Због нових идеала изгубићемо душу

МИЛОШ БИКОВИЋ, ГЛУМАЦ

Nin - - Уводник - ДРАГАН ЈОВИЋЕВИЋ

Време је да се праве филмови са темом Немањићи, само да то буде квалитетно. Ја обожавам колеге који играју у тој серији, али не смемо више да ћутимо пред квалитетом тога. И докле год будемо ћутали, такве ствари ће се понављати. То није начин да се снима серија. Таква прича не сме да буде промашај

Време је да се праве филмови са темом Немањићи, само да то буде квалитетно. Ја обожавам колеге који играју у тој серији, али не смемо више да ћутимо пред квалитетом тога. И докле год будемо ћутали, такве ствари ће се понављати. То није начин да се снима серија. Таква прича не сме да буде промашај. Немањићи ће у свести народа бити онакви како их прикажу ти аутори. А у серији су банализовани

На договорени интервју, Милош Биковић долази тачно у минут, иако је претходно јавио да ће закаснити. Ноншалантним стилом и непосредном комуникацијом сада одаје утисак озбиљног уметника, који се добро искалио у великим међународним продукцијама, у којима је последњих година чешће радио. Разговарамо о његовом раду између два нова филма у Русији, од којих Лед достиже завидне резултате у овдашњим биоскопима, док Изван граница реалности стиже с првим данима маја и где је глумачке снаге опробао са Антониом Бандерасом. Док причамо о његовим плановима и жељама да српске филмове изведе на светску сцену, јер сматра такву размену плодоносном и перспективном, одаје утисак сада већ разиграног филмског ствараоца, далеко од звезде каквом га праве медији и папараци, који су обитавали око кафића и током нашег интервјуа.

О пословним плановима, који се не тичу само глуме иако ту има озбиљних и великих амбиција и убудуће, Биковић је недавно направио и озбиљан наступ на Копаоник бизнис форуму, где је отворио нека нова поља свог деловања говорећи о перспективи коју доносе нове технологије. Али и нови млади људи.

„То је историјска шанса за Србију“, почиње разговор Биковић. „ИТ је индустрија која захтева само ум и лаптоп. Ово друго можемо да имамо, али битно је да умова имамо напретек. То је прилика да бројни млади људи, који сада одлазе, заправо остану и да овде направе центар те индустрије. И да се на мапи света забележимо као лидери. Та идеја ме је привукла и водила. И зато сам узео учешће на Копаонику. Живимо еру четврте технолошке револуције, која нам може донети нову поделу карата и понудити адуте које бисмо могли паметно да искористимо. А иницијатива Дигитална Србија управо скреће пажњу да те адуте можемо да искористимо.

Откуд ви у целој тој причи?

Чуо сам за њих од колеге који ради у ирској амбасади. Скренуо ми је пажњу на њих јер се у Ирској десио сличан процес, врло интересантан. И тамо су се последњи у процес дигитализације укључили политичари. Иницијатива је кренула од људи из економије, културе, бизниса, уметности, ИТ сектора… Почела је онда када су се они окупили да направе здраво друштво. И тако су доживели економски препород. Тако сам ушао у причу са идејом да кроз културу промовишемо тај начин размишљања.

Мало је незамисливо да се то примени у Србији…

Да, јер смо ми навикли да тако размишљамо. Ми већ имамо то урођено да не треба на глобалном плану да будемо лидери. Отприлике, само да смо бољи од Бугарске. Неки наш репер се свео на то, а заправо мислим да је то врло могуће и изводљиво.

И како је то применљиво у сфери која је ваша примарна?

На пример, откада се серија Војна академија емитује, подигнута је свест о значају те академије. Од тада, знатно већи број људи се уписује на ту академију. Али без обзира на то, кроз културу може да се промовише један модел понашања и један систем вредности. Било би сјајно када бисмо подстакли младе људе да оснују своје фирме и да за десетак година већ видимо плодове њиховог рада. Наравно, веома је тешко пратити да ли их је један филм или једна серија подстакла на то, али лично верујем да све утиче.

Често играте ликове из прошлости и често ваши филмови призивају носталгију. За чиме је савремени свет данас носталгичан?

Носталгија се јавља онда када се осети потреба да се мало успори. А данас је убрзано све. Проток информација, време у коме живимо. Данас недостају контакт, топлина, праве вредности о којима стално говоримо. То су једноставне ствари, природне, али услед живота који живимо оне су у другом плану, онако како нам ци-

вилизација намеће. У првом плану су дневна политика, бизнис, економија. Култура је добила друго значење, мало се говори о класици и класичним вредностима. Велики акценат ставља се на визуелно. Инстаграм и Фејсбук су померили перцепције постојања, јер је постало најважније како неко изгледа. Дошли смо до одрођавања. Мреже стварају утисак да познајемо људе, да комуницирамо с њима, а у ствари до тога не долази. Управо филм може да нам омогући ту топлину, уведе нас у причу, пренесе емоцију. У филму Лед сте, неочекивано, лош момак. Међутим, тај лик је на неки начин одраз генерације која граби да у свему буде прва и најбоља, па макар по цену да се уруши сама емоција. Како сте оправдали тај лик?

