ДЕМИЈАН ХИРСТ ИЗ НАШЕГ СОКАКА

Организовани хаос на културној сцени

Да је у култури много шта накарадно, као и у другим сегментима друштва, обелодани неки повремени скандал који одјекне у јавности. Недавни пример су реакције еснафа на резултате конкурса Секретаријата за културу Београда за (су)финансирање уметничке продукције у 2018. Дигла се вербално кука и мотика против нетранспарентности поступка, буразерске доделе средстава, награђивања миљеника, толерисања или чак подстицања фантомских организација створених уочи конкурса, или за ту прилику прилагођених статута...

Тражиле су се правда и откази, а добила арогантна бахатост ћутања типа „може нам се“. Јер, како другачије протумачити понављање грешака на које је лане указала Независна културна сцена Србије (НКСС) подробним извештајем о пропустима на прошлогодишњем конкурсу? Међутим, овај начин финансирања једна је од малобројних институционалних полуга намењених подршци културном развоју. Али конкурси, такви какви су, најчешће не доносе најбољи резултат.

У тако „организованом“хаосу на сцени, где као да нема закона, неко се може неутемељено понадати да нам спас долази од новог Владиног изума, креативних индустрија, све и ако је прекопиран са Запада. Хоће ли нас тржишни модел увести у ред, или ће опет извисити они без политичке залеђине? И, ко ће кога ту контролисати?

Ствари тренутно овако функционишу: усвајањем Закона у култури из 2009, држава је преузела обавезу расписивања конкурса за пројекте и програме у култури, уз формирање стручних комисија из свих области, од издаваштва до позоришта, а преко визуелног стваралаштва. Међутим, конкурси су били пракса Секретаријата још од 2001, подсећа Горица Мојовић, бивша чланица београдске владе и помоћница градоначелника кроз два мандата (2000-2008). И поред недостатка правне основе и претходног искуства (или баш због тога, прим. нов.), „све је било јавно и доступно, нико није ни помишљао да нешто прикрије“, наводи Мојовићева.

Није било ни реваншизма, па су новце на конкурсима добијали и такви који су штрајковали (чак и глађу) против неких одлука челника, док данас слични „не добијају ни цвоњка“. „Уверавам вас да је тадашња власт много више стрепела од става јавности, него што је јавност зазирала од власти“, додаје Мојовићева.

У то време није било ни „фантомских удружења“која данас скупљају

кајмак из буџета, тврди. „Никоме то није падало на памет. Фантоми су патент ове власти“, каже Мојовићева. И нуди као доказ чињеницу да су они који су добијали на конкурсима у „њено време“и данас актуелни на културној сцени.

Конкурси су временом ушли у рутину, све са већим бројем приложених пројеката, било на локалном било на републичком нивоу. Организације и институције су се пројектно описмениле, да би преживеле. Условима конкурса приоритет се давао и даје иновацијама на пољу стваралаштва, а у циљу достизања јавног интереса. Бар тако стоји на папиру.

У пракси, конкурси све више личе на „подстицање аматерског амалгама разбибриге и популистичке културне акције“, наведене прилике описује списатељица Вида Огњеновић. А све мање на подршку „самобитности и аутономији културе и уметничког дела“, наглашава Огњеновићева. Све више значе финансијски подстрек „својима“, а све мање видљивог плана шта се хоће од конкурса, што кулминира управо сада, када је представљен нацрт Стратегије развоја културе у РС (јуна 2017).

Планирањем тактика и кампања, држава званично дефинише шта су јој приоритети и куда стреми. Предложеним мерама у култури, она се обавезује на неговање српског језика и ћирилице, и повезивање српског културног простора, али и гарантује разноликост одговора на културне потребе свих грађана. Па и оних којима није приоритет фарбање ускршњих јаја, за шта је Секретаријат нетом издвојио више од пола милиона динара. Према побуњеним удружењима, ово је једна у мору ставки које илуструју „сумњиве критеријуме“.

Јасно је да увек има незадовољних, по свом инстинкту за правду – оштећених. Такви се оглашавају саопштењима, па ако је неко довољно гласан и упоран, оно што му је испрва „закидано“, вишеструко је надокнађивано на другом конкурсу (Београдски фестивал игре). Мање утицајни би постигли да им се у наредном наврату удели нека сића (Ремонт), у циљу замазивања очију.

С друге стране, „није створен систем који препознаје врхунске вредности“, наглашава Милена Драгићевић Шешић, професорка на ФДУ, шефица катедре Унеска за културну политику и менаџмент Универзитета уметности од 2004. Нити има назнака да је било какав културни модел у најави, као ни сврсисходна политика. Да није тако, не би се за неког цедило на кашичицу, а за другог захватало кутлачом, посебно, ако не и искључиво, ако има везе са влашћу.

Спрега политике и истакнутих уметника увек је на штету ових других, упозорава Огњеновићева. „Уметници су у ствари жртве политичке уцене. Чак и они који свој потпис стављају добровољно, у заблуди су, и треба да размисле о свом положају“, наглашава. И много више од тога што обећавају њихови политички заштитници на име верности, уметници су својим радом – већ заслужили. „Природно би било да се власт бори да својим делима заслужи да јој уметници допусте уписивање у њихову књигу подршке, а не обрнуто“, изричита је Вида Огњеновић.

