Где је даљински управљач
Повратак Војислава Шешеља на његову добро познату улогу пројектованог скандал мајстора из деведесетих, након три и по године привидне припитомљености у српском парламенту и јавном животу, означиће сасвим сигурно нову еру у српској политици. Јер, нико то не ради као Шешељ! И сасвим је свеједно да ли је смисао његових садашњих и будућих перформанса да се скрене пажња са неке важније политичке теме коју власт жели да погура у сенку јавне заинтересованости или да се свету покаже како овде има довољно усијаних глава које могу лако заметнути кавгу и потпалити фитиљ под балканско буре барута. То су бар роле које Шешељ рутински игра.
Зато је за суштину ствари мало важно да ли се инцидент са хрватском заставом у Скупштини Србије уопште и догодио, да ли је Шешељ заиста оборио и газио хрватску заставу, па се потом самопријавио саопштењем Српске радикалне странке, као реванш за оно што се председнику Србије догодило у Загребу. Он је већ и симболично и стварно произвео последице. Чак и ако то није урадио, његов богати минули рад учвршћује сваког живог у уверењу да је он за то сигурно способан и на то спреман.
Иста је ствар и са најавом митинга у Хртковцима, упркос изјави министра Стефановића како ће забранити све најављене протесте у том месту.
Као што у Фукоовом огледу сама свест о надзирању дисциплинује, тако и само сећање на догађаје у Хртковцима застрашује и производи последице.
Јер, нису то Хртковци које помиње Милош Црњански у Сеобама, лети оковани багремом, мушкатлама и ладолежом, а зими крупним звездама, где су Исаковичи направили логор, настанили своје сапатнике, официре и војнике, направили ергеле и стекли имања. Нити је то оно романтично место у Срему у коме се Трифун Исакович оженио лепом и имућном Кумријом, а Вук Исакович размишљао о судбини војника које гоне по свету као стоку, варају, а на крају броје живе или мртве као коње или фишеке. То је литература.
А у стварном животу, Хртковце је из дубоке анонимности, којом су били покривени као гуњем, извукао баш Војислав Шешељ, тог шестог маја 1992, када се на Ђурђевдан попео на тракторску приколицу код пумпе и одржао мотивациони говор. Из своје мишје рупе изашао је тада и порески извршитељ Остоја Сибинчић, с амбицијом да на трагу Шешељевих препорука свеже кравату и крене право у историју, спроводећи у дело идеју о „добровољном“етничком чишћењу. Учинио је то успешно, и од деведесет одсто Хрвата и Мађара, после две године остало је свега дванаестак одсто.
Присилно ми се враћају слике из тог маја 1992, када сам као репортер први пут дошла у Хртковце и затекла готово аветињски призор - куће, војнички поређане у колоне, изгледале су као да жмуре, а спуштене ролетне, катанци на капијама и резе на вратима сведочили су о масовном исељавању. Сећам се месне канцеларије у којој је шерифовао Сибинчић, која је била богато украшена огласима за замену кућа, у којима су се Хртковчанима нудиле куће у Подравској Слатини, Славонској Пожеги, Шибенику, Осијеку…
Причали су ми тада мештани како је све почињало безазлено, каменом баченим у прозор, покиданим садницама на њиви, обраним зеленим лубеницама, да би круг насиља као вир на води, почео да се шири. Онда су кренуле пљачке, застрашивања, па ноћна харања неког зеленог мерцедеса ваљевске регистрације, о коме су сви са страхом причали, па позиви телефоном у глуво доба ноћи, потом бомбе кашикаре које су експлодирале у двориштима, па ноћне страже… Памтим страх у очима једне Јулијане и њено зарицање да никада неће оставити своју њиву која ју је отхранила.
Други пут кад сам отишла у Хртковце, две године касније, Јулијане више тамо није било, уместо табле са натписом Хртковци писало је Србиславци, уместо улице Владимир Назор - Улица српских добровољаца.
Двадесет и шест година после тог времена, Војислав Шешељ најављује митинг у Хртковцима на годишњицу свог првог појављивања у том месту, након пресуде у Хашком трибуналу која је обухватила и те догађаје. Да ли то Шешељ овог пута плаши Брисел сам или му је у томе неко помогао, како то у последње време воли да каже председник Вучић? Односно, да ли је даљински управљач Шешељеве изненадне хиперактивности заиста у његовим рукама? И, има ли много наивних који у то верују.
Чак и ако Шешељ није оборио и газио хрватску заставу, његов богати минули рад учвршћује јавност у уверењу да је он за то сасвим сигурно способан и на то спреман. Иста је ствар и са најавом митинга у Хртковцима