РИЈАЛИТИ ПРЕЧИ ОД КРИМИНАЛА
Случај Савамала
Уз то што је интересовање дневних листова за „урушавање правне државе“упадљиво опадало упркос изостајању кривичне и политичке одговорности, на узорку од 706 прилога који су се непосредно бавили бесправним рушењем, установљено je и урушавање здравог медијског амбијента
Ако је рушење у Савамали парадигма „урушавања правне државе“, што је најчешћа процена случаја, његове последице сугеришу да правне државе овде никада није ни било. Једино што је од последичног грађанског незадовољства данас преостало су спорадичне спрдње с фантомском сликовношћу и немаштовитим кованицама попут „комплетни идиоти“. Со на, испоставиће се, недовољно велику рану у правосудном ткиву друштва трља и говоркање да Синиша Мали фигурира као будући министар, иако је за његовог градоначелниковања у двема савамалским улицама у априлу 2016. бесправно порушено неколико објеката због почетка радова на пројекту „Београд на води“. Само још очајни оптимисти понављају да је тадашњи премијер Александар Вучић био најавио политичко повлачење Малог. И синтагма „правна држава“постала је тек тест друштвене толеранције на цинизам, нарочито кад властодршци њоме перу уста, кад руке већ не морају. Међутим, бесправно рушење под окриљем савамалске ноћи постало је тангентално индикативно, јер је извештавање о њему показало сјај и беду штампаних дневних медија, што је у истраживању „Случај Савамала“сажела невладина организација Civil Rights Defenders.
И, колико год туробно било пуних годину дана читати написе из шест новина (Политика и Данас узети су као представници „референтних новина“, Блиц и Вечерње новости сврстани су у „полутаблоиде“, а Курир и Информер у „таблоиде“), налази истраживања су још туробнији. Уз то што је интересовање дневних листова за „урушавање правне државе“упадљиво опадало упркос изостајању кривичне и политичке одговорности, на узорку од 706 прилога који су се непосредно бавили бесправним рушењем
је установљено још једно урушавање – урушавање здравог и делотворног медијског амбијента. Недвосмислени закључак је да већи тираж неким чудом подразумева обимом скромније, објективношћу оскудније и властима милије извештавање.
Око 70 одсто написа било је објављено у листовима Данас и Политика, далеко ређе се извештавало у Блицу и Вечерњим новостима (око 20 одсто), док је тек сваки десети текст био објављен у Куриру и Информеру. Ово у пракси значи да су отприлике три од четири текста објављени у оним листовима (Данас, Блиц, Политика) који ђутуре учествују с око 25 одсто на тржишту штампаних дневника, а да су далеко читанији Курир, Информер
и Вечерње новости издвојили простор за тек сваки четврти текст, по правилу прорежимски обојен.
Структура објављивања по листу је такође симптоматична. Данас је објавио 343 текста, док су све остале новине ђутуре објавиле свега двадесет текстова више – Политика 140, Блиц и Вечерње новости скупа 147, а Информер и Курир 76 текстова. Информер је објавио најмање написа о „случају Савамала“(32), али му је посветио највише насловних страна – чак тринаест. Следи Политика с 12 насловних страна, а диспропорција у представљању теме подцртана је чињеницом да је Политика објавила четири и по пута више текстова о њој. Једино Информер ниједном није објавио фотографију рушевина које су преостале након фантомске камариле, једном је објавио фотографију с потоњих протеста, али је предњачио с гурањем жуте патке читалаштву под нос.
Истини за вољу, резултати се тичу дневних новина, али би без проблема могли да важе и за све друге медије. У периоду који је истраживањем обухваћен, збирни тираж читаних издања кретао се око 350.000, док се укупни тираж свих дневно-политичких новина кретао око 450.000 примерака дневно. Иако се навике потрошача медија увелико мењају – традиционални медији полако губе трку с телевизијом и интернетом – чињеница је да већина укупно објављеног информативног садржаја и даље потиче управо из дневне штампе.
Уосталом, свако ко је ма и насумично отворио неки од праћених листова и потом бацио око на неку од информативних телевизијских емисија (да их великодушно тако назовемо, част изузецима) може да посведочи о великој подударности у извештавању. Тема сваког трећег објављеног прилога тицала се позива на
одговорност, а још трећина се бавила рушењем у Херцеговачкој или радом јавне власти тим поводом. Активности иницијативе Не да(ви)мо Београд и независних институција били су тема у сваком четвртом прилогу. Најчешћи угао извештавања био је вајно урушавање правне државе (83,4 одсто), а Курир, Вечерње новости и Политика су с 10 одсто прилога учествовали у анализи теме као позивању на рушење власти. Помоћ им је пружио и Информер, убацивши прстохват лупетања о тобожњем нападу на премијера, корупцији и криминалу.
Када је о актерима реч, највише простора је очекивано добио Александар Вучић, који је 80 пута био парафразиран, а 10 пута цитиран, док педаљ за њим марширају припадници иницијативе Не да(ви)мо Београд, који су директно цитирани 42 пута, а 56 пута парафразирани. Међу представницима власти другу и трећу позицију заузимају Синиша Мали и Небојша Стефановић, помињу се ту у сваком деветом прилогу и органи задужени за истрагу, а част грађанског друштва поред Иницијативе бране још независне институције и невладине организације, као и други јавни актери незадовољни суспензијом владавине права. Опозиционе странке биле су слабо присутне у дневној штампи, али су о овој теми далеко активније биле на друштвеним мрежама, нарочито Твитеру.
Вучић је поменут 106 пута, а активисти иницијативе 95 пута. Споља гледано, могло би се на основу ових података закључити да је заступљеност власти и тадашњих носилаца друштвеног незадовољства безмало равномерна. Ваља, међутим, подсетити да је дневни лист Данас готово једини озбиљно и континуирано извештавао о негативним реакцијама на рушење у Херцеговачкој и Мостарској. Само у специјалном издању ових новина из јуна 2016. садржано је више текстова него у Куриру и Информеру за годину дана заједно. Ставови јавних личности које су се ангажовале око „случаја Савамала“такође су се могли прочитати скоро искључиво у Данасу, и то у 35 прилога. Дакле, бројке знају да сакрију колико и да открију – у просеку јесте објављивано два текста дневно о овој теми, али је учесталост опадала, при том се драстично разликујући од новина до новина.
Уосталом, није ни свако извештавање исто – у Политици је, рецимо, било могуће прочитати неинтониране наслове попут „Врх градске власти одговоран за Савамалу“, док су у Информеру били сусретљивији наслови попут „Сорос, Рокфелер и Наташа Кандић хоће да нам увале патку“или „Савамала, лаж велика“. Представници власти су по правилу добијали прилику да предоче своју улогу, да преусмере кривицу и негирају критику, неретко директним и најчешће неоснованим оптуживањем других актера. У Данасу се оштрица критике власти тим маневрима није изгубила, али је драстично отупела у другим гласилима, нарочито Информеру, иако се већ на први поглед види да му до критике баш и није стало.
Уосталом, као и у другим сферама друштвеног деловања у Србији, пре се може говорити о хегемонији прорежимских медија неголи о некаквој поларизацији унутар плурализма.
Представници власти су по правилу добијали прилику да предоче своју улогу, да преусмере кривицу и негирају критику, неретко директним и најчешће неоснованим оптуживањем других актера