Апокалипса сутра

БОМБАРДОВАЊЕ СИРИЈЕ

Nin - - Уводник - СТЕФАН СЛАВКОВИЋ

Америка се званично укључила и подгревала рат у Сирији из хуманитарних разлога. Путин је ваздушним нападима подржао Асада из хуманитарних разлога, успут разбијајући језгро Исламске државе. И последња интервенција САД, Француске и Велике Британије правдана је хуманитарним разлозима. Ко се тако бори за крај грозоморног локалног рата, лако ће оправдати и неки већи

Једно је сигурно – Америка се званично укључила и подгревала рат у Сирији из хуманитарних разлога. Путин је ваздушним нападима подржао Асада из хуманитарних разлога, успут разбијајући језгро Исламске државе. И последња интервенција САД, Француске и Велике Британије правдана је хуманитарним разлозима. Ко се тако бори за крај грозоморног локалног рата, лако ће оправдати и неки већи

Оужасавајућој страни прилагодљивости људске врсте довољно говорe два начелна става која заузимамо према ратовању и који се односе и на сукоб у Сирији. Прво, прогутаћемо некако да је од марта 2011. погинуло око пола милиона Сиријаца, помирићемо се и са тиме да је око 11 милиона људи расељено, што по иностранству, што по колико-толико безбедним зонама у развалинама некадашње државе, успећемо тешка срца и да заборавимо да је од читавих градова данас остао само прах, али коришћење неконвенционалног оружја какво је, рецимо, хемијско, некако нам представља нарочито гнусну работу. Премда је западни свет од 2013. чак 34 пута оптужио режим Башара ел Асада да је бомбардовао побуњеничке положаје ракетама пуњеним хлором и сарином, тек је и даље непотврђени напад на град Думу 7. априла када је погинуло више од 70, а рањено преко 500 особа узроковао конкретне кораке Вашингтона, Париза и Лондона. Седам дана касније су, не упозоривши ни Русију ни Асада, заједно испалили 105 ракета на фабрику хемијског оружја у Дамаску и два складишта.

Други показатељ уистину нељудског пристајања на ратни ужас је чињеница да су снимци и слике мртвих из Думе напросто деловали гротескно – живот је та тела очигледно био напустио иако нису била типично озлеђена, крвава, располућена. Смрт је напрасно постала малко чистија, па и стварнија, а светски медији су ово отрежњење приписали управо коришћењу хемијског оружја. Између чулног преоптерећења разарањем и смрћу Сирије, на средокраћи између оптужби, међународних реакција и тумачења стања на терену, крију се чињенице да се ама ниједној страни не може поуздано веровати и да је једино извесно да се обновљени Хладни рат – који је прогласио и генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес – опасно ближи усијању.

Кренимо редом. Асад је уназад последњих година децидирано тврдио да не користи хемијско наоружање, а слике напада у Думи је прогласио за вешту инсценацију у изведби припадника Белих шлемова, јединица сиријске цивилне одбране наклоњене Западу, и то уз помоћ Велике Британије. Како су поједини снимци спасилачких акција ове невладине организације већ били уверљиво раскринкани као уистину темељно изрежирани, Асадова тврд-

ња добија на кредибилитету. С друге стране, званични председник Сирије и његови руски партнери знали су досад да бомбардују побуњеничке територије прилично неселективно, доводећи велики број недужних цивила у опасност. Тешко је замислити да се Асад ниједном од 34 пута није досетио да хемијским нападима убрза слом побуњеника чија леђа чувају западне земље иако према незваничним проценама тек сваки трећи није припадник неке исламистичке организације попут Џајш ал-Ислама и Ал Нусре. Па опет, чудно је да су Асад и Русија могућа тровања приписали руском бомбардовању депоа муниције побуњеника у којима су, кажу, били складиштени и хлор и сарин. Невоља је једино у томе што се ова два агенса приликом експлозије не распрше као полен, већ нетрагом нестану, губећи убилачко својство. Ако се тровање десило, уследило је након планираног напада нервним агенсима.

