СВИ СУ НА НЕКИ НАЧИН УЦЕЊЕНИ ИЛИ КОРУМПИРАНИ

Драгољуб Бакић

Имала сам најмање 39 идеја за прво питање које бих поставила архитекти Драгољубу Бакићу, све су пропале на први поглед који ми је пао на његове чарапе са жутим паткицама, које је, каже, обукао због мене!

Како се десило да се кандидујета на листи „Не давимо Београд“?

Наша Академија архитектуре (ААС) већ четири године ради са том децом, срели смо се поводом пројекта „Београд на води“. Када су предложили да ме ставе на њихову листу, прихватио сам да будем њихов баобаб (афричко дрво), да им држим леђа и да их саветујем колико могу. Док моји „пачићи жути“не заседну у клупе у градској скупштини, нема спаса. А десиће се то веома брзо.

Одакле вам то?

Пројекат „Београд на води“ће да убрза промене. Јер је он културолошка атомска бомба која ће прво да разори власт која ју је пројектовала.

То сте рекли и пре четири године...?

И сваки дан све више верујем да ће тако и бити. Феномен који се дешава у Савском амфитеатру разоткрива нашу стварност у свим могућим слојевима. Можемо да га распакујемо слој по слој.

Да почнемо ....

Тамо се догодио цунами једне бахате моћи и самовоље. Цунами који је срушио јавни интерес. Савски амфитеатар, једна од највреднијих локација Београда, страћен је за сва времена. Београд не може да поднесе замисао да на том месту буде два милиона квадрата нечега. То је немогућа мисија!

Док ви ово говорите, куле ничу...?

Куће ће се изградити, то није проблем. У Дунаву имамо шљунак, цементаре нам, хвала богу, раде и можемо да правимо бетона колико волимо. Али испод нема ништа! Они још увек раде идејне пројекте инфраструктуре, испод тих кућа ће бити септичке јаме! То су стварни проблеми. Журе да праве само оно што је над земљом и што може да се види и опипа. Али ту би требало да се усели 25.000 људи! Како ће им решити саобраћај? Канализацију? Кад? Тамо ће деценијама бити градилиште, ко ће да станује на градилишту, ко ће да се усељава? Тамо људи никада бити неће. Да ли бисте другачије говорили да иза пројекта стоји нека друга власт?

Ми се тиме бавимо као струка, без обзира што га промовишу и спроводе врх Републике и врх града, то што ми радимо није бављење политиком. Али и зато што је то проблем здравог разума. Ту нема здравог разума.

Шта се ту директно коси са здравим разумом?

Према свим генералним урбанистичким плановима, тај део Београда је седамдесет година уназад чуван да у неком тренутку, када то буде могуће, постане културни центар. Универзитети, изложбене сале, Опера, Филхармонија, библиотеке... а све у парку, са малим спратностима и травом. Да људи могу да сиђу на реку и да легну на ту траву. Бацање тих планова у ђубре се коси за здравим разумом.

Да ли с том аргументацијом губите у дуелу с промотерима овог пројекта, који побеђују аргументом да се са здравим разумом коси побуна што су очистили ђубре, пацове...?

То је нешто сасвим друго. Било је ђубрета, барака, старих бродова и пацова и змија. Све је то било ту и лепо је од њих што су то очистили. Али оно што се коси са здравим разумом, јесте њихова идеја да су тиме стекли право да тај део Београда отму од грађана и направе ово што праве. То нема будућност. Београд не може да прими пројект који су они замислили. Не може. На крају крајева - ко је рекао да наш град треба да изгледа тако?

Ко?

Не зна се ко! Не знамо ко је то урадио! Нико није јавно рекао: тај се зове тако, по струци је то, и он је урадио макету. Не! Сећам се да сам полудео када сам 2014. године у дневном листу

Пројекат „Београд на води“ће да убрза промене јер је он културолошка атомска бомба. Иронија је у томе да ће та бомба прво разорити власт која ју је пројектовала

Данас, у рубрици „Који је ваш следећи потез?“, испод мале слике градоначелника прочитао: „Управо чекам да ми дођу архитекте из Абу Дабија да са њима прецизирам динамику израде пројекта `Београд на води`“. Наша Академија је одмах алармирала Савез архитеката којих има 4.500 у Србији и друштво Београда којих има 2.500, да интервенишу код градоначелника, рекли су им: „Ћутите. Док немате 3,5 милијарди - немате шта да причате“!

