ПРЕПОРУКЕ И ОБЕЋАЊА ЛУДОМ РАДОВАЊА

Извештај Европске комисије о слободи медија

Министарка за европске интеграције Јадранка Јоксимовић деловала је баш одлучно када је изјавила да „озбиљно схватамо препоруке ЕК о слободи медија“и да ће Влада Србије „радити на томе“. С друге стране, шеф Делегације ЕУ у Србији Сем Фабрици деловао је као неко ко јој је поверовао када је узвратио: „У области слободе изражавања оцењено је да Србија није остварила никакав напредак, али ценим што је министарка рекла да ће се Влада позабавити

тим питањем, јер је то веома важно за Европску унију.“

Штета што нико није проценио да би боље стање у медијима било важно и за Србију, али не треба ситничарити када је већ показана добра воља. А опет, не би требало бити превише оптимистичан јер се актуелни извештај ЕК тек у пар реченица разликује од оног из 2016, који су наше власти такође „озбиљно схватиле“. А оцена је и тада и сада била да није постигнут никакав напредак, мада ни то није лоше, бар не по мишљењу министарке Јоксимовић, јер „нисмо назадовали“.

Реченице попут „претње, насиље и застрашивања новинара и даље представљају разлог за забринутост“, „нејасне структуре власништва и финансирање из државних извора, нарочито на локалном нивоу“, „нерешени случајеви убиства новинара“или опаска да РЕМ не ради свој посао, идентичне су у оба извештаја, мада је РЕМ добио више простора него у претходном. Логично, пошто јавност не би знала ни да ово тело још увек постоји да није било солистичких иступа њихове чланице Оливере Зекић у вези са већ антологијским децибелима. Због тога је ЕК препоручила „јачање РЕМ-а“и његову реакцију „на нарушавање програмских концепата и садржаја програма за које су добијене фреквенцијске лиценце“уз могућност да прописују новчане казне. Или, поједностављено: ЕК мисли да би РЕМ радио свој посао и кажњавао Пинк, Хепи и остале електронске медије који злоупотребљавају националне фреквенце у промовисању само једне партије и полупорнографског програма само када би имао могућност за

Декларативна слобода медија: Кад премијерка помиње критичке медије заборавља да каже колику цену плаћају за луксуз да не раде по диктату власти - од претњи и сатанизације у Скупштини и таблоидима, преко тужби, до економског уништавања

то? Тешко да је тако (можда се ради само о европској уљудности, а можда и о споразуму о не баш јаком нападању док се Косово не испоручи) јер се у извештају експлицитно наводи да је „РЕМ пропустио да укаже на небалансирано извештавање медија током кампање за председничке изборе“.

Како изгледа када не „назадујемо“може се видети из закључка претходног и актуелног извештаја. У оном из 2016. се каже: „Када је реч о запослењу и уређивачком окружењу, које фаворизује таблоидизацију и објављивање непотврђених и непроверених (често у потпуности измишљених) информација, то не погодује побољшању новинарских стандарда. Ниске плате и недостатак сигурности запослења, особе које професионално раде у медијима чини подложним притисцима и утицајима. Свеукупно медијско окружење подстиче аутоцензуру.“У последњем, та формулација овако звучи: „Политички и економски утицај на медије и даље представља извор забринутости... Новинари имају малу сигурност на послу и уређивачко окружење које фаворизује ’таблоидизацију’, није погодно за побољшање новинарских стандарда. Опште медијско окружење подстиче самоцензуру.“

