50 НЕИСТИНА АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА
Велико истраживање НИН-а
Није баш да је бављење политиком увек и свуда повезано искључиво са истинољубљем, али у Србији је проблем у томе што смо са најмоћније адресе у држави засути тврдњама чија неистинитост готово да боде очи, чак и када су у питању ситнице од којих ништа битно не зависи
Изгледа да се проблем борбе председника Србије Александра Вучића против чињеница толико отео контроли да је превазишао оквире уобичајене спрдње у критички настројеном делу јавности. Стигао је, наиме, предлог за необичну акцију: „Опозиција да организује наградну игру `пошаљи десет Вучићевих лажи и освоји три стана у Београду`. То вам је за пар стотина хиљада евра боља кампања него сви спотови и плакати, а највише ће се загријати управо Вучићева циљна група“- твитнуо је у недељу увече корисник потписан као „Шеста колона“, као да је знао да НИН управо припрема неку врсту топ-листе председникових прекрајања реалности слободним стилом, због којих никада није покушао да понуди исправку или извињење јавности.
Није баш да је бављење политиком увек и свуда повезано искључиво са непоколебљивим истинољубљем, али у нашем случају проблем је у томе што смо са најмоћније адресе у држави засути тврдњама чија неистиност готово да боде очи - и то не само о крупним питањима, где је „креативни приступ“готово неопходан за чување позиције, већ и о ситницама од којих ништа битно не зависи.
Као она чувена кувана жаба из експеримента, на лажи смо се навикли. Не потресају нас више. Али, ако мало променимо угао гледања, доћи ћемо до питања да ли је игнорисање чињеница једнако лоше као њихово фалсификовање? Вучић је председник свих нас и биће то још четири године. Не би ли, зато, уместо зафркавања у кругу истомишљеника, било боље покушати да му се пружи помоћ у одупирању опасној навици фалсификовања реалности?
Једноставно речено: ако се човеку покаже колико је опасна појава узела маха - а човек је, ваљда, разуман - није ли то најбољи начин да му се помогне да сагледа ситуацију? Па да онда почне полако да се из ње извлачи, на сопствену и општу добробит. Ако је успео да се трансформише из радикала у европејца, зашто не би био у стању да се избори са проблемом на који му полтрони из окружења никад неће скренути пажњу, чинећи му, тако, медвеђу услугу.
Огроман је то посао - за шест година власти Вучић је провео не само сате, него дане, вероватно и недеље, причајући о свему и свачему, без обзира на то да ли о дотичној појави зна мало, нешто или ништа (видети, рецимо, под „чери парадајз настао модификацијом гена једне одвратне животиње и једне биљке“). Другим речима, чак и са много временских и људских ресурса, тешко би било проверити све Вучићеве тврдње изговорене са позиција власти. Посегнимо, зато, за оним што већ постоји: у оквиру вишегодишњег оцењивања изјава јавних званичника по критеријумима истинитости, доследности и испуњења обећања којим се бави портал Истиномер, Вучић се својим наступима изборио за озбиљан простор (подразумева се, наравно, да ни Истиномер не проверава све тврдње, већ бира оне које унапред делују „сумњиво“).
За овај број НИН-a анализирали смо Вучићев „пласман“у категорији истинитости, где је забележио неславан резултат: од 136 само 10 изјава је оцењено као „истина“, по девет као „полуистина“и „скоро истина“, четири као „скоро неистина“, чак 75 као „неистина“и 29 као „кратке ноге“. Другим речима, има 76,5 одсто негативних оцена. У зависности од теме, генерално гледано, временом би се оцене појединих тврдњи могле мењати, али је, у тренутку давања оцене, тим Истиномера, за сваку квалификацију, понудио озбиљне аргументе који ту оцену поткрепљују. Због просторног ограничења, одабрали смо педесетак карактеристичних изјава које су у сукобу са чињеницама и укратко покушали да прикажемо аргументацију која стоји иза негативних оцена, а коју је, за заинтересоване, детаљно могуће изучити на сајту istinomer.rs.
