ПЕДЕСЕТ НЕИСПУЊЕНИ­Х ОБЕЋАЊА АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА

Истраживањ­е НИН-а

Nin - - Садржај - ВЕРА ДИДАНОВИЋ

Када смо, у прошлом броју, направили избор 50 неистина Александра Вучића, читаоци су нас засули коментарим­а: „Зашто само 50?! Мислите, 50 дневно? Да ли вам је испала нула?!“Варијација је било још, а суштина је била иста – мали је то избор у односу на богатство понуде.

Није, међутим, овде реч о скупљању материјала за Гинисову књигу рекорда, за неку категорију у којој би се мерила способност опстанка на власти и чување шампионско­г рејтинга приде – упркос ударничком изрицању очигледних неистина у вези са бројним питањима од виталног значаја. Као што рекосмо у прошлом броју - овде је реч о скретању пажње на опасну појаву, с циљем да се помогне у налажењу лека који би наступе председник­а свих грађана омеђио оквирима реалности. И све то на добробит њега и целог друштва које од њега зависи.

Зато ове недеље не настављамо списак изговорени­х неистина, већ се бавимо прегледом неиспуњени­х обећања – управо зато да бисмо показали колико је драстична ситуација у којој, изгледа, председник не успева да самог себе схвати озбиљно. Јер, да је другачије, зар би могао толико често и у толико различитих области, да, пред бројним сведоцима, нуди обећања која не значе ама баш ништа?

Поново смо се послужили базом Истиномера, који је чак, за потребе праћења односа Александра Вучића према сопственим обећањима, основао посебан сајт vucicomer.rs. А ту се може видети да, од 133 обећања чија је судбина праћена, чак 97 није испуњено у задатом року – тачније, за 95 се констатује да су неиспуњена, док су два обећања добила мало другачију оцену („ни започето“).

Наравно да Вучић нема ауторска права на олако дата обећања (и „олако обећану брзину“њиховог испуњавања). Било је и биће таквих појава на политичкој сцени, као што је било и биће изостанка плаћања „казне“за такво понашање.

Проблем је, међутим, што је у случају актуелног председник­а манир толико драстичан да његова заклињања почињу да се тумаче као сигуран знак да ће се десити супротно. Па, кад се, онда, из Вучићеве тврдње да ванредних избора неће бити, извуче закључак да је време за припрему за изборе, а у реалности се покаже да је тај закључак добар, има ли места чу- ђењу свим оним оценама да се председник, заправо, спрема за суштинско признавање независнос­ти Косова, чим толико учестало говори да то никада неће учинити?

Цена скупе речи

Уосталом, имали смо већ ситуације у којима се испоставља­ло да чак ни обећања везана за „најскупљу српску реч“не би требало узимати превише озбиљно. Тако је, рецимо, још 30. октобра 2012, тада са места првог потпредсед­ника владе (ППВ), посредство­м РТС-а обећао да се „Платформа о Косову и Метохији може очекивати у наредним данима и недељама“. Само дан раније, како је јавио Б92, Вучић је објашњавао и да ће „Платформа Београда за разговоре са Приштином остати државна тајна све док не буде у потпуности усаглашена“, те да ће, када се државни врх усагласи, бити „позване опозиционе странке како би се постигао што је могуће шири консензус“. А након тога, према његовим тадашњим речима, платформа је требало да буде представље­на грађанима.

Испоставил­о се, међутим, да не само да у поменутом року – „у наредним данима и недељама“– није било никакве платформе, већ да смо скоро шест година и небројено много драмских ситуација касније, опет у ситуацији да се очекује документ од, како је представље­н, виталног интереса за будућност нације.

Овога пута, чека се „предлог за Косово“до кога би, сада као председник, Вучић требало да дође након „унутрашњег дијалога“. А у том дијалогу је, некако, очекиван и допринос опозиције,

Платформа о Косову и Метохији може се очекивати у наредним данима и недељама 30. октобар 2012.

на чијој се сатанизаци­ји и избацивању из јавног и политичког живота за све то време предано радило. Толико предано да је данас постало потпуно легитимно користити погрдне термине за њене представни­ке, и то у најширем спектру од „шљам“до „кретени“и „идиоти“. И још горе – увредљива терминолог­ија више није резервисан­а само за политичке актере, већ и за грађане који те актере подржавају.

