша као млада невјеста и поручио да ДПС неће приносити жртве Бриселу. То је покренуло лавину епигона блиских власти који су разрађивали тему „у ЕУ, али не у овакву“.
Извјесно је да ће адут у кампањи бити и „државни удар“започет на дан парламентарних избора у октобру 2016, а настављен суђењем коме се не види крај. Из тих избора Ђукановић је научио важнију лекцију. Прије Демократског фронта нико из опозиције није потрошио милионске суме за кампању, моћне агенције и логистику. Циљ није постигнут, али је резултат био бољи него раније. Са више новца могло би и више. Зато је ту идеју власт настојала да избије застрашивањем. Одмах послије првог круга предсједничких избора, у судницу ће морати и један од лидера Фронта, Небојша Медојевић, оптужен да је организовао групу за прање новца, јер су неки активисти ухапшени са свежњевима долара.
Биће, очигледно, много крупних ријечи. Ђукановић је и ове, као и све претходне изборе, оцијенио судбоносним. Они ће, најавио је, бити плебисцит о стратешким питањима. Ширење страха да ће свако други, ако побиједи, поништити независност, признање Косова, улазак у НАТО, може дати и привремене резултате. Али, побједа лидера ДПС-а неће објективно ријешити кључна питања Црне Горе. Јер, основни проблем је у њему. На било којој функцији он ће наставити да оштро дијели друштво, а клијентелизам и корупција биће полуге одржања власти и злоупотребе јавних ресурса.
Другачије не умије.