Ево примера – кад Вучић каже да „у Србији нема нетолеранције и мржње“(14. фебруар 2016, Танјуг) екипа Истиномера потруди се да нађе податке о насиљу након утакмице Србија - Албанија из октобра 2014, скандирању на другој утакмици, писању таблоида, паљењу хрватске заставе, дискриминаторним изјавама, па све до података из извештаја поверенице за заштиту равноправности, у коме су и подаци из истраживања јавног мњења који се односе на дискриминацију – све укупно, таман за цео текст, за шта овде, наравно немамо простора.
Или, кад Вучић изјави да има земаља у ЕУ које немају заштитника грађана, све у склопу тврдње да су „некима много раније отварана та поглавља, а причали су нам о омбудсману, односно заштитнику грађана, а они уопште немају заштитника грађана“(2. 7. 2017, Спутњик) негативна оцена праћена је не само информацијом да свих 28 земаља ЕУ имају ту институцију, већ да постоји и посебна институција европског омбудсмана, на чијем сајту је могуће наћи и детаљне информације о заштитницима грађана на националном нивоу, а ту је и кратак историјат развоја те институције у Србији.
Никад нико као ја
За многе Вучићеве изјаве и није потребна тако детаљна провера истинитости – тако је, рецимо, већ постало опште место да се, чим од њега чујемо да ванредних избора неће бити, ваља озбиљно припремати за превремено гласање. Истиномер, међутим, подсећа и на неке друге нетачне тврдње из председникове омиљене, изборне дисциплине – на пример, на тврдњу од 16. марта 2014. да је листа коју је водио остварила најбољи резултат по броју гласова у историји вишепартијског система у Србији, више чак и од листе коју је Милошевић предводио 1990 - иако је 1,7 милиона мање од поменутих Милошевићевих 2,3 или 2,4 милиона које је освојио ДОС 2000.
Нешто слично, уосталом, прошло му је и годину дана раније, када је 2. јуна 2013. тврдио да је на локалним изборима у Земуну, СНС добивши натполовичну већину гласова, остварио „оно што у последње 24 године, од када постоји вишестраначје у Србији, нико није урадио“– иако се то, заправо, десило више пута – од победе ДОС-а на Врачару 1992 - додуше, на већинском изборном систему - преко победа опозиционе коалиције 1996. и 2000. (Врачар, Скупштина Београда), па до резултата коалиције око ДС на Врачару 2008, коалиције Јединствене Србије и СПС у Јагодини 2012, или резултата групе грађана Верољуб Матић Веран у Коцељеви исте године...
Нисам и нећу
Свака изборна победа СНС је, требало би у то да верујемо, искључиво резултат свести грађана о томе колико се та странка жртвује за бољу будућност свих. Јер: „Ја кампању не водим, ми кампању не водимо. Нисмо ни динар потрошили, ни трибину нисмо одржали, никуда нисам отишао да се представим“– тако је, рецимо гласила Вучићева изјава за РТС од 14. фебруара 2016, за коју је оцена о неистинитости поткрепљена податком о чувеном споту из авиона, постављеном на друштвене мреже два дана пре званичне страначке одлуке да председнички кандидат не буде Томислав Николић, него тадашњи премијер Вучић. Приде, ту је и подсећање на серију његових заклињања – показало се лажних – да му „не пада на памет да се кандидује“.
Или: „Радим исто као и раније, само се разликује, јер је другачија грађевинска сезона у зависности од годишњег доба. Нисам нимало вреднији него што сам био раније, само што сада не могу да примам (Ангелу) Меркел, (Владимира) Путина и остале“, тврдио је 17. 4. 2016, с намером да покаже да не користи погодности функционерске кампање - што би се, можда, и могло прогутати да није било података Транспарентности Србија
Скупштина Србије никад не заседа у време избора
Нисмо ни динар за кампању потрошили, ни трибину нисмо одржали Прича о фантомкама у Савамали је измишљена
о удвострученом броју промотивних активности.