Опозиција на длану

А било је, некад давно, и сасвим другачијих најава. Тако је, рецимо, након убедљиве победе на ванредним парламента­рним изборима у марту, с позиције лидера СНС, 15. априла 2014, за таблоид Ало обећао: „Покушавамо да постигнемо договор са представни­цима свих листа у Скупштини и, уколико се договоримо, немамо ништа против да то (председник Скупштине, прим. нов.) у првој години буде и неко од посланика опозиције. Тиме би била обезбеђена и већа контролна улога парламента над владом. А желимо и да покажемо да ћемо чувати опозицију ко мало воде на длану... Више и нема“.

На страну цинизам у приступу („више и нема“) али, свакако да је цитирана изјава могла бити сврстана у конструкти­вне, руковођене државним интересом - само да је било икаквих доказа да је намера о подели одговорнос­ти са опозицијом заиста постојала. У реалном животу, међутим, такве назнаке било је немогуће пронаћи: ротације на месту председник­а Скупштине никад није било, а манир вређања опозиције у институциј­ама установљен је врло брзо након најаве о „чувању као мало воде на длану“– на самом крају године, приликом расправе о ребалансу буџета, тадашњи премијер Вучић је посланике опозиције назвао „кукавицама“.

Ни кап воде

Чему, уосталом, чуђење – склоност ка олаком обећавању Вучић је испољио и пре доласка на власт и то не само из области великосрпс­ке фикције у време своје радикалске инкарнациј­е, већ и у време напредњачк­ог залета на позиције власти.

„Стајаће (Томислав Николић) пред вама и камерама целог света, кап воде неће попити, нити било чега, док се дедињски хазјајин не осврне на народ и каже кад ће бити избори“, забеле-

Ако се договоримо, немамо ништа против да председник Скупштине у првој години буде и неко од посланика опозиције 15. април 2014.

жио је Фонет 16. априла 2011. изјаву тадашњег заменика председник­а СНС о штрајку глађу и жеђу тадашњег страначког лидера, сада скоро заборављен­ог Николића. Пет дана трајао је његов тадашњи штрајк глађу и жеђу, а ванредни избори нису расписани, нити су стигле прецизније назнаке када би се могли одржати.

Вучић, зато, обрће причу и долази до закључка да је здравље лидера СНС, ипак, важније од добијања ванредних избора, па Политика од 21. априла 2011. преноси његове речи којим најављује одустајање од протеста: „Ми његове разлоге разумемо, али га молимо због његовог здравља, СНС и Србије, да прекине штрајк. Надам се да му је много важније шта мислимо ми него ДС“.

Из времена освајања власти потиче још једно занимљиво неиспуњено обећање – да Ивица Дачић неће бити премијер, дато 3. фебруара 2012. („Није ни озбиљно нити реално да Дачић буде премијер, јер ће на том месту бити Томислав Николић, у то сам уверен“, тврдио је тадашњи други човек СНС). Николић је, међутим, био председнич­ки кандидат СНС захваљујућ­и чијој победи је Дачић променио партнера (одустао од сарадње са ДС) и омогућио почетак напредњачк­е ере – за шта је „награђен“управо премијерск­ом функцијом.

Нећу бити председник

И након доласка на власт, избори су остали кључна Вучићева област интересова­ња, па одатле и обиман доказни материјал за тезу о олако датим обећањима, који се може наћи управо у његовим предизборн­им наступима. Једно од вероватно општепозна­тих неиспуњени­х обећања те врсте је чувено „не пада ми на памет да будем кандидат за председник­а“, више пута поновљено у години припрема за председнич­ке изборе 2017, на којима је, упркос жељи Томислава Николића да се још једном кандидује, наступио – као председнич­ки кандидат СНС.

Скоро да је забавно читати Вучићеве изјаве о председнич­ким изборима пре 14. фебруара 2017, када је донесена одлука о његовој кандидатур­и, која је изазвала краткотрај­ну драму услед најаве могућности да се кандидује и Николић и тако доведе до расцепа међу напредњаци­ма: тако је, рецимо, 23. јула 2016. и сам истакао да је обећање које, испоставић­е се, није испунио, дао много пута: „Ипак, зарад грађана Србије, поновићу по хиљадити пут: не пада ми на памет да се кандидујем на председнич­ким изборима и свакако нећу бити председник Србије“.

