СРПСКИ КАПЕТАНИ ПОНОВО ЈАШУ
Вера Јовановић
Мој пријатељ Алем Ћурин је неодољива мјешавина драге и ужасне особе. Велики је умјетник, али ликовна јавност га није препознала као великог највише зато што он ништа, али стварно ништа на свијету не мрзи него кад људи разумију што је нацртао. Једном, прије много година, док је у Загребу студирао Ликовну академију, коју није завршио јер су професори, наравно, били кретени, дошао је ујутро у мали квартовски дућан на Трешњевци и продавачици мрзовољно добацио: „Мала, дај ми важ бижи.“„Како, молим?!“упитала је несретница разрогачено. „Важ бижи, јеби госпу“, објаснио је Алем љубазно. Срећом, био је ту један пријатељ који је дјевојци помогао: „Госпођице, овај млади Индијанац тражи конзерву грашка.“Сад је на Алему био ред да се запањи. Дакле, он себи од чуда није могао доћи да у Загребу, еј, у Загребу, у главном граду Хрватске, говоре српски: конзерва грашка, као да су глупи фурешти из Крагујевца, који у седми мисец дођу у њега у Гдињ на Хвару и курца тебе не разумију, него за цату кажу да је диња, а дињу, немош вироват, зову лубеница. Па ди је ово дошло! Знам много оваквих малих, шаљивих, апсурдних прича о малим, шаљивим, апсурдним језицима које зовемо хрватски, српски, црногорски и босански, гдје се каткад боље разумију они који су ти као туђи, од оних које држиш својима. Унатраг двадесет година по различитим сам новинама већину тих прича испричао трудећи се сачувати здрав разум од националистичког безумља у којему се Хрвати, Срби, Босанци и Црногорци перфектно разумију, али, ето, не смију. Дословно им је забрањено да се разумију. Морају глумити странце јер службено говоре различитим језицима и ако ткогод каже ријеч која није политички одобрена, ваља одмахнути главу и љутито повикати: „Нихт ферштен!“Било је тренутака да сам, без претјеривања, пожелио викати због овога. Ако би ме хрватски конобар упозорио да се не рече кисела, или српски да је исправно кафа, опазио сам како све теже подносим тај терор неукости и националну мржњу која се лоше маскирала у језичну ученост. Кад је напокон група лингвиста из регије саставила Декларацију о заједничком језику, нисам готово могао дочекати да ставим свој потпис испод ње.
Хрватски су националисти непопустљиво тражили да им српски остане страни језик, српски су националисти непопустљиво тражили да им хрватски остане страни језик, и то је, и једнима и другима, обично био једини страни језик којим су владали
Угодину дана од њезиног објављивања Декларација је, као што знамо, постала ноторна. У нас су је осуђивали сви, и црквена и државна власт, предсједница Грабар Китаровић, премијер Пленковић, кардинал Бозанић, бранитељи, часне сестре, ратни злочинци, сви који, да не дуљим, у Хрватској нешто значе морали су је пљунути. На идеју да они и Срби говоре истим језиком хрватски десничари су распомамљено вриштали као малишани кад им у нискобуџетним хорорима клаун извири испод кревета, а знам да другачије није било ни у Србији. Све што часно, православно и патриотски мисли у Декларацији је исправно препознало сотонску замку да се Србе још једном намами у Југославију и звјерски содомизира све док им очи не испадну. Српски су националисти непопустљиво тражили да им хрватски остане страни језик, хрватски су националисти непопустљиво тражили да им српски остане страни језик, и то је, и једнима и другима, обично био једини страни језик којим су владали. Но Декларација је, увјерен сам, ипак успјела. Утјешила је многе интелигентне, помирљиве и пристојне, који су се посљедњих десетљећа, окружени шовинистичком руљом, често осјетили усамљени и понижени. Напокон, тај је кратки текст Сњежане Кордић и неколицине њезиних колега добио и знатан међународни публицитет и потпору, а посљедња, најугледнија, дошла је од славног филозофа и политичког активиста Ноама Чомског, којега обичавају називати оцем модерне лингвистике. Ако је Чомски казао да су српски, хрватски, босански и црногорски један језик, душа вам може бити мирна, то је један језик. Но, ако ви то не желите, опет добро, наћи ће се негдје већ некакво четничко или усташко спадало да вам објасни како је то с Чомским једна подла јеврејска завјера.