И?

И - зид. И - тако су се повукли архитекти. И онда је кренуло једно по једно. Појавила се макета - решење које није на нивоу студентског рада. И - поданици из Урбанистичког завода су послушно измерили макету и произвели просторни план посебне намене. У Закону је тачно набројано шта су објекти посебне намене, станови нису, а поготову није шопинг мол! Ту је већ прекршен закон. Онда је проглашен јавни увид, стручна јавност и обични грађани су могли да виде шта је предвиђено и да дају примедбе. Стављено је скоро 2.000 примедби.

И?

И - све примедбе су одбачене!

Како то разумете?

Као бахато спровођење моћи: Не знам о томе ништа, али имам моћ да све то спроведем, не питајући никог који о томе ишта зна.

„Јаооој, што је лепо!“, да ли до вас допиру такви гласови?

Да ли ти објекти имају креативне вредности? Ја мислим да немају и да су примери најобичније конвенционалне архитектуре. Зарад неколико стотина људи који ће ту да живе и да имају диван поглед на Саву, хиљадама других грађана се затвара могућност да из својих станова виде реку. Београд ће бити зазидан град! Београд је један од најстаријих европских градова са континуираним становањем, његова силуета креће од Ушћа, преко Београдске тврђаве, Саборне цркве и њеног торња све до звоника и Храма Светог Саве. Ко сте ви који тај диван профил сада зазиђујете?

Шта је проблем са саобраћајем?

Ви сте лаик, али у питању је обична математика. Главни урбаниста је најавио булевар са шест трака и зеленилом

у средини, широк 45 метара, којим ће повезати Улицу војводе Мишића са Карађорђевом! Булевар од 45 метара уливате у Карађорђеву улицу која код београдске задруге није шира од 7 до 8 метара?! Како се то изводи?

Већ треба да селе Железничку станицу, где ће да је селе? Нису завршили пероне у Прокопу, нема станичне зграде, како се долази до тамо, како се иде до града... како која врата отворите налетите на арматуру! Треба четири станице да изградите да бисте преселили ову станицу, а ништа није почело да се гради, зато вам кажем: ово ће да стане.

Аутобуску станицу треба да селите, а нисте ни почели да градите нову. То су све проблеми које прави „Београд на води“, метастазе избијају на све стране. Без метроа нема решења за саобраћај „Београда на води“, био је тема док су трајали избори. Није се ни осушило мастило на гласачким листићима, а они су већ померили метро за десет година!

Па, добро. Али како је могуће да људи из ваше струке потписују пројекте за које је сваком лаику јасно да су неизводљиви?

Могуће је. Архитекте које раде, спроводе, потписују и не смеју да зуцну да не би угрозили нешто што имају, нису једина струка која се завукла у мишју рупу.

Зашто не би смели „да зуцну“о тривији да 45 метара не може никако да се улије у 6 метара?

То је питање за милион долара. Када бисмо то знали, не бисмо били у оваквом јарку у каквом јесмо. Зашто Архитектонски факултет ћути? Зашто ћути Саобраћајни факултет? Како је Урбанистички завод од респектабилне институције претворен у крпу? Причамо ми са Академије, а просек година нам је негде око осамдесет (80). Ми причамо јер други нико не прича, сви ћуте.

Па, то је стварно феноменално!?

То је све феномен до феномена, то су слојеви деценијског ћутања о свему и свачему. Ћутали смо о неконтролисаној дивљој градњи, а данас се питамо како је могуће да смо тако упропастили Београд.

Кад је то почело?

За време Тита и комуниста и те како су се поштовали урбанистички закони. Ишли сте у затвор ако на својој тераси направите нешто што је ван нормалног детаљног плана за ту зону. Онда је дошао период `90-их година када се све пореметило па и урбанизам. Почело је да се сређује доласком Ђинђића за градоначелника, али га је друштво из СПО-а врло брзо сменило. Од уласка те екипе у градску владу почиње интензивна дивља градња. Уништавање Београда на тековинама СПО-а после 2000. настављају демократе. Демократске архитекте су наставиле дивљу градњу и увеле још грђи инвеститорски урбанизам. Тако се десила и Рајићева и Аутокоманда, Ушће... све је настало у периоду од 2000. А од 2012. смо добили ово чудо где више ништа не постоји.