А у фебруару прошле године, уочи председничких избора, требало је да поверујемо у тврдњу да Скупштина никад не заседа у време избора, односно да се то није десило током 12 година демократске власти (3. 2. 2017, Пинк 3). Нетачност те изјаве, осим података о одржавању седница у време изборних кампања – разних – доказује и пригодно подсећање на говор тадашњег радикалског посланика Вучића на седници Скупштине у време кампање за председничке изборе 2008, објављено на сајту на који се позивамо.
И још: „Ви добро знате да ја никада не обећавам упразно и да ја никада не волим пред изборе било како да купим бирачку вољу“реченица је од 21. 3. 2017. коју би иоле заинтересован посматрач избора у последњих шест година могао да демантује пробуђен усред ноћи, и без увида у материјал Истиномера.
Кад туристи нахрупе
А када је већ о изборима реч, међу оцењиваним изјавама има и оних који показују да се Вучић, с позиције председника Србије, и те како интересовао за београдске теме, па тако и није чудно да је био носилац листе око
Немамо нереде и немире на стадионима
СНС на недавним градским изборима. „Мали“проблем је једино што су те тврдње биле – неистините: рецимо, када је 22. јануара у гостовању на ТВ Хепи тврдио да је у Београду „три пута више туриста“данас него пре три или четири године, занемарио је податке Републичког завода за статистику, према којима је, током 2013, Београд посетило нешто мање од 720.000 туриста, следеће године нешто мање од 755.000, да би лане тај број премашио милион. Другим речима – тренд раста постоји, али ни приближно онакав као у председниковим пропагандним тврдњама (за четири године увећање 1,43 а не три пута).
Добронамеран приступ можда би подразумевао остављање простора да се председникова тврдња обистини накнадно, све захваљујући атрактивности светског рекордера у цени, чувене јелке од 83.000 евра. Невоља је што се и с тим у вези, бранећи начин на који су градске власти купиле велики пластични новогодишњи украс, председник „слупао“тврдњом о постојању више понуда од којих је одабрана најбоља: и након његовог махања папирима који, наводно, то доказују, портал Пиштаљка је, уз интервенцију повереника за информације од јавног значаја, од београдског Секретаријата за послове одбране, ванредних ситуација, комуникација и координацију односа са грађанима, добио записник са отварања понуда за куповину јелке - у коме се као једини понуђач наводи стални партнер напредњачких власти, компанија Кип лајт.
Сведочење о сведоцима
Било је, уосталом, лако претпоставити да је грађанима сада могуће сервирати било какву причу чији је циљ да се сакрије непријатна информација о разбацивању њиховог новца – кад је већ онако успешно затрпана прича о насиљу и укидању државе у акцији „Савамала“, с тим што је Вучић у том затрпавању имао истакнуту улогу. Рецимо, тако што је 29. маја 2016. на Пинку тврдио да је „прича о фантомкама измишљена“те да у ноћном рушењу дела града није учествовало 30, већ њих „9 или10 или11“. Постоји, међутим, више сведочења како су изгледале особе („униформисана лица под фантомкама“) које су у ноћи између 24. и 25. априла те године учествовале у рушењу објеката у Херцеговачкој, објављених и у медијима, а у извештајима повереника за информације од јавног значаја Родољуба Шабића и (тадашњег) омбудсмана Саше Јанковића говори се о „око 30“, односно „више десетина“починилаца.