Неко ће рећи да је „све исто“од почетка демократских промена, а након „просвећеног апсолутизма“из ере Тита, и фолклорне револуције, из доба Милошевића. „То није истина“, децидирана је Горица Мојовић. Иако признаје да је већ њен други мандат у Градској скупштини (2004-2008) био у знаку појачаних притисака странака на културну политику и све више компромиса у односу на зацртане циљеве.

Ипак, и тада, у њеном другом мандату, уважаване су петиције (угледних) грађана за нечију смену, или против ње. Власт се није пачала у рад установа културе, догод се све слагало у папирима и реалности, и подлегало одлукама Управних одбора и других стручних тела датих институција, тврди Мојовићева.

Можда је „било покушаја неких нижих страначких функционера да прогурају неке своје штићенике, али су углавном наилазили на презир“, наглашава она.

Механизам одбране од политичког притиска биле су и „компетентне комисије за конкурсе, награде, посебне фондове…“, које су укључивале и - и данас угледне новинаре. И нико уз подршку те власти „није дошао из недођије, постао славан, успешан, богат“, а онда се, када је Мојовић и њена странка (ДС) сишла с власти „вратио одакле је стигао“.

Свих тих мера реда данас нема, може се закључити и из летимичног погледа на резултате поменутог конкурса, закључује Мојовићева. Нити више вреди да се буне струковна удружења, независне уметничке организације, појединци, опозиционе странке...

Међутим, јавна побуна нечем ипак служи, да подсети јавност да култура постоји, и поред, чини се, континуираних покушаја да се сатре. Да ли у том дискурсу треба читати окретање Владе креативним индустријама? Или је то још један тест наше интелигенције?

Термин „креативне индустрије“пласирала је Велика Британија пре пар деценија, видевши у њима шансу финансијског оснаживања културе, тачније - кровне институције, тамошњег ресорног министарства. Заснован је на подједнако магловитим постулатима („генерисање запослености, подстицај иновацијама, трговинској размени, друштвеној кохезији, културној разноликости и еколошкој одрживости“), на којима почивају данашњи српски конкурси из домена културе, као и Нацрт културне стратегије.

Основна идеја новоуведеног појма јесте да се све гране уметности понашају као индустрије. „Дакле, да одговарају на захтеве тржишта, да своде продукционе трошкове на минимум, као и време производње. Тако рентабилност и економичност постају важни параметри, а питање економске одрживости кључно за организацију“, објашњава Драгићевић Шешићева. Тако се ствара нова врста принуде – новца, тржишта, економичности... И опет страда слобода уметничког изражавања.

А, што се слободе тиче, она је загарантована управо јавним средствима, а не условима тржишта, што наша пракса навелико показује, чак и у медијима. Као што има више критике у јавним установама културе, него у приватним.

„Кад сте видели да је бизнис против власти? Никада!“, указује Драгићевић Шешићева на све мање слободног простора.

Иако увођење појма „креативних индустрија“на велика врата може да пробуди сумњу да ће убудуће издвајања из буџета за културу бити мања, Драгићевић Шешићева сматра да до тога ипак неће доћи. Кад надлежни схвате „да амбициозна културна политика која развија креативне индустрије, захтева још више новца“. „Јер, треба уложити у нове моделе уметничког образовања, у велике и амбициозне пројекте, у нове технологије и опрему, у просторе извођења и представљања“, подсећа професорка, за случај да су власти ово заборавиле. Другачије, наш производ неће бити конкурентан у глобалном шопинг-центру. Како онда разумети то што нам се догађа, и оно што нам се спрема? Осим као смртну опасност за храбре идеје и ствараоце ван система, као и за врхунску уметност? Па, док се сада конкурсима ради на ускраћивању финансијске помоћи културним пројектима који јој се „чине непоћудним за политички програм који комисија заступа“, а награђује „досадашњи и будући изборни ентузијазам бирача“, како ситуацију оцењује Огњеновићева, у будућности ће та бара бити још мања, са још више крокодила.

Јер, не могу сви бити Демијан Хирст, од опанчара до диригената, иако се европски комесар за културу управо на њега позива. Верујући да - ако Хирст може да зарађује од своје креативности, онда то може свако.

Али и власт бира своје миљенике, па ће расподела новца, ако се с тим настави, бити још неправеднија, бар код нас, можемо утемељено да сумњамо. Па можда ни учлањивање у владајућу партију, ни позајмљивање лица и дела за политичку агитацију, више неће бити довољно за опстанак на културној мапи Србије. Преживеће само брендови.

Није створен систем који препознаје врхунске вредности, нити има назнака да је било какав културни модел у најави Милена Драгићевић Шешић Фантомска удружења данас скупљају кајмак из буџета. То раније никоме није падало на памет. Фантоми су патент ове власти Горица Мојовић У пракси, конкурси све више личе на подстицање аматерског амалгама разбибриге и популистичке културне акције Вида Огњеновић