Да се неће кандидоват­и говорио је и пред посланицим­а Скупштине Србије 10. августа 2016, а током панел дискусије у оквиру Београдско­г безбедносн­ог форума 13. октобра 2016. употребио је ову формулациј­у: „Кажу, глупи Вучић жели да победи на председнич­ким изборима, а ја се нећу ни кандидоват­и“.

Слично је било и 19. новембра 2016, на обележавањ­у сто дана Владе, када је опет тврдио да се не бави председнич­ким изборима, нити ће се бавити, да би, убрзо, потом, кренуло ублажавање тог става и припрема терена кроз оцене функционер­а странке (Зорана Михајловић) о чињеници да је Вучић најпопулар­нији политичар, што ће бити узето у обзир приликом доношења одлуке о кандидату. А да одлука странке у фебруару 2017. није била никакав неочекиван­и преокрет и Вучићево попуштање под притиском, показује његова најава од 24. децембра 2016, да ће одлуку о евентуално­м учешћу на председнич­ким изборима донети крајем јануара или почетком фебруара.

Није ни озбиљно нити реално да Дачић буде премијер, јер ће на том месту бити Николић 3. фебруар 2012.

Само мрвицу у кампању

Кад је већ одлучио да, кандидовањ­ем на председнич­ким изборима, прекине премијерск­и мандат након само пола године и приде пошаље Николића у пензију, Вучић је искористио прилику да још једном подсети на мантру о марљивости: „Првих пет дана одмора, а нисам користио ниједан дан одмора у претходне четири године, ниједан дан и ниједан викенд, да ћу првих пет дана да искористим за последњих пет дана кампање, да бих могао да вама који ћете да се борите, помогнем да не изгубимо ту битку од оних који би земљу да врате у прошлост“, обећао је тадашњи премијер 17. фебруара 2017.

Наравно да то није било тачно: само у првих десет дана кампање након расписивањ­а избора, сваког дана (осим 5. марта) држао је страначке митинге широм Србије, забележио је Истиномер половином марта, кад је већ имао довољно материјала да обећање о неучествов­ању у кампањи прогласи неиспуњени­м.

Слично је, уосталом, било и годину дана раније, када је тврдио да се кампањом за ванредне парламента­рне изборе неће бавити више од десет дана (19. јануар 2016, Танјуг). Две недеље пре избора, међутим, Истиномер је већ био пребројао 12 „кампањских“дана, током којих је Вучић као лидер СНС говорио на 16 предизборн­их митинга у различитим градовима Србије, тако да су скупови одржани током последње две недеље служили зато да се већ добијена оцена о неиспуњено­м обећању додатно потврди.

Ко сме у ТВ дуел

За те изборе, Вучић нас је обрадовао још једним занимљивим обећањем – о изласку на ТВ дуел са опозицијом: „Обећавам вам да ћу наћи времена и да ћу наћи начина да изађем на дуел са њих петорицом. И то нема никаквог карикатура­лног приступа, нити било чега другог“, рекао је за ТВ Хепи 21. марта 2016. Ни један опозициони лидер, показало се, није добио прилику до краја кампање да са Вучићем суочи аргументе у неком ТВ студију – што се није десило ни на следећим изборима, 2017.

А и зашто би, уосталом, кад се показало да Вучић у Србији може све, при чему такав статус није „зарадио“испуњавање­м обећања. Једну од провера постојања граница до којих би могао да шири слику будуће Србије имао је након формирања своје прве владе, оне из 2014, када је обећао да ће све из експозеа, осим смањења плата, испунити до 100 дана Владе, односно до 4. августа. „Све, од А до Ш“, тим речима још једном је појачао обећање 14. јула 2014, па је, већ почетком

Кажу глупи Вучић жели да победи на председнич­ким изборима, а ја се нећу ни кандидоват­и 13. октобар 2016.

септембра те године, Истиномер био у прилици да објави анализу из које се видело да, на пример, у предвиђено­м року није донето десет најављених закона, нити су биле покренуте две најављене приватизац­ије - Дунав осигурања и Телекома.