У истом ТВ наступу В у ч и ћ ј е тврдио и да нико у Херцеговачкој није био везан и да ни један од 11 испитиваних сведока то није тврдио – иако је постојала изјава чувара објекта Слободана Танасковића да је био везан (Танасковић је убрзо потом преминуо на ВМА). Да је било везивања могло се закључити и из транскрипта разговора у полицији, објављеног у извештају заштитника грађана („Је л` још везан“, пита у том разговору „шеф“, а дежурна службеница одговара „везан је, везан је, да“). И после свега, међутим, Вучић је, изгледа у миру сам са собом и својим тврдњама о Савамали. То произлази из изјаве од 14. фебруара 2017, када на РТС-у каже – „Као што ви видите, ја сам изашао са истином први дан онолико колико је то било до нас“– иако је било потребно више од месец и по дана снажног притиска јавности (протести) да би тадашњи премијер дошао до тврдње о одговорности градске власти. Показало се, међутим, да ни то његово откриће, ни потоња исповест бивше супруге Синише Малог, Марије Мали, како јој је бивши муж рекао да је лично наредио рушење у Херцеговачкој, нису биле најава утврђивања одговорности за криминалне активности у Савамали.
Не пада ми на памет да се кандидујем на председничким изборима
Сузе су О.К.
Наравно да напредњачку власт не би требало везивати само за рушење – нарочито с обзиром на онолико хвалисање грађевинским подухватима које често служи да „поклопи“питања о проблематичним аспектима тих градњи. Па тако, рецимо, кад Вучић 26. јануара 2016, приликом обележавања завршетка прве фазе радова на железничкој станици Прокоп каже да је у том послу све „чисто као суза“, у сенци те изјаве и пратећих оцена о „,мрзитељима“који говоре другачије, остане одлука Управног суда из јуна 2015. према којој је, у поступку јавне набавке за радове, где је изабрана група извођача на челу са Енергопројектом - прекршен Закон.
Није, међутим, проблем само у сумњивим одлукама, већ и у чињеници да правих потеза, заправо и нема, што је екипу Истиномера која је два пута проверавала Вучићеву причу о почетку радова на прузи Стара Пазова - Нови Сад, подсетило на чувени филм о вечном понављању истог – Дан мрмота. Прву „тестирану“тврдњу о почетку радова Вучић је изнео 13. 4.
Од више понуда за јелку одабрана је најбоља
2016, због чега су „факт-чекери“лично путовали пругом до Новог Сада, разговарали са запосленима у Железницама, па чак и добили званичан одговор Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре да прва фаза радова почиње неколико месеци касније – на јесен. Годину дана касније, 23. марта 2017, иста прича: опет избори, опет Вучић на РТВ говори о започетим радовима, опет званични одговор надлежног министарства о почетку радова неколико месеци касније, односно на лето...
...а трипут је трипут
А кад човек види непостојеће радове, онда је логично да му зграда позната као „моноблок“, чијом је изградњом, пре много година, започета изградња Клиничког центра Ниш, изгледа као ливада. Управо то – „пре само три године, када сам овде био, чини ми се баш у ово време, овде је била ливада и ништа више, а сад 44.000 квадрата“- рекао је Вучић, између осталог, 28. 7. 2017. испред зграде новог клиничког центра, обећавши да ће први пацијенти бити примљени
пре краја године, мада је раније говорио о марту 2017. Причом о ницању на празној ливади, међутим, тада је прикрио проблеме са пробијањем рокова, али и незаконитостима приликом набавке опреме.
А можда је све то због погрешне диоптрије: „Немамо нереде и немире на стадионима“, тврдио је Вучић 19. 11. 2016, па је екипи Истиномера припао доста лак задатак да образложи оцену о нетачности изјаве тадашњег премијера. А није било много тешко ни пронаћи чињенице које доказују неистинитост једне друге његове „спортске“тврдње, од 1. августа 2016, према којој су нашим спортистима намењене „убедљиво највеће накнаде за освојене медаље (на Олимпијади у Рију) у целом региону“. Показало се да само три земље у најближем окружењу, Бугарска, Румунија и Мађарска, дају до три пута више новца од Србије, док у остатку Европе, осим Италије, има и те како земаља које издвајају више средстава од Србије. Вучић је био у праву само кад је рекао да су награде које је планирала Србија биле веће од оних у Хрватској и САД.
