Срески капетани поново јашу
КАКО ЈЕ НУШИЋ ДВА ПУТА НАПУЈДАВАН ИЗ ИВАЊИЦЕ И КАКО ЈЕ НИКАДА НИЈЕ НАПУСТИО
Вара се свако ко мисли да је Нушић икада отишао из било ког града. Његови ликови су и данас наша реалност. Не разумеју своје функције, мање се баве оним што им према функцијама припада, а више оним што мисле да би неко други, надлежан и надређени, волео да раде
Упокушајима да нађемо образложење зашто је Нушићијада, која се од 1968. до 1972. одржавала у Ивањици као фестивал филмске комедије и окупљала културну елиту тадашње Југославије, угашена након те ’72, једини писани траг о „замрзавању“нашли смо у свега два новинска чланка.
Док ивањички дописник Вечерњих новости Браниша Пантовић пише да је, након што је обећано да ће се Нушићијада наредних година наставити, у лето 1974. „једноставно речено да Нушићијаде неће бити“, исте године београдски новинар Љуба Поповић у Јежу, у тексту под називом „Да ли је Нушић напујдан из Ивањице?“даје своје виђење ситуације: „Има намћора којима је сумњиво кад се неко смеје. Има их који уопште и не знају да се смеју. Има их разних. Е, међу тим разнима је почело да се шушка - шта ће нама Нушићијада? Уосталом, измислили су је ненадлежни људи! И, повуци потегни, они што не знају за шалу напујдаше Нушића из Ивањице као нерентабилног. Много су га наљутили. Мораће дуго да му се извињавају ако мисле да им поново дође и разведри град и људе“.
Љуба вероватно није слутио да ће то бити скоро четири деценије,
колико је требало да прође да се покрене једна нова генерација која је одрастала уз жилаво сећање Ивањичана на Нушићијаду. Та нова генерација имала је огромну одговорност - да на ивањичку сцену врати слављени фестивал који су са врлим Ивањичанима створили еминентни уметници (Соја Јовановић, Новак Новак, Милан Жмукић, Миомир Денић, Момо Капор, Душко Радовић, Владислав и Тодор Лалицки и многи други); да му да ново рухо док чува стара обележја, да Ивањицу, Нушићев крај света, врати у његов центар, и да за све то време не заборави да се смеје.
Нова генерација покренула је најмасовнију грађанску иницијативу у историји Ивањице, прикупила потписе скоро 4.000 грађана, добила подршку локалне самоуправе, а општини заузврат дала прилику да им Нушић поново дође и разведри град и људе. Од 2010. удружење грађана КудеС (културна децентрализација Србије) сваке године у партнерству са институцијама организује ново дружење са Нушићем, у ком је до сад учествовало више од 300.000 људи, и које је овенчано десетинама националних награда, али и европским. Оно је по форми другачије од старога – обавља се у
оквиру фестивала колажног карактера који је читаву Ивањицу, њене позорнице, улице и ћошкове, претворио у сцену на којој се смењују представе, концерти, перформанси, радионице, разговори, итд – али чува стару суштину: негује културни образац као општи оквир, грађански дух као доминантну одредницу и хумор као простор за ведру друштвену критику.
Не знам шта нас је од ова три кључна стуба више коштало, али знам да се једнога јутра, баш у време када је требало заокружити ширу програмску селекцију за 2018. огласио председник општине Ивањице, који је током директног преноса седнице Скупштине општине победоносно саопштио да КудеС „апсолутно нема више никакве ингеренције у учешћу на Нушићијади“, и најавио да Општина Ивањица преузима пуну контролу. Ми, по његовим речима „новопечени и новонастали нушићевци“, који смо читавих осам година читава три дана годишње пропагирали слободу говора, изражавања, па чак и смејања, брже (јаче и) боље смо потражили Љубин текст и проверили колико нам се историја поновила.
Много нам се поновила. Превише. Иако смо били свесни да је стару Нушићијаду у четвородеценијски сан послала аутоцензура - болест толико опака да је од ње боловао чак и сам Нушић, који је оклевао да као управник Народног позоришта постави своје Сумњиво лице - и да у томе Нушићијада није била усамљена, и да ми живимо у време аутоцензуре, ми смо се надали да ћемо је победити. Веровали смо да не може тас на коме се налазе мотиви инспирисани страхом бити тежи од свега онога што је Нушићијада; од свих њених људи, успеха, награда и осмеха. Нису њу чинили само слободарски хумористи попут Кесића, Драже и Њузоваца; њу су изградили и глумци попут Петра Божовића, Сергеја Трифуновића, Горице Поповић, и књижевници попут Петра Арбутине, и професори попут Милене Драгићевић Шешић и Јовице Тркуље, и дечји песници попут Раше Попова, и музичари попут Стефановског, Хаџиманова, Рундека, Георгиева, Масима, и спортисти попут Бате Мирковића и Саве Милошевића, и национална и регионална позоришта, и симфонијски оркестри и камерни састави, и плесни театри и живе библиотеке.
Оволикој неконтролисаној инвазији превелике количине различитих људи, небрањене културе и нецензурисаног хумора очито се морало стати на пут, мала варош у којој се ова анархија одвија вратити из центра света на његов крај, а сумњиво удружење напујдати из сопственог фестивала.
Из Ивањице је 1973. напујдан Нушић, а 2018. напујдан је онај који је Нушића вратио у Ивањицу.
А да ли је Нушић икада Ивањицу напустио? Вара се свако ко мисли да јесте. Није он отишао ни из Ивањице нити из било ког другог града широм ове земље, нити са ових простора на којима је живео и радио. Његови ликови дан-данас настањују наше градове и нашу реалност, па су око нас све сами срески капетани и Живке министарке које чисто не верују својим рођеним ушима да су на функцијама на којима јесу. Ови карактери који не разумеју своје функције мање се баве оним што им према функцијама припада, а више оним што мисле да би неко други, надлежан и надређени, волео да раде. И ту почиње сваки нушићевски заплет који би у позоришту сигурно био смешан, али је у реалности бруталан и горак. Да није хумора, био би неподношљив.
Ми, који смо читавих осам година читава три дана годишње пропагирали слободу говора, изражавања, па чак и смејања, брже (јаче и) боље смо проверили колико нам се историја поновила. Много нам се поновила. Превише