ТОТАЛНО УВРНУТА ДРЖАВА

Надреална Србија, вулгарна верзија

Nin - - Садржај - МАРКО ЛОВРИЋ

Андре Бретон је прорекао да ће надреализам кад-тад имати и свог човека на власти, човека који ће захтеве народа трансформисати у апсурдно. Какве ли је тек примере за надреалистичке тезе изнедрила Србија последњих месеци

Ако и у почетку надреализма беше реч, та реч беше у Андреа Бретона, и гласила је „Човека је напола пресекао прозор“. Тако бар тврди сам Бретон, и у свом првом Манифесту надреализма (1924) детаљно описује вече у којем му је та мисао без очигледног порекла разбила дремеж. Уз све поштовање француском писцу, тешко је рећи чиме та славна мисао надмашује новински наслов „Пронађено тело радника ког је затрпало смеће“, наслов који су домаћи новинари ових дана рутински давали трагичној вести из Новог Пазара. Но у поменутом тексту Бретон је прорекао да ће надреализам кад-тад имати и свог човека на власти, човека који ће „захтеве народа трансформисати у апсурдно“. Једино није могао да предвиди да неће бити само један, већ много таквих.

„Под кринком цивилизације и напретка протерали смо из мисли све што се исправно или погрешно може назвати сујеверјем или маштом. Забрањена је свака потрага за истином која није у сагласју са прихваћеним праксама“, љутио се Андре Бретон.

Француз се надао да ће његове идеје прво захватити књижевност и друге уметности, а потом – боже, здравља – и сам живот. Надреалистички кунстлери нису у Србији имали много успеха, али у свим другим сферама судбинама управљају његови следбеници, макар формално и не били власт. Како другачије до као јуначну „потрагу за истином која није у сагласју са прихваћеним праксама“схватити масовно одбијање да вакцинишемо децу против малих богиња? Јесу нам успут и деца мало умирала, јесте нас се до сада скоро пет хиљада разболело, јесте да нас у 21. веку коси

оно што на крају 20. столећа није, али нема кајгане без разбијених јаја, и цивилизацији смо несумњиво показали да се може и без ње. Храбар отклон од старе праксе може се поздравити и у Српској православној цркви, која однедавно у редовима има двојицу свештеника ухапшених због растурања дроге. Додуше, о амбивалентној љубави надреализма и марксизма сведочи и то што потоњи даје разумну синтезу попа и дилера – ако је религија опијум за народ, зашто свештеник не би нудио и друге опијате? Но ако се већ дијалектиком да доказати како очеви Милан и Стефан нису надреалне појаве, можемо ми и боље.

„Верујем у будуће сједињење сна и стварности, који су појавно тако опречни, у апсолутну реалност, надреалност, да тако кажемо“, надао се у Манифесту Андре Бретон.

Може ли се замислити бољи пример те апсолутне реалности од замисли Милутина Мркоњића да центар Београда здружено красе споменици Милошевићу и Ђинђићу? Милошевић би симболизовао сан Срба у коме су велике фаце, Ђинђић стварност у којој нису, те би подизање споменика њима двојици, можда и заједничког, две главе, један постамент, било уметнички чин којим би се поносило цело друштво што је лудовало код Бретона у париској Улици Фонтен. Ако ће некоме живот од тога бити лакши, има довољно аргумената да се целокупно политичко делање СПС-а након Милошевића, саткано и од сна и од стварности, схвати као перформативна надреалистичка уметност. Када год Дачић тријумфално објави да неки свеж Суринам више не признаје Косово, сведочимо и успешној „трансформацији захтева народа“, који не жели независно Косово, у апсурдно испразну политичку победу. А када већ говоримо о главама и постаментима, читаоцу је јасно шта следи.

„НАДРЕАЛИЗАМ, именица. Психички аутоматизам у чистом стању, којим човек покушава да изрази – усмено, писмено или било којим другим путем – стварно функционисање мисли. Управљен мишљу, без икакве контроле разума, изузет од естетских или моралних брига“, тако је Бретон дефинисао своју филозофију. Неће бити, наравно, да је Андре Бретон себе изузимао од моралних брига, његова обимна политичка активност говори сама за себе, али захваљујући Србима човек је и данас на подужем списку мислилаца које су следбеници схватили сувише озбиљно, уз катастрофалне последице. Што се тиче мисли лишене естетских окова, гледали смо је неколико дана на Новом Београду, јер се за главу Јурија Гагарина набијену на непропорционалан колац не може дати друго објашњење. Мисао без контроле разума делује тако што, на пример, када девојчице из Србије треба да одиграју рукометну утакмицу са вршњакињама са Косова, а неки идиоти прете да ће их ђутуре напасти, проблем решимо тако што утакмицу забранимо, због чега наше девојчице Европска рукометна федерација избаци из квалификација за светско првенство. Осим што смо казнили девојчице зато што им је прећено, успут смо, разуме се, извојевали још једну политичку победу попут оних Дачићевих, што ће рећи да смо остварили двоструки надреални тријумф. Задовољни тиме, надреалистичком третману подвргли смо и науку или макар сећања на њу.

