Хоће да јавно буде тајно

ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈАМА ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА

Nin - - Садржај - САНДРА ПЕТРУШИЋ

Колико је коштала новогодишња јелка или како је изгледао уговор за Београд на води, питања су на која више никада нећемо добити одговор ако се усвоје измене Закона о приступу информацијама од јавног значаја

Колико је коштала новогодишња јелка или како је изгледао уговор за Београд на води, питања су на која више никада нећемо добити одговор ако се усвоје измене Закона о приступу информацијама од јавног значаја

Сећате ли се афере Дипос? Ескалирала је у новембру 2015. када је Савет за борбу против корупције објавио извештај да је Дипломатскостамбено предузеће, чији је оснивач држава, у бесцење издавало али и продавало луксузне државне непокретности привилегованим појединцима, без јавног оглашавања и директном погодбом. Пре тога је до списка закупаца и власника покушавао да дође скоро сваки медиј, повереник је налагао објављивање информација, али се Дипос више од годину дана опирао у покушају да заштити привилеговане појединце актуелног режима. Када се више није имало куд (било је то време када се СНС бар декларативно залагао за борбу против корупције и право независних државних контролних органа да раде свој посао) имена су објављена и као један од закупаца се појавио Никола Петровић, тадашњи директор Електромрежа Србије.

Данас, три године касније када „убрзано идемо ка Европи“, такав сценарио више не би могао да се понови осим у оном делу да држава части своје лојалне чланове државном имовином. Влада Србије је смислила план како да такви компромитујући подаци више никад не стигну до јавности и упутила на јавну расправу Нацрт закона о изменама и допунама Закона о слободном приступу информацијама, којим ће ефикасно предупредити сва слична „изненађења“. И уколико нацрт прође, а проћи ће јер сви знамо домете јавних расправа, биће стављена тачка на било какву могућност да грађани сазнају шта се дешава са њиховим новцем у великом броју институција и предузећа који располажу значајним јавним ресурсима, попут поменутог Дипоса и Електромрежа Србије, али и Коридора Србије, Железница Србије, Бус Плуса, Ер Србијe, Фијатa и његовог величанства нетранспарентности Београда на води. Иако је својевремено актуелна верзија Закона о слободном приступу

информацијама важила за једну од најбољих на свету, напредњаци су одлучили да је „поправе“и да нам, наводно, омогући далеко шири списак субјеката који ће морати да достављају информације. Великодушно су понуђени јавни бележници и јавни извршитељи, а придодата је и нејасна одредба о свима који обављају делатности од општег интереса, што преведено на језик актуелне власти значи да би се могла омогућити злоупотреба права на слободан приступ информацијама против медија, новинара, блогера, твитераша... Међутим, изузети су управо они субјекти који су најчешће предмет интереса јавности, уз банално објашњење да више нису јавна предузећа већ су претворена у друштва капитала. Нема везе то што су и даље предузећа која у себе усисавају новац грађана, али која су често због нетранспарентности рада (није се знало како се троши новац, како се склапају уговори, да ли су запослени стручњаци или страначки подобници) била предмет истраге. Наравно не надлежних органа већ невладиних организација и оно мало преосталих професионалних медија који су покушавали да обаве део посла који тужилаштво или није хтело или није смело да ради.

У системском урушавању свих институција које су имале бар делимичну моћ да стану на пут владајуће елите

у случајевима када њени представници крше прописе и законе, коначно се стигло до краја. Већ покореном тужилаштву и делимично покореном правосуђу задат је последњи ударац кроз предлог уставних реформи, у Скупштини је одузето право да се чак и на пар минута чује другачије мишљење, а на челним местима свих независних контролних институција постављени су подобни људи који неће таласати.

Остао је само и једино Родољуб Шабић, али и њему истиче мандат у септембру, тако је нејасно због чега су само неколико месеци пре тог „срећног датума“морали да посегну за променама закона по ком ради. Уосталом, на свим медијским скуповима већ је више пута истакнуто да ће новинарска професија престати да постоји у септембру и да више ниједан новинар (не државни маркетиншки запосленик) неће имати с чим да ради када се прекине и тај једини канал за информације који је остао – повереник који није по мери напредњака. Многобројне пи-ар службе плаћене од народног новца већ давно су престале да достављају информације медијима који им нису по вољи, тако да се, рецимо, од Министарства правде које нам и кроји тренутни суноврат правне државе и потпомаже њеној партизацији не може добити ни реч.

Одговор је вероватно крајње баналан – може нам се, мада би се могао потражити и у жељи да изнервирају Шабића тиме што ће нанети озбиљан ударац институцији коју је изградио, а уз то и предупредити могућности да цивилни сектор и медији наставе да раде свој посао на спречавању корупције и безакоња. Тако нешто може се закључити и из Шабићевог писма упућеног премијерки Ани Брнабић (није одговорила) у ком је навео да може да подржи само измене које воде унапређењу права што није случај и у ком између осталог пише: „Евидент-

Власт жели да нанесе озбиљан ударац институцији коју је Шабић изградио, а уз то и да предупреди могућност да цивилни сектор и медији наставе да раде свој посао на спречавању корупције и безакоња

но је да је Нацрт закона добрим делом заснован на документу који је сачинило Министарство правде као `Анализу досадашње примене Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја с посебним освртом на следеће области: приватизација, јавне набавке, јавни расходи и донације субјектима из иностранства`, који је компромитован и начином припреме и садржином“.

Тешко да иког може да изненади било какав документ који нам стиже из Министарства правде, али овај је уприличен само са намером да би се компромитовао рад повереника, који није консултован приликом његове израде али је крајње дрско наведен као „партнер“који је у његовој изради учествовао. А Министарство државне управе (званични аутор спорног нацрта закона) сигурно није имало маневарски простор у изради имајући у виду да је на његовом челу социјалиста а не напредњак и покорно је применило оно што је Министарство правде изнедрило. И придодало одредбу да против решења повереника орган власти може да покрене управни спор ако му се не дају информације (никада им се не дају) и да се на тај начин месецима, па и годинама, пролонгира приступ информацијама.Уз то је, рекло би се као шалу, али ипак се ради о људима лишеним хумора, додата и одредба да је неопходно смањити број захтева за приступ информацијама. Како? Тако што их они неће и даље давати, али ће грађанима поручити: доста, испуњена је квота за ову годину иако је тек април. Или тако што ће државним предузећима попут Републичког геодетског завода и Водовода из Сурдулице забранити да малтретирају Шабића и да "ничим изазвани" (ако се изузме жеља да притисну неког ко по њима није на правој линији) траже од њега копије документа из више од хиљаду предмета?

Уз образложење да власт припрема још један закон којим ће укинути већ освојене слободе и права, реаговало је више од 70 невладиних организација и медијских удружења која су покренула акцију „Одбрани право на информације – да јавно не буде тајно“. Затражено је да се спорне измене закона повуку, а група организација цивилног друштва (Београдски центар за безбедносну политику, ЦРТА, Грађанске иницијативе, Славко Ћурувија фондација, Транспарентност Србија), припремила је предлоге коментара на Нацрт закона, у којима је указала не само на штетне чланове закона већ и на оне који у Нацрту недостају: обавеза Владе је да два пута годишње подноси извештај Народној скупштини о захтевима за помоћ у поступку извршења решења повереника и увођење виших новчаних казни и принудне наплате када орган одбија да достави информације и плати казну. Да ли ће то бити речи које ће допрети до премијерке Ане Брнабић, када већ Шабићево писмо није, знаће се након 19. априла, када се затвара јавна расправа.

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.