А како је готово идентична екипа водила Србију и одлучивала о медијским слободама и онда и сада, питање је зашто ЕУ „цени“најаву да ће се нешто променити? Зато што је сада премијерка Ана Брнабић а не Александар Вучић? Можда, она бар није била министарка информисања крајем деведесетих у време највећег медијског мрака, али током мандата није показала да разуме проблем медијских слобода или, уколико га разуме, да жели, може или сме да уради нешто поводом тога. Током разговора са представником ОЕБС-а за слободу медија Арлемом Дезиром без проблема је изјавила да прихвата све о „важности спровођења принципа и стандарда слободе медија и изражавања, као и о заштити новинара“, али то није оно исто што је говорила за домаћу употребу. За њу је истицала да види слободу изражавања и таксативно наводила оних неколико медија који се још увек усуђују да раде без цензуре (НИН, Време, Данас, Н1...), не улазивши ни у чињеницу колики је то постотак медија у односу на више од 2.000 регистрованих, а ни у то колику цену плаћају за луксуз да не раде по диктату власти: од претњи и сатанизације у скупштини и таблоидима, преко тужби, до економског уништавања.

Међутим, баш као и министарка Јоксимовић, у разговору са високом представницом Европске уније Федериком Могерини, обећала је да ће „Србија приступити даљим реформама у складу са оценама и препорукама представљеним у Извештају ЕК“и најавила озбиљан рад у области владавине права и слободе медија.

Да се ниједна од њих није шалила и да реформе почињу „одмах“имале су прилику да демонстрирају „одмах“, конкретно чим је објављена колумна Драгана Ј. Вучићевића, главног уредника омиљеног Владиног таблоида Информер, посвећена одбрани скупштинског мандата осуђеног ратног злочинца Војислава Шешеља. Он је између честог помињања делова тела које Шешељ и он нуде на јавну употребу, рекао и ово: „Како би било да се сви ви, жуте моралне педерчине, терате у три п… лепе материне! Сви ви чанци, блицовци, данасовци, све ви јерковке, борке и остале вештице у црном. Читајте ми са усана: Марш у к…! Сви до једног!“

Информер је и пре овога био пример за оно што нам ЕК замера. У њега је власт пумпала енормне своте новца, користећи сваки конкурс за суфинансирање медија, па чак и оне локалног карактера. Био је „срећан добитник“чак и када је општина Нови Бечај нудила помоћ локалним медијима битним за то подручје, иако у извештају ЕК експлицитно пише поводом суфинансирања да се „захтевају транспарентне и правичне процедуре без уплитања државне управе, посебно на локалном нивоу“. Али када је након новог извештаја та медијска творевина актуелног режима објавила то што је објавила, а власт одлучила да ћути, постало је јасно колико ће се „препоруке“озбиљно разматрати. Једна од њих гласи: „Српске власти морају да реагују брзо и јавно осуђују говор мржње и претње новинарима.“

Председнику Александру Вучићу можда је било непријатно да критиком демантује своју изјаву о Вучићевићу као „часном и пристојном човеку“, али он и не мора да реагује. Ипак је у Србији председничка функција само протоколарна, а Влада је та која одлучује, тако да би проблем громогласне тишине требало приписати пре свега премијерки Брнабић и министарки Јоксимовић. Да смо озбиљна држава, онда и министру културе и информисања Владану Вукосављевићу, ако је поводом претходног извештаја и критике коју је добио његов сектор изјавио да се ради о „отрцаном изразу и паушалној оцени“.

Или од њега ипак не би требало очекивати ништа имајући у виду како се односио и како се још увек односи према изради Медијске стратегије, документу који би могао да предупреди овакве оцене ЕК. Обећао ју је још у септембру 2016, оформио радну групу за њени израду 10 месеци касније, а онда се уз помоћ свог државног секретара Александра Гајовића постарао да је „добровољно“напусте сва релевантна медијска удружења у што краћем року, пре него што стигну да утичу на квалитет иједног пасуса у тексту. Срећом, ту доследност нису показали премијерка Ана Брнабић и председник Александар Вучић, који су зауставили израду стратегије и предложили „њено доношење у отворенијем поступку“уз сарадњу са ОЕБС-ом. А нама и Европи остаје да поверујемо у бајку да ће бољи документ вратити медијске слободе.

Да ли то ЕК мисли да би РЕМ радио свој посао и кажњавао Пинк, Хепи и остале електронске медије који злоупотребљавају националне фреквенције у промовисању само једне партије и полупорнографског програма само када би имао могућност за то