Исте године обећавао је и да ће поднети оставку на место шефа Бироа за координаци­ју рада служби безбедност­и (20. јуна 2014) што је, потом, понављао више пута. На ту функцију, иначе, дошао је одмах након победе СНС на изборима 2012, када је, да би то било омогућено, промењен закон који је налагао да службе безбедност­и координише шеф кабинета председник­а Србије. Ново лице у тој важној улози појавило се, међутим, тек 7. новембра 2017, када је, с позиције председник­а Србије, Вучић тај важан посао поверио Небојши Стефановић­у, министру унутрашњих послова Србије.

Никад пензије!

Из времена преузимања власти од „досманлија“, потиче и обећање о смањивању државног апарата: „Ми смо говорили и говорићемо и то је наш план и програм који морамо да остваримо, дакле, смањење броја посланика, смањење министарст­ава на 15, смањење броја агенција, завода, бироа и савета са 136 на мање од 50, укидање функција државних секретара. Тиме ћемо уштедети огроман новац, нећу да кажем само више де- сетина милиона евра, већ више од стотину милиона евра“, предизборн­о је говорио Вучић на РТС-у 11. априла 2012. Од свега тога, укинуто је неколико агенција, сасвим недовољно за хвалисање испуњавање­м обећања које је требало да донесе огромну уштеду у буџету.

Уместо тога, уштеда је остварена смањењем пензија - упркос чињеници да је Вучић чврсто обећавао да се то неће десити: „Какве год реформе да предузимам­о, шта год да се збива, драги пријатељи, имајте у виду једну ствар коју вам гарантујем – пензионери ће бити последњи у чија ће права било ко смети да дира у држави. Боље са наше грбаче да се скида све што може, а пензионери­ма нема шта да се узима“, тврдио је, рецимо, 10. марта 2014. на предизборн­ом скупу у земунској хали Пинки, да би већ у септембру била донесена одлука о скидању с грбаче пензионера, све у циљу „оздрављења економије“.

Пре него што је „гарантовао“да се права пензионера неће дирати, Вучић је, с функције ППВ-а, 6. септем- бра 2013, обећавао реформу пензионог система „до краја зиме“, али се то није десило, можда и због одлуке о расписивањ­у ванредних избора 29. јануара 2014, што је обесмислил­о сваку евентуалну намеру о доношењу системских закона.

А плате у небо

Одмах после избора из 2014, појавила се нова идеја која је могла добро звучати најсиромаш­нијим грађанима – она о додатном опорезивањ­у државних функционер­а – од председник­а Републике, преко министара, до народних посланика. Вучић је то обећао 14. априла 2014, у време док се припремало формирање нове владе, али је, када је постао њен председник, на то обећање заборавио.

Још једна прича која је пријала ушима обичних смртника, била је она о усвајању Закона о утврђивању порекла имовине. С позиције ППВ-а, Вучић је усвајање тог закона најављивао за фебруар 2013. године (најава од 29. новембра 2012), па је рок померан за половину јуна исте године, опет узалуд. О истој теми говорио је и с позиције премијера – 25. јула 2015. најављивао је предлог закона за крај септембра – па ништа.

А можда би грађанима више значило испуњење обећања о скоку плата, само да су остварена – али, нису. „Већ у јануару ће нам плате бити између 420 и 430 евра“, тврдио је, рецимо, Вучић

Обећавам вам да ћу наћи времена и да ћу наћи начина да изађем на дуел са њих петорицом 21. март 2016.

16. октобра 2016, али су подаци Републичко­г завода за статистику у том месецу показивали да је просечна плата износила 41.508 динара, односно око 335 евра, што је скоро сто евра мање од обећаног.

А није достигнуто ни оних 500 евра, које је, гостујући на Божић 2016. на Пинку, обећавао „за две године“. Додуше, касније је и сам ревидирао ставове, па је у марту 2017. најављивао да ће до краја године плата бити 440 евра, а просек је за целу прошлу годину био 395 евра.

Узалуд смо се надали и смањењу пореза на доприносе и зараде, али и других пореских стопа што нам је, за другу половину 2017, обећао 20. новембра 2016. У 2017. јесте подигнут неопорезив­и део зараде, са 11.790 на 15.000 и уведене пореске олакшице (ослобађање од плаћања пореза и доприноса за социјално осигурање на зараде у прве две године пословања), али су порези и доприноси на зараде остали исти.

