Неартикулисани звуци пакла
БЕОГРАДСКИ ФЕСТИВАЛ ИГРЕ
Одиграти Врт земаљских уживања свакако је била борба. Ако пред неким комадом стварности ваља посумњати да се баш све може одиграти, Бошов рад је сасвим добро место за такву сумњичавост
Ко год има личан однос са уметношћу, барем једном је пожалио што не сме да дотакне слику или скулптуру. Човек је и тактилно биће, те су посматрачу за потпуну уметничку интеракцију потребни и прсти, а понекад и чекић, о чему би могла да посведочи Микеланђелова Пијета из Ватикана. Да би се идеално појмила величанственост Врта земаљских уживања Хијеронимуса Боша, пак, било би потребно још и двоје помоћника. Посматрач би стао пред склопљени триптих, помоћници би дело лагано раскрилили, и гледалац не би туристички ушетао у свет неупоредивих халуцинација генијалног Холанђанина, већ би гледао његово рођење. Мадридски Прадо нажалост и наравно не допушта такве театралности, али једна монтреалска играчка дружина одлучила је да попуни ту естетску празнину. Играчи Компаније Мари Шуинар на Београдском фестивалу игре лудо храбро су излетели из затвореног триптиха и након седам-
десет пет минута вратили се у њега праћени аплаузом.
„Задивљујуће је што нам је Врт земаљских уживања значајна и после петсто година. Још чујемо како говори о хаосу света, о сновима или жељама света. И унутар тога – великог ствараоца који је имао снагу да оде у такав мрак а да не изгуби додир са хумором“, каже за НИН Керол Пријер, солисткиња Компаније Мари Шуинар.
Интерпретација ремек-дела које је Бош израдио између 1490. и 1500. ни након пет векова није питање за академију, већ за ринг. Да ли на левом панелу, на коме бог Адаму представља Еву, прва жена већ заводи, а први мушкарац већ у њу пожудно зури, из чега се могу извући сви потоњи греси? Историчар уметности Вилхелм Френгер вероватно јесте најконтроверзнији Бошов тумач, али контроверзан ту-
мач није исто што и контроверзан бизнисмен, па вреди размислити о томе што Френгер у Адамовом погледу види и изненађеност присуством бога, и запањеност тиме што Ева изгледа као да су му је од ребра правили, и чисто сексуално узбуђење. Било како било, уобичајена хришћанска логика налаже да се триптих посматра слева надесно; као пут од раја до пакла. Канађани су, међутим, одлучили да
панелима замене редослед, те не завршавају паклом, већ рајем. Лако је то приписати жељи да човечанству намене бољу судбину од оне коју је видео Бош, али Керол Пријер одлуку приписује естетици Мари Шуинар.
„Мари ствара веома интуитивно, дакле не нужно разумом, већ на основу онога што јој се чини исправним у погледу енергије и визије. Тако је видела драмски лук.“
Можда је и драмски лук Хијеронимуса Боша био другачији но што се на први поглед чини. На средњем панелу Врта земаљских уживања, којим је Мари Шуинар отворила кореографију, углавном видимо чулно и грешно човечанство на низбрдици ка ужасу десног панела. Такво схватање може се поткрепити и другим Холанђаниновим радовима. Шта ћемо, међутим, са могућношћу да је Бош био јеретик, или да су га инспирисали јеретици, или да су триптих наручили јеретици из редова адамита, који су веровали да су се вратили у стање првобитне безгрешности, те да на централном панелу заправо гледамо тријумф ослобођеног човечанства које без страха ужива у пожуди?
„Ми се у сваком случају сјајно проводимо (смех). Прослављамо сценску могућност да се откачимо, да искористимо све могућности маште. Можемо се осврнути на део себе који не можемо да дотакнемо ходајући улицом. Стога је за нас то добар провод, и не мислим да играмо грех, али у оку посматрача може да буде другачије.“
Очима и ушима посматрача на Београдском фестивалу игре свакако је најинтригантнији био пакао, у коме су канадски играчи занимљиво удаљили од Боша. Док је десни панел из Прада царство бола и очаја, у коме грешнике злостављају демонске креатуре, пакао Мари Шуинар више подсећа на побуну у лудници, у којој су пацијенти једни другима и крвници и жртве, а себи самима разобрученост – не нужно непријатна. Добро, Бошов простор патње вероватно не би био задовољавајући са свега десеторо играча на сцени, али Пријер каже да ово одступање није последица ограничености у људству, већ – опет – особености Мари Шуинар.
„Мари ствара веома налик визуелном уметнику. Када је радила сама, бавила се и перформансом, и та се њена страна у чину пакла добро види. Мислим да је Мари занимала надреалност тог пакла. Хтела је да од њега стигне у своју поезију. Бошов пакао био је, дакле, полазна тачка; није нужно покушавала да га следи. Појела га је и претворила у нешто друго, као партитуру коју би ремиксовала.“
Неартикулисани звуци пакла били су добра одлука. Ако житељи подземља комуницирају, могуће је само да свако схвата сваког или да нико не разуме никог, јер само те могућности доносе максимум патње, а то се нашим језицима не може постићи. У представи, пак, играчи су свесно одбацили језике да би поезија остала отворена, да би свако интерпретирао за себе, објашњава Керол Пријер. Зато је и у завршном чину бог Еви представљао Адама.
„Поново је реч о отворености. Сви смо чистоћа или љубав или шта год представљали, а не само мушки или женски лик.“
Буто плес додирује аспекте човечанства и духовности који су веће од нас самих
Вреди поменути да ни Керол Пријер, у складу са претходном изјавом, није само солисткиња, то јест главни женски лик канадске играчке дружине. Њену игру не чине само вештине на које смо навикли у нашој култури. Градила се, рецимо, и бутом, јапанским плесним театром.
„Буто додирује аспекте човечанства и духовности који су веће од нас самих. Постоји у њему референца, рефлекс предака, сви су они са тобом док вежбаш.“
Егзотика је својевремено помогла и самом Хијеронимусу Бошу да посади Врт. Њеним левим панелом шетају животиње Новог света, жирафа и слон, које вероватно дугује храбрим путописцима попут Киријака из Анконе. Пријер се у исте сврхе, зарад онеобичавања, послужила и каларипајатом, древном индијском борилачком вештином. У Индију је отишла да би учила баратанатијам, традиционални плес, али…
„… Једног јутра сам видела човека како изводи каларипајат, и у тренутку сам утробом схватила да морам то да пробам. Отишла сам у мало село и вежбала шест недеља са једном породицом. Каларипајат ме је утемељио, био је духовна веза са нечим древним. Целовит духовни систем иза њега служи томе да човек стекне мир, да се оспособи да прочита ум противника пре него што борба и почне, да се у борбу заправо не би ни ишло. Има у томе нечег дивног.“
Одиграти Врт земаљских ужитака свакако је била борба. Ако пред неким комадом стварности ваља посумњати да се баш све може одиграти, Бошов рад је сасвим добро место за такву сумњичавост. Керол Пријер стога на питање о границама игре не одговара са врха главе, али када одговори, оптимиста је.
„Верујем да сам у неким кореографијама и код неких играча видела да досежу такву генијалност. Није то нешто што ћете наћи у свакој играчкој изведби. Потребно је много зрелости и животног искуства. Ми смо млада компанија, и можемо донекле да разумемо Боша. Не знам да ли сви ми, играчи, можемо да се винемо до Бошове визије, али мислим да игра то може. Покрет је енергија. Енергија говори.“