Чудно је и то да су САД, Енглеска и Француска бомбардовале Сирију упркос руском вету на заседању УН и упркос неодобравању америчког Конгреса – мада би требало бар ми да знамо да се такве и горе ствари догађају – и то неколико сати пре но што је Сирију требало да посети наднационална Организација за забрану хемијског оружја како би једном засвагда утврдила је ли напада било или не. Без њихових налаза, наклапања Емануела Макрона и америчког секретара за безбедност Џејмса Матиса могу се приписати политикантству. Густиш неразјашњених противречности прелио се и на геополитичку раван. С једне стране, амерички председник Доналд Трамп је, говорећи у име савезника, напад прогласио савршено спроведеним, уз напомену да је „мисија успешно окончана“. Под истим натписом се, иначе, и Џорџ Буш Млађи обратио нацији четрдесетак дана након инвазије на Ирак 2003. године, када је прогласио да је рат у Ираку окончан. Трамп по свој прилици није увидео да понављањем озлоглашене фразе само призива да се сиријски пакао, као раније и ирачки, отегне унедоглед.

С друге стране, руски званичници су славодобитно обзнанили да су сиријске снаге обориле чак 71 ракету, дакле просечно две од три испаљене, а да су оне усмерене ка складиштима делом промашиле мету. Ројтерс је, позивајући се на изворе из западних земаља, количину пресретнутих ракета смањио на трећину. Асадови поштоваоци у Сирији су напад западних земаља чак прогласили председниковом победом, јер није био усмерен на цивиле и насељена места?! Па опет, сама чињеница да се бомбардовање уопште десило обрадовала је и сиријске побуњенике. Било како било, сви су сагласни да је реч о једнократној интервенцији и да би слични будући кораци драстично угрозили преостале обрисе стабилности на Блиском истоку, а касније и широм света. До даљег ће, изгледа, свако да верује у своју верзију истине. Укључујући ту и Макрона који је, позиционирајући у Трамповим очима Француску као сарадљивију од Немачке, изјавио да је лично убедио америчког председника да не повлачи трупе из Сирије, премда је портпаролка Беле куће Сара Сандерс недвосмислено потврдила да америчких војника у Сирији више бити неће, што је, уосталом, и сам Трамп пре две недеље јасно потцртао.

Према речима Џонатана Кристола, предавача политикологије на њујоршком Бард колеџу и аналитичара при Институту за светску политику, бомбардовање Сирије није донело ништа ново на већ врео геополитички тигањ, али га је додатно угрејало. С обзиром на то да је цео живот провео у Њујорку, како каже, амерички медији су га деценијама подсећали да су испрва совјетске, а потом и руске нуклеарне ракете константно уперене у њега, што му до сада није реметило сан, нити ће убудуће.

„Како год Вашингтон и Москва тренутно изгледали остатку света, свесни су да је директан сукоб двеју велесила опасан и по њих саме. С друге стране, историја нас је нажалост научила да је конфликт могуће одржавати и без апокалиптичне ескалације – уосталом, САД и Русија то и чине подгревајући локалне ратове, а Индија и Пакистан често размене ватру, али не потежу нуклеарно наоружање. Верујем да ће једини директан сукоб САД и Русије бити у сајбер-домену, било кроз директне хакерске нападе, било кроз ширење дезинформација и лажи, у чему је Русија неприкосновена“, каже он за НИН.

Као доказ да ни Русија ни САД не желе отворени рат, па чак ни да конкретније укључе своје савезнике, Кристол прилаже чињеницу да су америчке и руске трупе у Сирији већ једне другима одузимале здравље и животе,

Верујем да ће једини директан сукоб САД и Русије бити у сајбер-домену, било кроз директне хакерске нападе, било кроз ширење дезинформација и лажи Џонатан Кристол

први пут у последњих неколико деценија, без нарочитих последица и медијске покривености. Очекивао је да ће савезничке ракете бити пажљиво навођене – погинуло је свега шест сиријских војника – очекивао је Путинову уздржаност, али га малко брине и чињеница да се после последњег, уистину великог инцидента, глобални односи не могу нормализовати.