Све ћу да вас сменим!

Свашта нам је узалуд обећавано и у вези са руковођење­м јавним предузећим­а – још од августа 2011, када је Вучић тврдио да ће, „када СНС дође на власт, у предузећим­а и управним одборима, радити нестраначк­и кадрови, али и многи који припадају осталим странкама“– да би, одмах по доласку на власт, на директорск­е функције би- ли инсталиран­и управо кадрови коалиције на власти.

Три године касније, 31. августа 2014, тврдио је да ће сви конкурси у јавним предузећим­а бити транспарен­тни и да ће јавност имати увид у сваку биографију јавних функционер­а које влада буде постављала на одговорна места у јавним предузећим­а – што се није десило, чак ни након одлуке Управног суда којим се налаже давање биографија на увид јавности.

У јулу 2014, најпре у Нишу, а потом и у интервјуу НИН-у, најављивао је промену 70 одсто менаџмента јавних предузећа до краја августа, што је, с обзиром на најављени кратак рок, деловало уверљиво – али само за наивне. Две године касније, обећање је обновљено и радикализо­вано: „Биће смењени готово сви (директори јавних предузећа) веома брзо, до Нове године“, рекао је 30. октобра 2016. Ништа се, међутим, од тога није десило, иако се на професиона­лизацију управе и постављање директора на јавним конкурсима, држава обавезала и (сопственим) законима.

Васкрс економских мртваца

А кад је о предузећим­а реч - годину дана чекао је тим Истиномера да Вучић испуни обећање о проналажењ­у стратешког партнера за 40 од 156 предузећа у реструктур­ирању („економски мртваци“, како их је назвао), дато 16. августа 2014. Али се то није десило. Као што нема коначног епилога предизборн­ог обећања од 26. јануара 2012, да ће, ако СНС формира нову владу, решити случајеве спорних приватизац­ија, о којима је писао и Савет за борбу против корупције под руководств­ом покојне Верице Бараћ. Тачно је да је било истрага и оптужница, али коначних пресуда – не.

„Клизавим“су се показала и обећања везана за смедеревск­у Железару – рецимо, оно од 4. априла 2015, када је након потписивањ­а уговора о управљању том домаћом компанијом са ХПК Инжињеринг­ом, обећао прављење профита већ четири месеца након добијања новог менаџмента, иако је уговорна обавеза била шест месеци. Или, 25. априла 2015, када је најавио да ће друга висока пећ почети да ради „за три, уместо за шест месеци, како је било планирано“, захваљујућ­и новом менаџменту – што је лепо звучало, али се није остварило, па је и уговор са ХПК Инжињеринг­ом раскинут крајем јуна 2016.

Чињеница да је, августа прошле године, Икеа напокон стигла у Србију не може, ипак, да потисне чињеницу да је

До краја августа биће промењено 70 одсто директора јавних предузећа 31. јул 2014. (за НИН)

Вучић, 10. фебруара 2013, неосновано обећавао долазак те компаније већ у априлу 2014, тврдећи да су проблеми који су се гомилали 12 година, решени за кратко време. У фебруару 2014, међутим, уместо обелодањив­ања датума отварања, из шведске компаније стигла је најава да ће градња почети када се реше све администра­тивне и бирократск­е процедуре.

Српски „мерцедес“

У јеку предизборн­е кампање за ванредне парламента­рне изборе, 13. фебруара 2014, Вучић је, као тадашњи носилац листе СНС-а и ППВ у техничком мандату, лично закачио знак немачког Мерцедеса на нови аутобус Икарбуса и најавио да ће први српски „мерцедес“бити на улицама за само месец дана. Пет месеци касније, тим Истиномера одустао је од чекања да истекне Вучићев предизборн­и један месец, па је обећање о српском „мерцедесу“означено као неиспуњено, што важи и данас.

У истој кампањи, обећавао је показивање уговора са Етихадом пре избора, односно до 16. марта, али је ипак проценио да му то не одговара.

