КАДА СЕ ПОМЕШАЈУ САН И РЕАЛНОСТ
Емануел Рубен
Француски књижевник Емануел Рубен (Лион, 1980), који је прошле недеље представио свој роман Снежна линија у Београду и у Новом Саду – воли географске карте. Главни јунак књиге, млади француски дипломата Самуел Видубл, дoлази као међународни волонтер у загонетну балтичку земљу, раније део СССР-а, данас нову чланицу Европске уније, са задатком да покуша да утврди спорну морску границу. Линија му измиче од почетка: прво поглавље књиге носи наслов Фатаморгана.
„Дешава се на великим висинама, посебно у Балтичком мору“, одговара Емануел Рубен у разговору за НИН. „Имамо утисак да видимо некакву земљу на хоризонту, а ње заправо нема!“Шири руке, не знамо да ли примећује како му и сада, у београдском Пароброду, над главом виси – мапа. Пита да ли знамо да реч фатаморгана има везе с чудесним вилама...
„Уколико путујете у северне земље, што јесте био мој случај, рецимо, у Скандинавију, балтичке државе, у Русију, догађају се тренуци када се помешају сан и реалност. Не можете да разазнате шта је шта. На пример, у Стокхолму сам пронашао старе шведске карте. На њима: група острва – острва која у стварности уопште не постоје. Међутим, рибари за њих знају! Они су навикли да их `виде`. Зар није реч о тачкама где су картографисани снови, нешто чега нема, илузија. Одавно је то инспирација. Ми смо у ствари у земљама за које се сматра да су `на крај света`.“
Самуел Видубл бежи из Америке у Канаду, из Канаде у Италију, из Италије у Турску, из Турске на ново непознато место. Брада од три дана, коса сакупљена у пунђу, промашен
италијански шик, уштиркана крагна. За себе каже да су га увек привлачила стара, мртвилом захваћена насеља; човек се плаши да ће пробудити духове ако се усуди да раном зором зађе у улице.
Треба да прикупи податке (правне, историјске, географске, геолошке), унесе их у рачунар и да предлог за утврђивање поморске границе. Али, цео подухват пре личи на писање романа. Чини се да привиђења доводе у питање документ. Што више лик фотографише крајеве кроз које лута, што више слика зидове по граду, они му делују све нестварније, све измаштаније.
„Приповедачева мисија јесте да припреми меморандум за француску амбасаду, да предложи разграничење“, објашњава Рубен. „Између те моје измишљене земље и суседне (помало претеће). Схвата да уколико посматрамо ствари изблиза, постају много сложеније него када гледамо карту с јасним размерама. Цела књига поставља питање шта значи реч размера.“
Напомиње да из тог разлога понавља израз тачно до у пиксел. Гледајте тако и граница ће постати бесконачна. Инспирисали су га фрактали и математика. „Јунак схвата да су границе свугде. Не само између земаља, континената, већ и у унутрашњости града, четврти. У породици, унутар човека, у главама.“
Важно је рећи то на Балкану. У балтичким земљама често су говорили да је боље да им се не деси балканизација. „Питали су се шта ако дође до тога... Шта ако после Првог и Другог светског рата, избије грађански.“Док је живео горе, владала је таква атмосфера.
На помен пиксела, помислили смо на нове карте, на гугл-мапе. Емануел Рубен, с дипломом географије и студијама источних језика и цивилизација, саопштава да га изузетно занима тема. Написао је есеј под насловом У руинама карте, посвећен том проблему; питањима шта су карте значиле у стара времена, како су утицале на уметност, на књижевност. Шта би могле да постану у дигитално доба...