Danke Deutchland
А ако ћемо да се меримо: „Експозе Ангеле Меркел је био у папиру двоструко дужи него мој. Толико о диктатури, да овим стручњацима несрећним, који ништа не знају и не читају, објасним. Дакле, 125 страна, а ви сте добили 68“, тврдио је 11. 8. 2016. и још прецизирао да је изношење тог експозеа трајало два и по сата, за шта је добила аплауз од 15 минута. Невоља је, међутим, што, према информацији Истиномера, немачка канцеларка никакав експозе није имала када је, пред крај 2013, по трећи пут изабрана на ту функцију – јер то иначе није пракса. Према речима новинара Тагесцајтунга Рудигера Росига, Меркел је након формирања владе имала говор од око сат времена, а то је и мера њених најдужих говора са партијских састанака.
Посебно дивљење према садашњој канцеларки и посебне везе са бившим канцеларом, налажу и посебан однос према Немачкој, па тако долазимо и до тврдње да Немачка није бомбардовала Србију 1999: „То ми причају они који хоће да кажу да је (Шредер) учествовао у бомбардовању, иако нису тада они (Немачка) учествовали, али су подржали“, објашњавао је Вучић у Ћирилици 10. априла прошле године, а све поводом пароле „Вучићу-Шредеру“са „протеста против диктатуре“који су у то време одржавани широм Србије.
Вучићеве тврдње да немачки авиони нису активно учествовали у НАТО бомбардовању Србије, демантовао је, међутим, сам Шредер у својим мемоарима, о чему је писао и немачки Шпигл од 25. октобра 2006. А у књизи „Агресија НАТО“генерала Спасоја Смиљанића из 2009, наводи се да су немачки авиони извршили укупно 320 борбених летова, од чега 18 за извиђање објеката на земљи и из ваздуха и 302 за неутралисање извора радарског зрачења.
Експозе Ангеле Меркел је био у папиру двоструко дужи него мој
Нисам никад
Ревизија историје ту се не завршава. „Из мојих уста нисте чули никада за ту границу (Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица). Никада!“Тако гласи Вучићева званична верзија установљена одмах након трансформације у напредњака из 2008 - а демантује га снимак од 23. 1. 2000, где се јасно чује следећа његова тврдња: „Ми ни тада ни данас нисмо хтели и нећемо ништа што је туђе. Хоћемо само оно што је наше, српско, а то јесу и тај Карлобаг и Огулин и Карловац
Контролисаћу владу, то је уставни посао председника Србије
и Вировитица, и све те српске земље“.
Из исте серије је и тврдња да у Глини 1995. није помињао Велику Србију (13. 2. 2018) чију бесмисленост доказује снимак направљен 20. марта 1995. („Уколико српски радикали победе и поразе председника Србије, ви знате да ћете живети у Великој Србији, јединственој српској држави и ту одступања бити неће“.)
Па онда – тврдња да, током српско-хрватског препуцавања о војном наоружању из 2015. никад није коментарисао наоружавање суседа, изречена 18. 9. 2016, неистинитом је проглашена уз навођење пет таквих коментара у пет различитих прилика.
Тврдњу „нисам никад“чули смо и у вези са политичким оцем, Војиславом Шешељем – 18. 12. 2014. уверавао нас је да о њему нити хоће, нити може, нити жели да говори било шта лоше, јер тиме би о себи лоше говорио. А тог истог Шешеља у време разлаза називао је „обичним лажовом“, „монструмом из Хага“и „малим мишем“
Мирно спавајте...
Једна од нетачних теза коју је више пута покушао да протури односи се на безбедност: 17. децембра 2017. је некако израчунао да је „прошле године било четири пута мање убистава него 2003, а 2003. их је било више него 1995, а ви причате о повратку у деведесете, уместо да причате о повратку у двехиљадите“. Потом је, 16. 1. ове године навео да је у двехиљадитим било троструко више убистава него деведесетих и опет – „у периоду од 2001-2003 смо имали више убистава него од 1990. до 1995“.