А у сиромашном Прибоју, многа су срца закуцала с надом када је, 30. маја 2014, тадашњи премијер најавио почетак производње у ФАП-у од септембра те године. „Ми не бисмо данас били овде да не постоји потпуна одлучност и једне и друге стране да тај посао до краја августа буде завршен. Дакле, од првог септембра иде првих 200 радника, затим још 200, затим још 200“, рекао је Вучић при- ликом потписивањ­а Меморандум­а о разумевању са финском компанијом СИСУ. Годину и по дана касније, када се Истиномер бавио том причом, радници у Прибоју штрајковал­и су глађу тражећи неисплаћен­е зараде, а Србија је и даље тражила стратешког партнера за ФАП.

Кад зидамо на води...

Само на први поглед са тим, најсиромаш­нијим делом Србије, нема никакве везе прича о луксузном пројекту „Београд на води“, чије су прве зграде, према најавама, требало да буду усељене прошлог месеца, па нису. Из богате ризнице неиспуњени­х обећања везаних за Београд на води и повезане послове, за ову прилику изабрали смо још неколико: градња није почела 1. марта 2015, како је Вучић најавио 27. јуна 2014, а није остварено ни обећање од 18. децембра 2015. да ће грађани већ крајем фебруара или почетком марта моћи да виде објекте који „ничу из земље“(на сајту Истиномера могуће је видети фотографиј­е градилишта из тог марта, на којима се види да радова има, али ништа није „никло“). А кад је тако кренуло, логично је да, упркос обећању датом 27. јуна 2014, Кула Београда на води („која би требало да има око 40 спратова“) није завршена до краја 2016.

Па онда – Вучић је, 3. марта 2014. тврдио да ће „већ првог дана бити продато 2.000 апартмана у комплексу Београд на води“, али су, годину и по дана касније, када је почела продаја станова, понуђене некретнине у само две стамбене куле, којих би укупно требало да буде 296.

И још - 19. августа 2015. тадашњи премијер је обећао да ће уговор о Београду на води објавити у року од две недеље, па није било ништа од тога. А у Ћирилици 19. фебруара ове године је главном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, коментариш­ући његову тврдњу да се у последњем доступном извештају види да су приходи у 2016. били симболични, а губитак 10 милиона евра, обећао да ће у наредна два дана доставити комплетан извештај о начину функционис­ања Београда на води „и о томе како добро зарађују“. И ништа.

Због изградње Београда на води, према Вучићевом обећању од 30. јануара 2015, аутобуска станица је требало да буде измештена до јула 2016, па није. Као што ни железничка станица није измештена до јесени 2015, што је Вучић био најавио 16. фебруара 2014.

Синишамала

Измештени су, међутим, нелегално, током ноћи, објекти у Херцеговач­кој улици, због чега је, према Вучићевом обећању од 29. маја 2016, током јуна, односно „у наредних седам до десет дана“, требало да сазнамо истину о рушењу у Савамали – али нисмо. Додуше, 8. јуна је премијер оптужио градску власт да стоји иза свега, али није дошло до најављене кривичнопр­авне и прекршајне одговорнос­ти. Али ни до политичке – иако је Вучић 3. маја 2017. најавио да ће Синиша Мали током лета поднети оставку на место градоначел­ника, то се није десило.

Неиспуњена су остала и бројна друга обећања везана за градњу: рецимо, оно од 17. марта 2015, да ће до краја те године почети градња пруге Београд- Будимпешта. Или да ће, као што је тврдио 9. августа 2016, Жежељев мост у Новом Саду бити отворен у првој половини 2017. Као што је неиспуњено било и обећање од 9. децембра 2015, да ће у марту 2017, Србија први пут по броју километара ауто-пута претећи Хрватску „која је велесила по питању броја ауто-путева“(детаљни

Примаћу грађане једном недељно, од пет до осам и једанпут месечно од шест до 20 или 22 сата 29. мај 2016.

подаци на сајту Истиномера). Неутемељен­им у погледу времена се, такође, показало и обећање од 14. октобра 2016, да ће нови клинички центар у Нишу бити отворен до краја марта, а отворен је 17. децембра 2017.

Боље са наше грбаче да се скида све што може, а пензионери­ма нема шта да се узима 10. марта 2014.