Слично размишља и бивши заменик шефа ЦИА за Балкан Стивен Мејер. Напомиње да конфликт већих размера тренутно никоме не погодује, али и да је могуће да дође до случајних окршаја који могу послужити као искра која ће распламсати пожар. Додаје и да Хладни рат никад уистину и није био окончан, већ да је Русија раније само била превише слаба да би се ефикасно мешала у глобална збивања. Односи Вашингтона и Москве су, сматра, најгори још од пада Берлинског зида, те уопште не треба одбацити могућност да се рат у Сирији настави, а да се близу његовог краја запати неки нови, што би овдашње читаоце нарочито требало да плаши.

„Обе стране користе балканске државе, а нарочито Србију, да прогурају своје агенде. Балкан је генерално постао озбиљно поприште руско-америчког такмичења, али не сматрам да ће се то претворити у руско-амерички оружани сукоб на вашем подручју. Сирија је већ друга прича“, каже Мејер за НИН. Будући да је раније неретко говорио да прекрајање овдашњих граница ни изблиза није готово – као могуће линије демаркације наводио је Босну и Херцеговину, Косово и Македонију – не треба подробније објашњавати да не искључује и нова пушкарања, па макар и ниског интензитета.

Сви покушаји да добијемо анализу неког руског стручњака за геополитику били су неуспешни, што се, уосталом, прикладно наслања на ћутљивост руских власти. У саопштењу Владимира Путина, бомбардовање је проглашено за „агресивну акцију“и „грубо кршење међународног права“које захтева најстрожу осуду. Константин Косачев, председавајући Комитета за међународне послове горњег дома руског парламента, интервенцију је назвао „неоправданим нападом на суверену државу“који се, не зна се зашто, одвио пре но што су међународни инспектори стигли у Сирију. Међутим, уједно је подсетио да ово није погодно време за „мешање емоција у политику“и да руске реакције морају да буду промишљене и координисане. Напослетку, руско министарство одбране је указало да намерно није покретало своје одбрамбене капацитете, јер ниједна погођена мета није била ни близу руске инфраструктуре. Путин млатара фразама, врло утицајни Косачев позива на смирену саборност, а славна руска армија прашта раније смрти својих војника у Сирији, али би већ због система противваздушне одбране дигла ларму. Чини се да Москва напросто није била довољно угрожена да би морала да се разгоропади, као што ни изворне реакције Запада због и даље недоказаног, али сасвим вероватног напада хемијским оружјем, нису могле да прођу без које испаљене ракете.

Будући потези Америке су једнако непредвидљиви. Аналитичар Питер Берген нагађа да је Трамп можда одустао од Обамине заоставштине склањања Асада с политичке сцене. Као могућност наводи и активније заговарање стварања безбедних зона за цивиле, што би, додуше, било отежано константним надлетањем руских авиона. Можда ће да одустане и од стожера своје предизборне кампање – забране уласка избеглица у САД. Већ је одустао од најављених нових санкција Русији, вероватно зато што Москва прети сужавањем регуларног авио-саобраћаја, што ће економски више нашкодити Вашингтону и европским партнерима него самој Русији, нарочито у освит предстојећег Светског купа.

Једно је сигурно – Америка се званично укључила и подгревала рат у Сирији из хуманитарних разлога. Путин је ваздушним нападима подржао Асада из хуманитарних разлога, успут разбијајући језгро Исламске државе. И последња интервенција САД, Француске и Велике Британије правдана је хуманитарним разлозима. Ко се тако бори за крај грозоморног локалног рата, лако ће оправдати и неки већи.

Испуњен циљ: Доналд Трамп је напад прогласио савршено спроведеним

Минимални губици: Асадови војни потенцијали нису битно оштећени

Селективне мете: Западна коалиција бомбардовала је искључиво објекте у којима се наводно производи хемијско оружје

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.