Детаљни званични подаци налазе се не сајту Истиномера, а овде само кратко – 310 убистава из 1995. никако не може бити мање од 178 из 2003, шта год Вучић тврдио. Као што ће она 1.552 убиства из периода од 1990. до 1995 увек бити скоро три пута више од 560 забележених од 2001. до 2003.
Слатко је јести нудле у безбедној земљи, а отварање фабрике нудли 5. октобра прошле године било је, због нечег обичним смртницима неразумљивог, идеална прилика за лансирање неутемељене верзије о куповини руских МиГ-ова и стању у војсци: Вучић је тврдио да, када је, у лето 2012. дошао на место министра одбране, Србија није имала ниједан МиГ-29, да би се одмах исправио рекавши да су постојала два таква авиона, али „ван ресурса“, те да ће, кад свих шест руских авиона буду у стању да лете – Србија имати десет операбилних авиона МиГ-29, што је, „у поређењу с регионом, убедљиво најзначајнији број“.
Према детаљно описаном истраживању Истиномера, у лето 2012, Србија је имала четири МиГ-а (од којих је могуће да је један био приземљен) а кад би се остварила најава о „десет оперативних авиона“, то не би било довољно за тврдњу о „убедљиво најзначајнијој“флоти у региону с обзиром, рецимо, на чињеницу да (према стању из тог тренутка) Хрватска има 12 МиГ-ова, Мађарска 14 авиона „грипен“, Румунија 12 авиона Ф-16 и око 20 МиГ-ова, Бугарска 15 МиГ-ова и 14 авиона Су-25...
Путин је наш!
Руски председник је још већи разлог за хвалисање од руских авиона: 19. 2. 2018. Вучић је тврдио да су напредњаци „први довели Путина у Србију“иако, за оне са слабим сећањем, постоје фотографије Путина у посети председнику Борису Тадићу и премијеру Мирку Цветковићу марта 2011 – када се, у Скупштини Србије, између осталих шефова посланичких група, срео и са Томиславом Николићем, тадашњим лидером СНС. Али ни то није била прва Путинова посета, јер је у Београду био и половином јуна 2001, када му је домаћин био тадашњи председник СРЈ Војислав Коштуница.
А кад већ има проблем да се сети посете обожаваног Путина, није никакво чудо да је, селећи се с функције на функцију, побркао надлежности: „Контролисаћу владу, то је уставни посао председника, али ћу јој и помагати кад је тешко“, обећао је 6. 3. 2017 – иако се контрола владе нигде не помиње међу осам Уставом прецизираних надлежности председника Србије.
Али зато је, као премијер, имао надлежност да Скупштини предложи смену министра, што је и урадио у случају Братислава Гашића, тражећи у фебруару 2016. његову смену са места министра одбране. Нејасно је, зато, зашто је 26. 9. 2017. на РТС-у неистинито описао епилог случаја увреде новинарке: „Господин Гашић је поднео оставку зато што сам га ја молио и зато што је, уверен сам, разумео колики је био значај тог преступа. Нико други није поднео ту оставку, иако су много горе гадости женама изговарали“.
Дивног ли живота...
Парадоксално, јер је реч о конкретним цифрама, али разумљиво, јер је реч о области за коју није довољно површно праћење, економија је најзахвалнија област за лансирање нетачних тврдњи које добро звуче. За ове потребе одабрали смо их двадесетак, а све оцене о неистинитости су, за заинтересоване, детаљно образложене на сајту Истиномера, за шта овде немамо простора. Па тако, кад каже да су у Србији порези најнижи и да је само у још једној земљи у региону
Србија је показала да уме да побеђује, не само у кошарци и ватерполу, већ и у економији Код нас се зна где се сваки динар налази, како се троши
исти ПДВ (2. 1. 2015) Вучић заобиђе чињеницу да је, у том тренутку, у три земље стопа ПДВ-а мања него код нас (БиХ 17, Македонија 18, Црна Гора 19) док Албанија и Бугарска имају исту стопу као ми – 20 одсто.