Шта у ствари значи „дивља градња“?

Цео „Београд на води“је дивљи то је дивља градња какве нема на планети. Незамислив је редослед по коме се прво гради, а потом тражи грађевинска дозвола.

Да ли постоји неки сличан пример?

Не постоји на свету. Нема таквог примера да се ишта слично прави без пројекта. Сама та чињеница говори да „Београд на води“нема будућност.

На ком делу планете је још могуће да се толико „дивља“на миру?

Опет ме питате зашто је струка отишла у тандарију и зашто Архитектонски факултет не може да се огласи. Па, зато што је на буџету. Власт је у стању да им скреше све дотације тако да више не могу да функционишу. Сви су на неки начин уцењени, корумпирани, то је то.

Испада да је предуслов за храброст да сте старији од 70 година? Шта би било коју власт зауставило у ма којој намери да оствари своје „деценијске снове“ако се све еснафске побуне своде на максимум 40 људи?

Поменули сте нас четрдесет чланова ААС-а, а да ли бисте могли да ми набројите 40 новинара који су спремни да проговоре о кршењу етике у оквиру ваше струке? Све је то мало и зато полажем наду у младост која се окупља око иницијативе НДБГ, барем када причамо о Београду.

Без обзира на изборни резултат?

Као што је неко већ рекао, они су за мене победници ових избора. Добили су 30.000 гласова, што је с обзиром на потпуну медијску блокаду врло добар резултат. Да су ме послушали да направе заједничку листу само са Ђиласом, без његових подржавалаца, то би по мени била добитна комбинација. Политика је код нас потпуно пропала ствар. Ми смо уништили вишестраначје, поново је успостављен једнопартијски систем.

Да ли сте били изненађени резултатом београдских избора?

Мислио сам да се Београђани неће обрукати, али обрукали су се. Шта да им радим? Тражили сте, гледајте, ево вам га сад. Ми тридесет година нећемо да направимо озбиљну државу, то је одговор. Имамо провизоријум од државе, а могли бисмо врло једноставно да је направимо, само да хоћемо. Али ми нећемо да направимо државу. Немамо институције, зато што их једноставно не желимо.

Све нормалне грађанске вредности су претворене у баналност. Направљен је хаос у држави, хаос у главном граду, хаос у главама људи и није чудо што се овако гласало

Да ли су грађани изгласали и „Београд на води“и фонтану и јелку...?

Ми тридесет година смишљено правимо такве грађане. Све нормалне грађанске вредности су претворене у баналност. Направљен је хаос у држави, хаос у главном граду, хаос у главама људи и није чудо што се овако гласало.

Шта гледају на телевизији, које новине читају? Београд је једна тужна прича, окружен је фавелама и гетоима избеглица које праве дивље куће без инфраструктуре. Уништене су централне општине Врачар, Булбудер, Професорска колонија... од дивних осунчаних улица направљени су кањони, ниједна кућа се није правила по пројекту, пробијало се и дозиђивало по 3-4 спрата... Не можете тако да радите, а да имате леп град. Имаћете један ружан град, који ће бити привлачан само за трећеразредне туристе

који ће овде имати јефтину, баналну, естрадну, примитивну забаву.

Тај концепт је победио са слоганом „Зато што волимо Београд“. Да ли сте тога свесни?

Знате шта... онај ко ради „Београд на води“, он мрзи Београд. За мене ту нема дилеме.

Како разумете реконструкцију Славије?

Славија је још један пример тога о чему причам. Једини проблем је био како да се склоне пешаци који задржавају саобраћај. Уместо да то реше, они су направили појило због којег ће људи претрчавати кружни ток и гинути у жељи да виде где бућка вода.

Да ли вас барем „Хилтон“импресионира?

У том случају сам пре свега запрепашћен да архитекта који га је правио није позван на отварање! Гледао сам и раније представнике власти како пресецају врпце, па те парчиће стављају у џепове, немам појма зашто. Али нисам до сада запазио иновацију да се пројектанти на те хепенинге више не позивају. Где смо ми стигли?