Постоји тај идеал који се сугерише, да сви морамо да будемо млади, лепи, успешни, богати, забавни, модерни, актуелни, образовани. Да једној особи припадају сви императиви суперлатива. А то није нормално! Постоји та руска теза о архетипу човека који има све осим тог најважнијег. Данас имамо поплаву тих вредности, и зато овај филм жели да пробије ту сферу и да допре то правог контакта једног бића са другим.

У сржи свега је духовно?

И душевно. Духовно је више везано за бога, душевно за људе. Обично иду заједно. И једно без другог не могу.

И где је вера у свему томе?

Она се неочекивано преселила у сферу науке, тамо где нисмо могли да очекујемо. У тој сфери научници покушавају да открију зашто се нека честица светлости понаша на један начин, некад на други начин, у зависности да ли је посматрају или не. Ту се преселила вера. Живимо у једном врло интересантном времену.

Ваш први филм у Русији био је са Михалковом, међутим касније смо вас гледали у комерцијалним филмовима. Како изгледа комерцијални филм у Русији? Када се каже комерцијални филм, ту је и даље доминантна Америка, а кад се каже руски комерцијални филм, ту већ има бројних проблема…

Потпуно тачно. Мени руски комерцијални филм изгледа као први дечји кораци. У Европи, а самим тим и у Русији, прављење таквих филмова и даље се зове кинематографија, а у Америци се зове индустрија. И ту је огромна разлика. У томе су Америка и Европа кардинално различите. Међутим, данас су Европљани подстакнути и сатерани у ћошак холивудском доминацијом, приморани су да промене приступ филму. Руси су једно време покушавали да копирају Холивуд, али у томе нису успели. Онда су почели да траже своје приче, и да на њима примењују принципе које диктира Холивуд. Америка је шампион у томе да примени оно што други осмисле и направи систем од тога. Ми живимо у том моменту где руска кинематографија, са економским подизањем Русије, покушава да одмери своју силу као индустрија, а не само као кинематографија.

И да ли успева у томе?

Први радови кажу да успева. Појављују се све више филмови такозваних милијардера. То су филмови који имају зараду од преко милијарду рубаља. Међу њима је и Лед. Ту су и Легенда о Коловрату, Викинг, Последњи витез… и таквих филмова је све више и више.

Постоји једна генерализација да руски филм има душу. Да ли значи да ће изгубити душу овом комерцијализацијом?

Мени пре делује да ће душа да се комерцијализује. Што значи да ће једно време излазити душевни филмови, ти филмови топлине. Али ако се један исти шаблон буде понављао, онда ће неминовно изгубити душу. Лично, мислим да филм може да изгуби душу онда када аутор престане да буде искрен, а не онда када постане комерцијалан.

Зашто је у филму Лед било неопходно да песме звуче тако западњачки, уместо да су се држали руске музичке традиције, тако богате?

Зато што је доминација западне културе у 20. веку узела своје. Да бисмо се приближили омладини, морамо да идемо стазама западне цивилизације. И то није лоше. Постоје феноменалне ствари које је открио

Нама није било дозвољено у комунизму да се бавимо националним темама, већ социјалним. Док су други народи сами са собом разговарали, ми смо себе цензурисали. И сада имамо много тога да кажемо самима себи. Али кад проговоримо, муцамо. Јер се плашимо да нас неко, због тога, не лупи по ушима

Запад, а које сада Руси на неки свој начин интерпретирају. И да би филм био комерцијалан, они морају да направе неку своју руску варијанту рока.

Ипак у филму на моменте избија искреност. Рецимо у сцени кад рагбиста приморава хендикепирану девојку да устане из колица, он је гађа паковима у главу, а затим је гурне низ стрмину. То ипак не бисмо видели у америчком филму. Да ли Русија сугерише да је источни дух ипак неуништив?

Цео филм говори о том леденом систему успеха, тријумфа, медаља, у коме љубав може да се загуби. Зато се филм и зове Лед. Стога и долазимо до таквог хепиенда, који је услован. Она није успела у такмичењу, али је пронашла љубав. И управо су те ситне манифестације, као што су сцене када он њу гађа паковима, тема филма. Филм на неки начин има топлу поруку и она је на јединствен начин у њему заложена. Има таквих сцена и прича и у америчком филму, али оне су прилагођене њиховом сензибилитету. А у руском филму, колико год он комерцијалан био, тај сензибилитет је ипак формиран словенским наслеђем, затим православљем зачињеним мистиком, и коначно словенском нарави. И све то даје једну интересантну синтезу. То је један посебан културни потпис.