А кад се похвали речима „отворио сам 55 фабрика, ниједну нисам
затворио“(6. 3. 2017) Вучић занемари податке да је, током премијерског мандата, од 1. јануара 2014. до краја 2016. потписан 41 уговор са страним инвеститорима које смо субвенционисали са нешто мање од 200 милиона евра и да је, према подацима АПР, од тог броја у посматраном периоду регистровано 20 нових фабрика, што значи да су преостале субвенције додељене раније отвореним фирмама.
Тврдња од 27. 10. 2015. да је стигло коначно признање за наше реформе, јер је Србија са 91. дошла на 59. место на Дуинг бизнис листи Светске банке, била је, изгледа, последица премијеровог заборављања чињенице да је у том тренутку била промењена методологија коју користи Светска банка, па је кад се проширени индикатори узму у обзир, испадало да је, уместо за 32, наша земља тада била скочила за 9 места – са 68. на 59. Премијер је до мера по свом укусу дошао тако што је упоредио позицију Србије из претходне године, када је коришћена стара методологија, са позицијом у тада текућој години, која је мерена по новој методологији. А то, наравно, никако не може бити упоредиво.
Исту тему је 4. 12. 2017. додатно „зачинио“тврдњом да за време прошле власти Србија није ни била на Дуинг бизнис листи – иако је са само два клика компјутерским мишем могуће видети да је прва таква листа направљена 2003. и да се на њој налазила тадашња заједничка држава Србија и Црна Гора, те да се, како год се звала, држава са Београдом као главним градом, налазила на свакој наредној листи Светске банке.
Позив на вечеру
„Покажите ми земљу у свету која је за само две године успела да спусти буџетски дефицит са осам одсто на мање од два одсто БДП-а. Ко ми такву земљу покаже, водим га на вечеру“, изазивао је Вучић 28. 7. 2016. Тим Истиномера понишанио је, анализирајући ситуацију само у Европи, на две земље (Кипар и Португалија), али се није похвалио никаквом вечером.
А у редовном гостовању у Ћирилици 4. 9. 2017. спаковао је две међусобно супротстављене тврдње у исту реченицу: „Прошле године на западном Балкану само је једна земља била иста као ми, ми смо били најбољи чак и по том показатељу (привредном расту)“. Али се испоставило да нити је Србија била најбоља по расту БДП-а, нити је прво место делила са још једном земљом западног Балкана (пет земаља и једна територија, по Вучићевој дефиницији). Већи раст БДП-а од Србије (2,78 одсто) забележили су те године Албанија (3,4 одсто) и Косово (3,6 одсто).
Нетачном се показала и „добра вест“од 23. 10. 2017, када је Вучић тврдио да је у претходној години Србија имала веће стране директне инвестиције него све остале земље и територије западног Балкана заједно. А заправо, српских скоро 1,9 милијарди евра мање је од 2,2 милијарде, колико износи збир страних директних инвестиција у БиХ, Црној Гори, Албанији, Косову и Македонији. Оцена о нетачности на сајту је поткрепљена и коришћењем друге методологије мерења.
„Србија је пре три године била пред банкротом, а данас има суфицит у буџету, раст економије знатно већи од европског просека и Србија је показала да уме да побеђује. И то не само у кошарци и ватерполу, већ и у економији и политици“, гласи Вучићева тврдња из ауторског текста у Блицу од 24. 7. 2017, због које би сваком грађанину срце заиграло – када би била тачна. А није.
Ми скоро ништа нисмо приватизовали. Ви сте све приватизовали и опљачкали. Ја идем у Гошу у Смедеревску Паланку да помогнем и да лечим оне људе којима сте уништили живот
Све што расте и треба да расте
На закључак о незадрживом расту требало би да наведе и тврдња од 28. 7. 2017, према којој је три године раније просечна плата у Србији била 356 евра – иако подаци Републичког завода за статистику наводе цифру од 44.883 динара или 386,5 евра. А то није једина нетачна тврдња о платама, једној од омиљених пропагандних тема, о чијој злоупотреби је и НИН више пута писао – као и о многим другим овде наведеним нетачним заклињањима, међу њима и о још једној омиљеној Вучићевој теми – смањењу незапослености.