Шта мислите када прочитате вест да је председник жирија за најбоље решење за споменик Стефану Немањи, нико други него Никола Селаковић?

То су све глупости. То је све популизам. Више од Селаковића ме се тиче бечки архитекта кога су промовисали у „дворског архитекту“, Борис Подрека. Тај господин је добар архитекта, али у мојој улици живи најмање петоро једнако добрих као што је он. Зашто им је потребан бечки архитекта да прави шаре на поплочаним трговима? Како је испало да ниједан наш архитекта није дорастао да решава Обилићев венац, Топличин венац, Студентски трг, како се испоставило да је Подрека најнадлежнији за наш случај?

А решење за Студентски трг?

Имам врло негативан став према томе, мислим да Београду није потребно 20.000 квадрата пешачких зона. Имаћемо пешачке зоне и около њих празне локале. Половина локала у Кнез Михаиловој је већ затворена, „Руски цар“зврји празан и окован даскама... Зашто поплочавамо хиљаде квадрата у централној зони и отежавамо живот грађанима који ту станују? Нити могу да се паркирају, нити може да им дође хитна помоћ, ватрогасци... Зашто им то радимо, зашто се то ради?

Зашто се то ради?

Популизам: правим нешто што могу лако да направим, пресечем врпцу, засеним простоту. Зашто не радим канализацију уместо гараже на Студентском тргу? Зашто уништавам археологију да бих направио гаражу поред гараже у Рајићевој која је огромна и полупразна? Причам да ћу искључити аутомобилски саобраћај из центра да бих увео бицикле, а правим огромну гаражу - зашто? Да бих на крову те гараже, што је још већа срамота, метнуо Ђинђићев споменик! Зашто? Да ли је то место за Ђинђићев споменик?

Како вам изгледа сам споменик?

Као суштински промашај. По мени је она стрела требало да буде окренута надоле, јер смо ми истог Ђинђића окренули на доле.

А сама идеја да ова власт диже споменик Ђинђићу?

Мислим да ни он ни Пекић не би волели да им ови дижу споменик.

Шта мислите о идеји да Милошевић добије споменик у Београду?

То је Мркино измотавање. Ми мењамо историју, ми стално тежимо да поправимо прошлост, уместо да мислимо и да поправимо будућност.

Да ли знате земљу где власт показује толики степен ароганције према стручњацима, где се реч „стручњак“изговара са толиким наводницима?

Није ми познато. Моја супруга и ја смо радили у Индонезији, у Зимбабвеу, у Кувајту... ми знамо како смо били респектовани као архитекти. Нема примера да се овако ниподаштава струка. Шта би онда то значило - у каквом друштву живимо, како се ово зове?

Импровизоријум од државе у коме сви ћуте. Људи јесу угрожени, озбиљно су осиромашили и њихово ћутање није за осуду. Ако 85 одсто грађана Србије прима мање од просечне плате, онда је све то разумљиво.

Ако разумемо зашто људи ћуте, како да схватимо зашто ви говорите?

Ја сам одрастао у грађанској породици, отац ми је био адвокат, тако смо некако васпитани. Важно ми је да имам свој став. Пристојан грађанин не може да држи главу у песку.

Шта мислите о последњој насловној страници НИН-а?

Феноменална! Адекватна, дескриптивна и алал вера Петричићу.

Да ли је то доказ да овде има слободе медија?

Хвала богу да постоје и НИН и Време и Данас и Н1, али, ми смо далеко од медијских слобода. Када станем испред киоска у Вишњичкој бањи и када видим које се новине купују, мени се преврне утроба. Дођу три примерка дневника Данас, могу да га купим у десет увече, нико ми га неће отети. НИН дође у истом броју примерака, исто се набије иза неких других новина, треба да га тражите, увек је некако блатњав као да га намерно мажу по патосу, изгужван и штрокав. То је наша медијска сцена и зато људи и мисле тако како мисле.

„Може ли град да плаче?“, био је наслов једног вашег текста. Моје питање за вас је - може ли град да престане да плаче?

Још ће да плаче. Али не може то довека тако. Не може.