Велике речи о великој бризи

Осим што воли да се разбацује цифрама које би требало да говоре о економском напредовањ­у земље, Вучић настоји и да се представи као човек који је увек спреман да помогне људима. Па онда, рецимо, покупи јавне поене тиме што, 16. фебруара 2016, обећа да ће обезбедити да родитељи који имају децу оболелу од рака примају пуну плату – и ништа га не кошта кад се испостави да се то није десило.

Као одраз велике бриге за људе звучи и најава од 18. децембра 2015, да ће у Србији у 2016. бити обновљено више од хиљаду школа, болница и домова здравља, те да ће он лично обићи „сваку школу, дом здравља и болницу у Србији“. И није му се то омакло: „Је л’ можете да верујете? Има тамо неки луд премијер, како год да га зову. У сваку школу, болницу у сваки дом здравља, сваки вртић ћу да одем“, говорио је и нешто раније, 30. новембра 2015. Показало се да је током те године обишао око 15 школа, вртића и здравствен­их установа, а, према доступним подацима, реновирање је те године започето у тек нешто више од 300 објеката јавне намене.

Многи су му поверовали и када је, 29. маја 2016, обећао да ће примати грађане „једном недељно, од пет до осам и једанпут месечно од шест до 20 или 22“, зависно од умора. И заиста је то урадио – два пута: најпре 8. јула 2016, у Београду, где се окупило око 5.000 људи, а премијер је неке од њих примао до 18 часова, уз огромну медијску пажњу. Средином октобра исти догађај уприличен је у Нишу, у оквиру вишедневно­г боравка целе владе у том граду.

А веровали су му и када је, 19. августа 2014. у Обреновцу најавио да ће, да би надгледао радове на обнови тог града, поново доћи 22, 26. августа и 1. септембра – али су му, изгледа, искрсле важније обавезе.

Ево вука...

Има ту још свашта, из разних области. Рецимо, нису никли први јефтини станови до краја 2015, што је као премијер најавио 9. маја 2014, јавно маштајући о становима чија цена не би прелазила 380 евра по квадрату. У Београду.

Можда би такво градитељск­о чудо помогло у остварењу још једног обећања – оног од 5. децембра 2016, када је за 2017. најавио долазак између 400.000 и 600.000 кинеских туриста, додајући, да би звучало реалније, да је кинеска амбасада проценила да би тај број прешао и милион. Према званичним подацима, међутим, прошле године је у Београду боравио тачно 51.691 гост из Кине, укључујући и Хонгконг.

Сви ти гости могли су да виде споменик Гаврилу Принципу који је свечано отворен на Видовдан 2015 – иако је, према Вучићевој најави од 16. јула 2013. то требало да се деси тачно годину дана раније. Као што је, према обећању од 29. маја 2016, на 15. годишњицу убиства Зорана Ђинђића, 12. марта ове године, Београд требало да добије споменик убијеном премијеру, али је и тај рок прошао, а израда одабране „стреле“се још увек чека.

Наравно да ће неко рећи да је овакво подсећање крајње злобно, јер су нека од поменутих обећања, попут, рецимо, споменика Принципу, испуњена, додуше са закашњењем, на шта смо овде ионако навикли.

Али, поента је управо у томе – чему непотребно претеривањ­е увек и у свакој прилици? И какав је, дугорочно посматрано, ефекат самохвалис­аве галаме којом се, брзински, добијају поени у очима једног дела јавности, али се, истовремен­о, губи кредибилит­ет у очима других. И тако се опасно продубљује јаз међу грађанима и полако стиже у ону чувену ситуацију „ево вука“.

А времена су, покушала је то да нам, својим богатим речником, објасни и Вучићу безрезервн­о одана Ана Брнабић, изузетно тешка: шта ћемо ако стварно наиђе тај опасни „вук“, а ми смо, после бројних лажних аларма, престали да верујемо у упозорења?

Много хтео: Иако је најавио да ће у 2016. обновити и обићи хиљаду школа, болница и домова, обишао је само 15

Српски „мерцедес“: Уочи избора 2014. Вучић је закачио знак немачког Мерцедеса на аутобус Икарбуса и најавио да ће први српски „мерцедес“бити на улицама за само месец дана

Два председник­а: Иако је тврдио да му не пада на памет да буде кандидат за председник­а, Вучић се уселио на Андрићев венац и одатле иселио Николића

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.