Компликована је прича о методологији мерења, али подаци показују да је, рецимо тврдња од 22. 3. 2017, према којој је, у односу на 1990, „ово (данас) први пут мања незапосленост“– неистинита. Као што је неистинита и изјава од 27. 10. 2016, да незапослене бројимо на исти начин као 2012.
Још је богатији доказни материјал којим се аргументује оцена да је неистинита Вучићева тврдња о очувању привреде, од 23. 3. 2017: „И то у најтеже време (деведесетих година) уз ужасан живот, који је после тога промењен у значајно бољи живот, успели смо да сачувамо основе наше индустријске и пољопривредне производње, срж и суштину наше привреде, која је суштински растурена и опљачкана од 2000. до 2007. године, а затим катастрофалним мерама Србија доведена до потпуне ивице банкрота, од 2008. до 2012.“Али за неопходну опсежну анализу, којом се демантује још један од сегмената актуелне ревизије историје, овде нема ни приближно довољно простора.
Слично важи и за још једну епизоду из бесконачне серије обрачуна с „њима“, ону од 10.4.2017, када је, преко омиљене ТВ Хепи, тврдио: „Ми скоро ништа нисмо приватизовали. Ви сте све приватизовали и опљачкали. Ја идем у Гошу у Смедеревску Паланку да помогнем и да лечим оне људе којима сте уништили живот“. А према званичним подацима, Влада на челу с Вучићем је августа 2014. донела нови закон о приватизацији с намером да убрза процес, након чега је, до прошлог пролећа када је тадашњи премијер „анализирао ситуацију“, продала шездесетак компанија.
Из мојих уста нисте чули никада за ту границу (Карлобаг-ОгулинКарловац-Вировитица)
Опет они...
У циљу припреме терена за давање концесије на Аеродром, Вучић је,
6. 1. 2018, тврдио да је за време бивше власти профит тог предузећа био 130.000 евра – иако је то, заправо, податак из 2013, када је на власти била коалиција напредњака и социјалиста.
Упркос чињеницама, Вучић је покушавао да нас увери и да његова влада није давала субвенције од 10.000 евра („Ми смо дали ни у једном, или у једном, у свим осталим случајевима је то било раније“- 10. 8. 2016). Ту верзију, међутим, демантује бар седам случајева забележених од 2014. до лета 2016. Нетачном се, такође, показала његова тврдња од 18. 10. 2016, да су субвенције Јури враћене кроз порезе и доприносе за само годину дана пословања.
И без истраживачког тима, лако је установити неистинитост изјаве од 30. 1. 2015. према којој само ЕПС има партијског директора, али зато није баш сасвим узалудан онај труд истраживача Истиномера утрошен да се покаже неутемељеност изјаве од 24. 8. 2015, према којој се „код нас зна где се сваки динар налази, како се троши“а јавне финансије су нам уређене као у веома развијеним западноевропским земљама.
Економисти су разложно објаснили и зашто је неистинитом оцењена изјава од 20. 3. 2016, којом је као лек за српску бољку Вучић препоручио спор раст попут оног на коме је заснована стабилност немачких и јапанских компанија. И зашто је исто тако оцењена тврдња од 12. 9. 2016, којом је образложено увођење наградне игре „узми рачун“– да су у Словачкој од сличне пореске лутрије прикупили пола милијарде евра.
Као пригодну за крај овог дела приче о удаљености Вучићевог бујичног тока мисли од репера реалности, изабрали смо изјаве од 2. јула 2017. које се односе на наводни напредак у популационим показатељима. И то не зато што су истраживачи у само 100 секунди интервјуа Спутњику нашли чак четири тврдње чију су неистинитост лако доказали, већ зато што је то учинио и сам Вучић, недавном промоцијом нове популационе политике.