„Надреализам је заснован на уверењу у надмоћну стварност одређених видова претходно занемарених асоцијација, у свемоћност сна. Он намерава

Мисао без контроле разума делује тако што се рукометашицама из Србије забрани да играју с вршњакињама с Косова, а онда их Европска рукометна федерација избаци из квалификација за светско првенство

да једном засвагда упропасти све друге психичке механизме и замени их као решење за све основне проблеме живота“, желео је Андре Бретон.

Тако је министар културе и информисања Владан Вукосављевић, водећи се неким претходно занемареним асоцијацијама – на пример, Никола Тесла је измислио наизменичну струју, а у Храму Светог Саве има наизменичне струје, што значи да у Храму Светог Саве треба да има и Тесле – изјавио да Теслину урну треба преместити у поменути храм. Теслину и Пупинову, додао је. Црква ће зажмурити на то што јој кремирани покојници нису најдражи, а сви ћемо зажмурити и замислити да је Михајло Пупин кремиран, иако је човек у Америци сахрањен читав, и тако уредити ово кључно питање српске културе и информисања. Кључно, јер смо друге проблеме, на пример информисање јавности, већ решили Бретоновим методама.

„Питање: ’Колико имате година?’ Одговор: ’Имате’ (ехолалија). Питање: ’Како се зовете?’ Одговор: ’Четрдесет пет кућа’ (Гансеров синдром, одговор мимо суштине). У том кратком дијалогу доктора и лудака који сам срочио, лудак је у размени боље прошао. Одговорима је избацио из шина доктора који га је испитивао. Да ли то значи да је његова мисао у том тренутку јача? Можда. Он више не мора да мари за своје године или име”, илустровао је Бретон. Није можда, већ је сигурно, и нека нам поштени лудаци опросте што смо их уплели у ово поређење, извесно је да се просечан српски политичар инспирише управо претходним Бретоновим редовима док одговара на иоле непријатно – дакле, на свако – питање. Ако буде довољно упоран, а увек јесте, доктора ће претворити у лудака, јавност избацити из шина, и више неће морати да брине ни за године, ни за име, ни за то што му је имовина упечатљиво порасла откако се политиком бави. Уопште, логички оквир политичког дијалога у Срба не треба тражити нигде другде до у Манифесту. „Поетски надреализам је до сада усмеравао своје напоре на то да дијалог успостави у његовој апсолутној истини, ослобађајући обојицу саговорника било каквих обавеза. Сваки од њих једноставно следи свој монолог, не покушавајући да из њега

Како другачије до као јуначну „потрагу за истином која није у сагласју са прихваћеним праксама“схватити масовно одбијање да вакцинишемо децу против малих богиња

извуче било какво нарочито дијалектичко задовољство и не покушавајући да било шта наметне свом партнеру. Размењене опаске не служе томе да развију неку тезу“, објаснио је Бретон. Нисмо ваљда мислили да преговори опозиције о уједињењу или дијалог Београда и Приштине служе томе да се развије нека синтеза или макар томе да се партнеру нешто наметне? Поносни Француз одмах би увидео да је реч о ритуалној размени чистих психичких аутоматизама, о још једном надреалистичком перформансу, о парењу без обавеза. Једном надреалиста, увек надреалиста, потврђује и аутор Манифеста.

„Надреализам не допушта посвећеницима да га одбаце када год желе. Имамо све разлоге да верујемо како на дух делује веома налик дрогама; како ствара зависност и гура човека у језиве побуне.“Ако смо се питали како је могуће да

Војислав Шешељ одмах по изрицању пресуде за ратне злочине објави како намерава да их понови, ето одговора, а ако се још питамо хоће ли та објава имати неке последице, упамтимо најзад да су и начело одговорности у српској политици такође утемељили надреалисти. „Једина одбрана (оптуженог) биће да он себе не сматра аутором књиге, пошто наречена књига није ништа друго до надреалистичка творевина, што унапред искључује питања о заслугама или кривици особе која је књигу потписала. (Оптуженом) је спорни текст стран барем колико и самом судији. И то што је истина у погледу објављивања књиге, биће истина и за низ других чинова чим надреалистички методи буду широко прихваћени. Када се то догоди, нови ће морал морати да замени постојећи“, прорекао је Бретон. Сходно томе, српски политичар или није крив што је клао и крао, већ је то

кривица околности, кривица, дакле, колективна, или су у најмању руку клали и крали и његови противници, па се кривица поништава. Најзад, за сваку уврнутост српског јавног живота, за сваку субвенцију коју некоме дамо да отвори нова радна места у јединој грани српске привреде која има вишак радних места (случај немачког Континентала), за сваку прилику у којој ћемо се похвалити да уважавамо препоруке европских институција и то илустровати документима истих тих институција у којима пише да нисмо уважили ниједну (случај „ГРЕКО“), постоји једноставно објашњење.

„Верујем у чисту надреалистичку радост човека који, упозорен да су пропали сви који су му претходили, одбија да призна пораз, и полази са ма које тачке, било којом стазом осим разумне, и стиже где год може.“

Радост неодговорности: "Забрањена је свака потрага за истином која није у сагласју са прихваћеним праксама"

Мисао лишена естетских окова: Гледали смо је неколико дана на Новом Београду, јер се за главу Јурија Гагарина набијену на непропорционалан колац не може дати друго објашњење

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.