Испричао је епизоду с путовања бициклом уз ток Дунава (опис подухвата чини Рубеново најновије дело). „Ишли смо тик уз Црно море и хтели да га пратимо у пиксел. У малој станици у Украјини, првог дана, нисмо поседовали физичку карту, него искључиво гугл-мапу. Хтели смо да идемо без правих јер нису детаљне, и незгодне су за бицикл. Све смо пратили на телефону. Показан нам је врло леп пут; чудесно бео, прав... Ипак, постепено је постајао све мањи, блатњави путељак, да би се напослетку сасвим изгубио.“
Нису послушали локално становништво. „Људи су нас лепо упозорили да нема друма, иако нас телефон туда води. Значи, програм га је измислио. Кажем вам да карта никад не одражава стварност. И најреалистичнија коју бисмо могли да замислимо, нарочито у дигиталној ери, измишља митове и легенде. Постоје места која не постоје.“
Кроз крајолике у роману Снежна линија (издавач: Академска књига),
Увек су ме привлачила стара, мртвилом захваћена насеља; човек се плаши да ће пробудити духове ако се усуди да раном зором зађе у улице
главни јунак Самуел путује с колегом Лотаром, рођеним у Швајцарској, лектором и лингвистом. Заједно иду по кафанама, пију, лутају, осећају потребу за бекством. „Бекство од овог живота драп боје које зими затвара у кућу.“
Емануел Рубен описује језу, дотакне и Хипербореју, Шпицберг. Самуел и Лотар загледају текст исцепан из женевских новина с насловом Нојев архипелаг. „Чланак илуструје једна мапа, коју ми показује прстом, види, Самуеле, види, једно од тих норвешких острва што се налазе скроз горе, испод Северног пола, спрема се да дочека, јеси видео како то зову, не престају с крупним речима, трезор судњег дана, огроман замрзивач закопан у вечитом леду, замисли само, четири милиона семенки свих подврста на планети.“
Писац дочарава и мрачни, сиви град. Живи поред гробља, вешт је у сликању хладноће. Снег брише трагове, море се леди. „Тамо, на обали залеђеног мора, почео сам да говорим сам са собом.“После долазе баре, блатњаве чизме, мокре чарапе, ледене ноге. Води се рат око гаса, цела земља је залеђена. Хладноћа из природе преноси се на друштво. И на амбасаду?
„Кратко сам радио у једној амбасади. Рекао бих да је фасцинантно окружење. Баш у балтичкој земљи“, каже наш саговорник. Могло би се схватити из Рубенове прозе да је реч о шпијунском гнезду са свих страна (и руске, и европске). „Свако ради да би прикупио објашњења, податке. Има пуно секретара, али нису баш секретари... Чим се створи напета ситуација између Француске и Русије, они први буду опозвани.“Сматра да је амбасада прави микрокосмос. С различитим напетостима, љубоморама, свим оним од чега је човек сачињен, али у малом окружењу. „Било је забавно.“
Свашта може да се чује. Лик, епизодиста, палећи лулу, прича да су за време старог режима све мапе земље брижљиво похрањене и ускладиштене у Високој картографској школи, под паском Комитета за државну безбедност: „А он није дозвољавао ни дељење ни умножавање ниједне карте; поседовање географске карте представљало је једно од најтежих кривичних дела.“Високу школу, на- ставља Рубенов јунак, заузету од побуњеника на јуриш, опустошио је пожар. Година 1991. испала је нулта.
Епизода је доведена у питање, али је зато наратор поменуо Две Европе, па Русију, Европску унију (која долази у те крајеве само „на момачко вече“) и Хладни рат. „Не знам да ли ми живимо у новом хладном рату или бисмо могли да кажемо да Хладни рат никада није престао“, одговара Емануел Рубен.
„ Хладни рат је заменио Други светски рат, увео у игру атомско оружје. Не постоји једино између Русије и Сједињених Америчких Држава, већ и између Северне и Јужне Кореје. Израела и Ирана. Свуда где је присутна атомска бомба. Након краја Совјетског Савеза, могли смо да помислимо да је завршен и да га је Америка добила, али није тачно. С Путином, Русија поново узима кормило у руке. Имамо посла с истим распоредом снага.“Повлачећи замишљене линије по столу, истиче да се гвоздена завеса врло мало померила, можда неколико километара.