Да ли комерцијално аутоматски значи и негативно?

Не. Постоје два правца у кинематографији – уметност и комерцијални филм. То су две крајности. И филмови су углавном на тој скали, између тих вредности. Ако правите комерцијални филм, мора да постоји свест да неће имати уметничку вредност. Исто је обратно, кад се снима уметнички филм, он не може на благајни да заради. И не смемо да будемо љути на клинце који купују кокице, и што неће да плате карту да гледају филмове Тарковског од четири сата. У том смислу филмове не изједначавам.

А да ли би вам сметало да будете само комерцијални глумац?

То је друга ствар. Као глумац морам да се борим да имам различите

улоге, да наступам и код Михалкова и у жанровским филмовима, и у комерцијалним… све је то део глумачке каријере. Није добро затворити се само у уметнички жанр. Једино глумац који постигне комерцијални успех може да позове гледаоца да експериментише уз филм који није комерцијалан. Глумац је спона између народске жеље за забавом и уметности. Он мора да циркулише између крајности.

Да ли се са комерцијалним филмовима одмеравају снаге Америке и Русије. Да ли је филм увек прва линија фронта када су велике силе у питању?

Јесте. Али одувек је било тако. Још од Ајзенштајна, па и Лени Рифенштал. И пре тога. Данас је то посебно видљиво. Погледајте само Оскаре и биће вам све јасно. Када је Михалков послао Сунчаницу за Венецијански филмски фестивал, они му нису ни одговорили на мејл! И да је филм толико био лош, могли су да одговоре. Могли су да га прикажу у ревијалном програму и да га тамо сахране! Али нису ни то урадили... Е у тој борби треба наћи међупростор за праву уметност.

Оскар је био симптом да је политички филм поразио уметнички и то на начин да више не може да се опорави. Ако је Гиљермо дел Торо морао да сними онакав политички филм да би добио Оскара, онда се ту свака прича завршава…

Нажалост је тако. У америчким филмовима постоји та чувена фама око заставе. А то је чиста политика. Најбољи прогресивни филмови у Америци настали су као независни. Рецимо филм Killing Them Softly са Бредом Питом. Или Америчка лепота. Они имају критички поглед на САД и читаво друштво, али не пљују ту земљу могућности, већ је критикују.

Да ли су управо Путин и Трамп допринели тој новој политичкој ангажованости у филму, кад су и једна и друга кинематографија у питању?

Наше тумачење политике је крајње ограничено што се тиче информација. Постоји много других фактора. Имамо читаву администрацију а не само Трампа, a осим Путина имамо и руске интересе и руске сфере. Постоје игре које имају много нијанси. Али дефинитивно за време њихових мандата је дошло до заоштравања.

А српска кинематографија остаје анемична. Она ретко одсликава стварност онаквом жестином какву живимо. Зашто је тако?

Кад бисмо се ми бавили темама које нас тиште, не бисмо имали толику напетост у друштву. Филм би био вентил, терапија… За почетак, неопходан нам је осећај достојанства. Време је да се праве филмови са темом Немањићи, само да то буде квалитетно. Ја обожавам колеге који играју у тој серији, али не смемо више да ћутимо пред квалитетом тога. И докле год будемо ћутали, такве ствари ће се понављати. То није начин да се снима серија. Ми немамо могућност као Русија да имамо пет таквих серија годишње. Имамо једну у двадесет година. И то не сме да буде промашај. Имамо велику одговорност према гледаоцима и томе мора озбиљно да се приступи. Немањићи ће у свести народа бити онакви како их прикажу ти аутори. А у серији су банализовани. Данас морамо да причамо приче о вредностима, да се сетимо ко смо ми. Морамо полако да рашчивијамо то клупко историје, које је толико заплетено. А да бисмо то добили, мора полако на томе да се ради и да се изађе из замршеног лавиринта.

Носталгија се јавља онда када се осети потреба да се мало успори. А убрзано је све. Недостају контакт, топлина, праве вредности

Да ли ће питање идентитета остати вечно у овим државама након распада?

Остало је. За сада јесте. Нама није било дозвољено у комунизму да се бавимо националним темама, већ социјалним. Док су други народи сами са собом разговарали, ми смо себе цензурисали. И сада имамо много тога да кажемо самима себи. Али кад проговоримо, муцамо. Јер се плашимо да нас неко, због тога, не лупи по ушима.

Морамо да идемо стазама западне цивилизације: Руски комерцијални филм, и у првим дечијим корацима, бележи добре резултате

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.