ДУГА СЕНКА КАСТРОВИХ

Куба шест деценија након револуције

Nin - - Садржај - ИВАНА ЈАНКОВИЋ

Нема много неизвесности око тога ко ће наследити Раула Кастра на месту председника Кубе. Партија, а и сам Кастро, већ су одлучили ко ће, како и када, преузети власт. Нови председник, извесно је, биће Мигел Дијас Канел, актуални педесетседмогодишњи први потпредседник. Све остало је, међутим, неизвесно.

Породица Кастро више неће водити земљу или бар не на свим нивоима и не онако како је то било последњих шест деценија. Од револуције 1959, Фидел Кастро био је на власти, најпре

као премијер, а од 1976. и као председник. Када се 2006, због болести, повукао, наследио га је брат Раул.

Раул Кастро сада се, после два мандата, повлачи са функције, али не напушта власт. Он остаје први секретар Комунистичке партије до краја свог мандата, 2021. године, а то је место које обезбеђује приличну моћ. И то је први пут да две најважније функције нису оличене у једном човеку. Браћа Кастро била су и на челу државе и на челу партије, сада ће Раул задржати само позицију у партији.

Мигел Дијас Канел избор је самог Раула. Биографија му је без грешке: инжењер који је политичку каријеру градио као први човек провинције Вила Клара, да би 2003. године постао члан Политбироа, а десет година касније и први потпредседник Државног савета. Тачније, први човек до Раула и његов најближи сарадник.

Једноставан, непосредан, на посао је, попут неких европских политичара, ишао бициклом, отворенији за разговор и са гласачима и са новинарима него његов досадашњи шеф, рационалан и смирен, а опет спреман и на нешто енергичније потезе. У биографију му се уписује и то што се показао нешто либералнијим него његови партијски другови, подржавао је права геј популације, право на критичнији однос према власти, који су износили кубански блогери и изјавио да је потпуно бесмислено ограничавати комуникације у време интернета.

Сада седа у врућу столицу, пред њим је много задатака, а не превише стварне власти и слободе у одлучивању. Најмлађи је у партијском врху и једини припадник млађе генерације.

Место председника, ипак, умногоме је симболично и без стварне власти, њу ће и даље држати први човек партије и војске, Раул, истовремено и Дијасов ментор.

Ако не може да се ослони на име Кастро, на наслеђе које је иза себе имао Раул, Дијас има ослонац у Раулу, а и у већ дуго планираној транзицији. Партија се за то спрема још од времена када је сам Фидел рекао да се економија мора мењати, а његов брат и започео лагане промене. Да кубанска економија не може да се одржи партија је већ увелико схватила, али није било лако мењати систем нарочито уз сталну блокаду.

Привредне реформе, полагани прелазак у либералнији режим, развој економије, успостављање добрих односа са САД, све је то сада у плану, али се те промене тихо спроводе већ десет година. За то време почеле су да ничу приватне фирме, (Раул је реформама омогућио отварање 580.000 малих приватних фирми) да се ствара приватна имовина, почели су да отопљавају односи са Америком, дозвољено је путовање, почео је да се отвара туризам. Стотине хиљада америчких туриста почело је да пристиже, успостављене су и авионске линије.

Барак Обама учинио је доста за приближавање двеју земаља, он је најзад у последњој години мандата, марта 2016, дошао у посету, као први амерички председник који је крочио у Хавану после 88 година. Куба је постала место на које су почели да долазе сви, папа Фрања, амерички председник, Ролингстонси, Карл Лагерфелд, а за њима и бизнисмени и туристи.

А онда је на власт дошао Доналд Трамп. А Фидел Кастро је умро. Није дуго требало да се све обустави. Обамин труд је пропао, а на несрећу десио се и скандал са дипломатама у америчкој амбасади, које су почеле да чују чудан звук, а затим да осећају вртоглавице и мучнине, неки су чак изгубили памћење. „Акустични напад“изазвао је повлачење особља, број преосталих сведен је на ниво из 1977. године. Власт у Хавани бранила се да није умешана и позвала на заједничко истраживање, али Вашингтон није желео да мења одлуке.

Почела су ограничавања пословања, путовања, све се вратило уназад. Трамп је решио да пресече везе успостављене за време Обаме. Политику према Хавани је преузео сенатор Марко Рубио, републиканац са Флориде, дугогодишњи борац против обнове односа са Кубом, све док постоји и један траг Кастрове политике.

А ове недеље и Канада је решила да повуче особље из своје амбасаде, због истих симптома које су прошле године осетиле и америчке дипломате, а који нису престали ни по повратку у Отаву. Тако се покушај успостављања нових односа поново враћа на почетак, истовремено донедавни савезници, као што је Венецуела, чија је нафта одржавала кубанску економију, све су мање у ситуацији да помажу. Са друге стране, ту је Кина као поуздан партнер, а помоћ поново стиже и из Русије. Руски бродови са нафтом пристижу све чешће, а руски извоз скочио је током прошле године за 81 одсто. Али све то није довољно за оно што кубанско друштво мора да учини, не би ли покушало да стане на ноге.

Двострука валута, систем који је Фидел Кастро увео 1994. године како би олакшао уплив девиза у земљу, најважнији извор прихода за све чији су чланови породице емигрирали у Америку, постао је неодржив. У њему је око три милијарде долара, колико годишње стиже, али он опет гура већину у сиромаштво и прави хаос кроз више различитих система који одређују курс валуте. Плате се исплаћују у пезосима, у односу на долар 24:1 за просечног Кубанца, за туристе и државне фирме тај је однос 1:1, а онда су ту и различити аранжмани у зависности од тога ко и како размењује новац. Резултат је даље урушавање ионако урушеног система.

Спајање у једну валуту није без ризика, привреда би могла да се нађе пред озбиљним ударом, али да је то неизбежно јасно је свима, промену је најавио и Раул Кастро. Није јасно како и којим темпом, али ће задатак да је спроведе имати нови председник.

Предстоје и промене устава, промена структуре скупштине, броја посланика, могуће промене које би озваничиле самозапошљавање и озакониле приватно предузетништво, страна улагања, отварање тржишта…

Истовремено, на новом председнику је и да очува оно што је кубанско друштво успело да изгради – стопу писмености од 99 одсто, бесплатно образовање и здравствену заштиту, равноправан положај жена, које су за исте послове плаћене колико и мушкарци, чиме се не би могле похвалити многе западне земље укључујући и Америку. Истовремено, стопа убистава је међу најнижима у региону.

И све је то успела да донесе револуција која траје већ шест деценија, али у тој непрестаној борби са санкцијама, ипак није успела да одржи економију. За 11 милиона Кубанаца, колико их живи у домовини, сада предстоје веома озбиљне промене. А оне нису биле честе током протеклих деценија. За генерације које се не сећају Фулгенсија Батисте, ово су прве промене којима присуствују. Оне би могле да преобразе Кубу, уколико буду спроведене правим темпом. И уколико тај темпо буде по мери самих Кубанаца, а не њихових вашингтонских суседа.

За генерације које се не сећају Фулгенсија Батисте, ово су прве промене којима присуствују. Оне би могле да преобразе Кубу, уколико буду спроведене правим темпом и уколико он буде по мери интереса самих Кубанаца

Култ револуције: И након што је кубанско друштво почело да се мења, браћа Кастро остали су иконе за многе сународнике

Озбиљни изазови: Мигел Дијас Канел, нови председник државе

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.